GEORG WILHELM FRIEDRICH HEGEL (1770-1831)
Hrabrost za istinu, vera u moć Duha, jesu prvi uslovi filozofije. Čovek, jer je Duh, može i mora se smatrati dostojnim
svega onoga što je najuzvišenije. Ne može nikada preceniti veličinu i moć svoga duha. I, ako ima tu veru, ništa neće biti dosta
otporno ni kruto a da mu se ne objavi.
ŽIVOT I DELA
Hegel je rođen u Štutgartu 1770. godine. Radio je u Frankfurtu, Bambergu, Nurnbergu, kao univerzitetski profesor u
Jeni, Heidelbergu i od 1818. u Berlinu, kada njegov ugled, autoritet i uticaj bivaju sve veći. Odlikuje ga enciklopedijska
obrazovanost i sintetičnost, a najpre smisao za povesni pristup problemima. Zato on i izgrađuje jedan od najvećih filozofskih
sistema. Pod snažnim je utiskom francuske revolucije, kojom je od mladosti bio oduševljen. Vršnjaci su mu Napoleon i
Betoven.
Glavna su Hegelova dela:
Fenomenologija duha
,
Nauka logike
,
Enciklopedija filozofskih nauka
(
Logika, Filozofija
prirode i Filozofija duha
) i
Osnovne crte filozofije prava
. Njegovi učenici su objavili i dela nastala na temelju beleški s njegovih
predavanja. To su:
Istorija filozofije, Filozofija istorije
i
Estetika
. Hegelov je jezik težak. Više od toga: Hegel je težak mislilac.
Ali savremeni filozof Ernst Bloh bi na to duhovito primetio: »Ko hoće na more, taj se mora razumeti u mornarske čvorove.«
APSOLUTNI IDEALIZAM
ODNOS PREMA KANTU
Kant ie dao primat problemu saznanja. Čini se, kaže Hegel, da nema ništa prirodnije od
zahteva da pre saznavanja ispitamo samu moć saznanja: da pre nego se prihvatimo posla ispitamo instrument kojim bismo
obavili taj posao. Ali, primećuje dalje Hegel, izvan vode nemoguće je naučiti plivati! Mogućnost i vrednost spoznaje možemo
ispitati tek spoznajući. »Ispitivanje saznanja može se napraviti samo saznavalački.« Hegelu je neprihvatljiv i Kantov
agnosticizam — stav o nemogućnosti spoznaje stvari kakva je po sebi. Pretpostavimo li različitost saznanja od apsolutnog,
kako onda saznanje uopšte može biti istinito?
IDEJA JE BIT SVEGA
Po Hegelu ideja je bit, suština sveta. Ideja, um, umnost ono je osnovno, bit i biće svega. To apsolutno,
sveobuhvatno, sveopšta bit svesti i sveta, duha i prirode, subjekta i objekta, razvija se tako da tek na kraju procesa dolazi do
svesti o sebi. Tek na kraju ono je što zaista jeste.
Spoznaja je moguća, smatra Hegel, tek uz tu pretpostavku identiteta svesti i sveta. Da subjekt spozna i pronikne
objekt, te da čovek u svetu deluje svrhovito i smisleno, moguće je jedino ako su subjekt i objekt u svojoj biti istovetni, ako
prirodu i čoveka prožima
ista
umna osnova
.
Umnost i zbilja dakle istovetni su, jedinstveni u svom temelju. Hegel zato i insistira na tome »da se ono istinito shvati
i izrazi ne samo kao supstancija nego i kao subjekt«.
Svet prožima jedinstvena zakonitost
.
»Svest je sa svetom u dinamičkom odnosu razvojnog zbivanja, u kome je upravo dijalektičnost procesa objektivna
karakteristika i svesti i sveta. Tim je Hegelovim stavom prevladan permanentni dualitet koji se u novijoj evropskoj filozofiji
javlja svagda bilo kao svojstvo supstancije (res cogitans i res extensa), bilo kao dvojstvo nepomirljivih paralelnih atributa, bilo
da je jedan oblik uzet kao baza, a drugi kao izvod iz te baze, ali i opet od nje potpuno različit. Aporija dualiteta kod Hegela je
prevladana, a ontološki monizam po stao je izvor za rešavanje sve filozofske tematike, a spoznajnoteoretske kao osnovne
najposle. U toj monističkoj koncepciji objekt prestaje da bude prazna beživotna supstancija. Spoznajni objekt otkriva se kao
određen subjekt koji stoji u permanentnoj dijalektičkoj napetosti sam u sebi i sa spoznajnom svešću. Treba dakle spoznati taj
objektivni subjekt u njegovu neprekidnom kretanju i povezanosti sa spoznajnim subjektom koji u istoj analizi spoznaje i sebe
i objektivni subjekt«.
