Јован Делић
Хазарска призма
Тумачење прозе Милорада Павића
Издавачко предузеће Просвета, Београд, 1991
ИШМП Октоих, Подгорица
НИП Дечје новине, Горњи Милановац
АИЗ ДОСИЈЕ Београд
Предговор
Писац хазарског лица Увод у књижевно дјело Милорада Павића
А. Павићева књижевна дјела
А. 1. Палимпсести, песме
А. 2. Месечев камен, песме
А. 3. Гвоздена завеса
А. 4. Коњи светог Марка
А. 5. Руски хрт
А. 6. Душе се купају последњи пут
А. 7. Изврнута рукавица
Б. Павићева научна дјела
Интерпретација Павићевих романа
Хазарска призма
Кључни принцип броја три у Павићевом "Хазарском речнику"
Провоцирање мртвих
Дубровачка вјештица
Демонски свијет "Хазарског речника"
Мушки и женски примјерак "Хазарског речника"
Хазарске приче о Адаму
Преображај идиоритмика у Кенобита
I Мали ноћни роман: Мит као огледало
II Читалац као Кинез: усправно читање "романа за љубитеље укрштених
речи"
Прва вертикала: укрштање гласова
Друга вертикала: Србин Атанасије Костин Свилар постаје Американац
Атанас Фјодорович Разин
Трећа вертикала: Пејзажи сликани чајем
Четврта вертикала: Судбина Витаче Милут
Пета вертикала: Љубавна прича
Шеста вертикала: три сестре
Усправно: "црна поља"
Однос: аутор - књижевни јунак - читалац у Павићевој прози
I Књижевни јунак као писац, писац као књижевни јунак
II Читалац као аутор романа, аутор као читалац
III Читалац као књижевни јунак, књижевни јунак као читалац
Општија разматрања
Хазарски речник у компаративном контексту
Павић и Средњи вијек
I Богојављенска ноћ двадесетовјековног романа - средњи вијек и
двадесетовјековни европски роман -
II Српски неовизантинац
Павићеви трикови
семинару у Тибингену одржим предавање о овом Павићевом роману.
Таман сам за ту прилику припремио текст "Хазарски речник у
компаративном контексту", кад стиже друго писмо у коме ме професор
Клуге љубазно обавјештава да би било сврсисходно - будући да се књига
релативно недавно појавила на њемачком - да понудим једну
информативну интерпретацију. Разумије се, морао сам писати нови текст.
Тако је настало шездесетак страница књиге, мноштво забиљежака и
питања на која је требало одговорити. Тако сам већ у фебруару 1989. имао
прецизан план ове књиге.
Само који мјесец касније, професор Рајнхард Лауер је понудио Павићев
Хазарски речник
као тему главног семинар у љетњем семестру (1989) на
Славистичком семинару у Гетингену. Нешто касније се родила идеја о
другом симпозијуму гетингеншких и београдских студената
југославистике, на коме би се разговарало превасходно о Павићевом
роману-лексикону. Имао сам, дакле, прилику да релативно континуирано
радим на овој књизи и она је настајала за мене изненађујуће брзо. Томе је,
свакако, допринијело пажљиво читање из времена када сам је, по задатку
члана НИН-овог жирија за роман године (1984), морао темељито и строго
читати.
Изазов за овај рад је и вртоглав, готово невјероватан успјех ове књиге -
Хазарског речника
- праћен стравичним критичарским мистификацијама на
разним меридијанима. Критика се сударала с књигом као с чудом,
говорила у етикетама, а неријетко тврђено је како за хазарску браву нема
критичарског кључа и како је критика пред таквим дјелом апсолутно
немоћна. Критичари су се радије одлучивали за оцјењивање него за
тумачење, свакако и зато што је то лакше. Коректна интерпретација ове
књиге је права рјеткост, а критика по правилу за то нађе изговор с висине:
то би мирисало на схоластику, на јалове ђачко-професорске вјежбе, и
слично.