Zakonitost po kojoj se odvija spoznavanje ujedno je i zakonitost stvarnosti. Logika je tako Hegelu isto što i
ontologija. To je u osnovi
panlogističko stanovište
.
PANLOGIZAM
Hegel time potvrđuje i domišlja bitnu pretpostavku svakoga racionalizma: mišljenje i biće su istovetni: zakonitost
uma ujedno je i zakonitost zbilje /stvarnosti. Ta teza stoji u temeljima racionalizma od prvih njegovih početaka - kod Heraklita
i Parmenida. Možemo je zatim pratiti kod Platona i stoika. U novovekovnom racionalizmu Spinoza ju je već jasno izrazio
svojim panteizmom, a Hegel je sada izriče u eksponiranoj formuli svog panlogizma: »Pojmiti ono što jeste zadatak je
filozofije, jer ono što jeste — jeste um« i »što je umno, to je zbiljsko, a što je zbiljsko, to je umno.«
Ali svaka egzistencija nije zbiljnost (nije zbilja, nije zbiljska). Hegel naime razlikuje pojavu i zbiljnost. Egzistencija je
delom pojava (slučajna - prolazna egzistencija, ono što je samo moguće, pa može i ne biti kao što jest), a delom je zbiljnost -
nužno biće, što u sebi sadrži bit - suštinu. Dok se u običnom životu ta razlika pojave i zbilje ne sprovodi, filozof je mora imati
u vidu. Ideja je ono zbiljsko. Hegel svagda traži ideju, ono umno, misao kao osnovu, bit što se u svemu ostvaruje. Um vlada
svetom.
To je mišljenje koja se pojavljuje kod Parmenida i Heraklita ideja da je isto misliti i biti - i kao crvena nit provlači se
kroz zapadnu filozofiju. Kod Platona - Svet Ideja. Kod Spinoze - Panteizam. Grčka filozofija filozofija je počela razlikovanjem
suštine od pojave i došla do saznanja da je ideja suština pa tako i suština same stvarnosti. Ono misaono je osnova, bit koja
se umom saznaje kao suština iza pojave (Kao što je zakon gravitacije bit pojave padanja jabuke sa drveta kada peteljka ne
može više da je drži te tako upravlja njome neizostavno - i upravlja jabuku pravo na Njutnovu glavu.
1
Njutn to shvata kao prirodnu nužnost - um vlada svetom - kroz zakon - a Njutn ga samo postaje svestan.
DIJALEKTIKA
Hegelova filozofska metoda naziva se dijalektika.
Reč dijalektika dolazi od starogrčke reči: dialogos, što znači dijalog, razgovor. Dijalektika je u Grčkoj, zahvaljujući
Sokratu - postala - tehne, što znači umeće, veština. Dijalektika, tako, u doslovnom prevodu znači veštinu vođenja dijaloga.
Tu se, međutim, ne misli na bilo kakav dijalog, nego na dijalog u kojem se, putem argumenata dokazuje neka teza ili
opovrgava neka antiteza. Dijalektika je, na taj način, vezana za saznanje. Ona predstavlja metod saznanja.
Dijalektika u Hegelovom sistemu panlogizma (apsolutnog idealizma) nije samo metoda, posebno ne samo kakva
spoljna veština, nego »
duša i pojam sadržaja
«: ona
sveobuhvatna zakonitost
po kojoj se sve zbiva. U svemu otkriva Hegel
dvostrukost subjektivnog i objektivnog: tokovi svesti paralelni su s tokovima sveta. Dijalektika je tako logika, ali i ontologija.
Dijalektika je put samorazvoja apsolutne ideje.
S obzirom da se stvarnost zbiva - menja, u stalnom je toku (Heraklit) i zakonitost tog zbivanja mora biti - ideja koja
se razvija - ona nije puki odraz stvarnosti u ogledalu. To kako se ideja kreće - odredjuje i samu stvarnost. To Hegel naziva
dijalektikom. Ona je put samorazvoja apsolutne ideje. To je novina kod Hegela u odnosu (na primer Platona) Put ideje je
dijalektika - ona je isto što i Logika jer je Logika zakonitost ideje, ali pošto je ideja osnov stvarnosti i stvarnost je dijalektična.
Hod dijalektike je tročlan, trostepen. Čine ga Teza, Antiteza i Sinteza. Teza je 1. stepen - postavljanje, Antiteza je 2.
stepen negacija razlikovanja u odnosu na Tezu, suprotstavljanje, sukob. Treći stepen je Sinteza, posredovanje ujedinjavanje
dve suprotnosti, ukidanje negacije - više postavljanje - nova Teza.
(Da bi iz semena (Teza) izrasla biljka, seme mora da istruli, sjedini sa zemljom, ukine svoje postojanje kao seme i
preraste u izdanak. Biljka (Antiteza) je negirala ukinula seme, ono je nestalo, sjedinilo se sa zemljom da bi proizvelo biljku. Iz
biljke nastaje novo seme (Sinteza) koje predstavlja jedinstvo biljke koja je kao takva bila sadržana u semenu iz kojeg je
nastala).
»Glupan nikada ne primećuje da sve ima dve strane. On radi s drvenim predstavama, s jednostavnim, jednoličnim,
pri kojima se može odmarati i u kojima se ništa ne događa. A kad bi jednu misao mislio dokraja, onda bi primetio da se u
mišljenju događa sukob, da se uzdižu prigovori, koji ga obogaćuju i sadržajno pokreću. A nije uvijek A, mora se reći i B; no
upravo dosljednost daje B kao suprotnost. A iznad toga napetog luka, koji tako nastaje, uzdiže se C kao vrhunac i jedinstvo
sve dotle dok se i C opet ne razdvoji i proizađe novo jedinstvo suprotnosti u nezadrživom dijalektičkom razvitku.«
E. Bloch
Dijalektiku kao unutrašnju dušu sadržaja, a ne tek puku formu njegova izvođenja, razvio je Hegel u
»Fenomenologiji«, u »Logici« i u celom svom sistemu uopšte. »Pupoljak iščezava u rascvatu cveta, pa bi se moglo reći da cvet
opovrgava pupoljak; isto tako plod proglašava cvet lažnom opstojnošću biljke, a kao istina stupa plod na mesto cvijeta. Te se
forme ne samo razlikuju nego se međusobno i potiskuju kao nepodnošljive. No ujedno ih njihova skladna priroda čini
momentima organskoga jedinstva, u kojemu ne samo da sebi ne protivreče, nego je jedan isto tako nužan kao i drugi; a ta
jednaka nužnost sačinjava tek život celine.
Sama filozofija se razvija i odvija dijalektičkim putem. Elejci su tvrdili da nema promene i da se ne možemo pouzdati
u naša čula, negacija, suprotnost takvom stanovištu bio je Heraklit koji je tvrdio da možemo verovati našim čulima i da je sve
u promeni. Empedokle je pomirio ta dva stanovišta i to je ono što je Hegel nazivao negacijom negacije...
ISTINA JE CELINA
"Pravi lik u kojem egzistira istina može biti samo njezin naučni sistem."
Enciklopedijski filozofski sistem
.
Ako hoćemo da spoznamo šta jeste biljka moramo je spoznati i kao seme iz kog je nastala, i kao biljku ali znati šta je
njeno ostvarenje - cvet, plod kao rezultat njenog razvoja u kome se nalazi njena „nova“ suština.
Ako hoćemo da saznamo stvarnost moramo je saznati na isti način kao i biljku - saznati suštinu, ali ne kao nešto
nepokretno zauvek zadato (Platon, Spinoza) već kao proces - Dijalektiku.
Seme je Ideja - teza je Logika. Antiteza - je Priroda. Sinteza je Duh.
Čovek koji u svojoj svesti i delatnosti u Istoriji postaje svestan prirode, (njene suštine, otkrivajući je kroz nauku i
svoj rad - delimično a kroz filozofiju otkriva da postoji nekakvo sveopšte jedinstvo, celina i suština koja joj stoji u osnovi -
grčki pojam bića, novovekovni pojam supstancije) Postaje svestan sebe u njoj, ali se nje oslobadja, iz njene materijalnosti,
čulnosti, razumom i radom uzdiže. Saznanje celine se naslućuje u religiji, oseća i izražava u umetnosti a u filozofiji čovek
postaje nje polako i potpuno svestan. To je ideja koja se kroz čoveka i njegovu Istorije vratila sebi, Logika koja je postala
svesna sebe. Apsolut na kraju svog samorazvoja.
Hegelovo učenje odlikuje sistematičnost u najvišem smislu. Hegel teži tome da ostvari ideal sve novovekovne
filozofije; da je dovede do nauke same. Celina je pak samo suština koja se ispunjava svojim kretanjem. O apsolutnome valja
reći da je zapravo rezultat, da je tek na koncu o uistinu jest; a u tome se upravo sastoji njegova priroda, da je ono subjekt ili
samopostojanje.
LOGIKA.
Logika je, kaže Hegel, nauka o čistoj Ideji, tj. o Ideji u najapstraktnijem elementu mišljenja. Ona prati
samorazvoj apstraktne ideje, tj. razvoj čistih pojmova, nezavisno od prirode i duha. Na temelju svog načela identiteta
mišljenja i bića tu iz apstraktnih pojmova deduktivno izvodi konstrukciju sveta do njegovih konkretnih određenja.
2