Та врста приговора ми је увијек била сумњива, јер је најчешће изговор за
одсуство сопственог разумијевања текста, при чему је излаз - бјекство у
мистификацију, закићену крупним ријечима похвале или покуде. Као да
нису релевантна питања: шта та књига казује, како је направљена, какви
односи у њој владају, има ли шта слично њој у домаћој и свјетској
баштини? Управо на та "старомодна" питања, на та вјечна и права питања
критике, покушава да одговори ова књига, са пуном свијешћу о
ограничењу сваке интерпретације и сваке критике, али и с побуном против
мистификације да критика о некој књизи не може ништа рећи (а зашто
онда не ћути, и откуд јој право на хвалоспјеве или на покуде?).
Ова књига је, управо стога, замишљена мало старински и разврстана је у
четири дијела. У првом, уводном, и за увод неуобичајено дугом дијелу, дат
је преглед и приказ Павићевог књижевног и научног рада. Изостао је
приказ преводилачког рада, јер је излазио изван критичареве компетенције.
Павићев научни рад је, из истог разлога, "стидљиво" приказан: само онако
и онолико колико је то неопходно да се јасније освијетле теме и проблеми
заједнички Павићу писцу и научнику. Уосталом, цио уводни дио је на
нивоу приказа и прегледа, тако да читалац буде информисан прије него
што се преда њ поставе питања интерпретације.
Други дио књиге је интерпретативан, и у његовом средишту су Павићеви
романи. О другим Павићевим дјелима говори се само онолико колико је
неопходно за боље разумијевање романа, сцена, ситуација или поступака.
Трећи дио би се, условно и помало иронично, могао назвати "проблемски"
и у његовом средишту је испитивање једног - за Павићева дјела веома
значајног - односа: писац - књижевни јунак - читалац. Он ће за неке
читаоце бити досадан, али критичар није циркузант, а досадни текстови
понекад откривају како се праве занимљиве ствари.
Четврти дио књиге има општи карактер: ту се, као у својој кући,
угнијездио један мој старији есеј о односу модерног романа према средњем
постојале три принцезе Атех - једна за исламског, друга за хришћанског и
трећа за хебрејског мисионара и тумача снова".
У Павићево сродство с принцезом Атех - кључном фигуром хазарском -
уопште не треба сумњати: она је један од средишњих ликова
Хазарског
речника
и истовремено његов први аутор, и то аутор "женског" примјерка.
Павић је њен далеки настављач и потомак, колега и коаутор, али -
парадоксално, а сасвим у складу с логиком Павићевог романа - и њен
творац, будући да је она Павићева јунакиња. Сродство је вишеструко и
преплетено, па није чудо што је овај "садашњи писац" и лексикограф
Хазарског речника
особа хазарског лица. Људи који су у различитим
периодима упознавали то лице, могли би реаговати овако на помен
Павићевог имена:
- Како да не знам тог преводиоца! Пуно је обећавао. А шта је с њим?
Одавно не срећем његове преводе.
- Ма не, човјече, то је онај пјесник што је у двадесетом вијеку писао
палимпсесте и стезао класичне метре у сонете.
- Прије ће бити да је здруживао седамнаестовјековне пјеснике с нашим
временом. То је писац збирке
Месечев камен
, гдје не знаш шта је прича, а
шта пјесма.
- Обојица сте помало у праву - додаје четврти Павићев познаник - он је
одиста истраживач хексаметра, али код Војислава Илића. А хтио је свакако
да од Венцловића направи модерног пјесника, због чега га је много
цијенио Меша Селимовић. То вам је познати истраживач барока и
романтизма, истакнути новосадски и београдски професор.
- Какав професор, побогу брате, он никада није био ни асистент. Он је од
живих професора правио књижевне јунаке фантастичних прича. Кажу да
су се и професори комунисти молили Богу да их сачува Сотоне: боље и у
капитализам, него као књижевни јунак у Павићеву прозу.
