УВОД

Историја света грчког говорног подручја у антици може се поделити на три

периода:  период слободних градова – држава, који се завршио Филипом и Александром,
период   македонске   превласти,   чији   је   последњи   остатак   нестао   заједно   са   римском
анексијом Египта после Клеопатрине смрти, и најзад, период Римског царства. Од ова три
периода,   први   карактерише   слобода   и   неред,   други   потчињеност   и   неред,   а   трећи,
потчињеност и ред.

Други од ових периода познат је као хеленистичко доба. Дела која су у овом

периоду дали Грци у науци и математици, нешто је најбоље што су икада постигли. У
филозофији,   овај   период   обухвата   оснивање   епикурејске   и   стоичке   школе,   као   и
скептицизма   као   дефинитивно   уобличеног  учења;   он  је   јако   значајан,   иако   мање  него
период   Платона   и   Аристотела.   После  II  века   пре   Христа,   у   грчкој   филозофији   нема
стварно ничег новог, све до неоплатониста у III веку н.е. У међувремену, римски свет се
припремао за победу хришћанства.

Хеленистичко је доба политички одређено, омеђено на почетку распадом царства

Александра Великог (након његове смрти 323. године пр. н. е.) и Аугустовом обзнаном
Римског царства, службено 27. године пр. н. е. Ова три века била су време великих
геополитичких преврата у делу света у коме се говорило грчким језиком, најпре због
јачања источних царстава, а потом Рима.

На овај или онај начин, филозофски развој је ишао у корак с оним политичким.На

почетку новога доба, након Александрове смрти готово одмах умро је и Аристотел (322.
године пр. н. е.), који је у ранијим данима био Александров лични учитељ. Насупрот томе,
у Александровим каснијим годинама на његовим походима на исток пратио га је Пирон,
човек двадесетак година млађи од Аристотела и филозоф чије је име постало синоним за
скептицизам (касније познат као “пиронизам”). Пирон је био гласник новог доба
оноликоколико је Аристотел био гласник старог.

И у последњим годинама хеленистичког раздобља нови преврати кроз које је

пролазила филозофија били су уско повезани с јачањем Рима као филозофског средишта.
У раздобљу Римског царства које је уследило, филозофију су углавном неговале
политичке личности попут Сенеке и Марка Аурелија, или професионални учитељи који су

Хеленистичка филозофија

у   провинцијама   деловали   у   одређеној   изолацији.   То   представља   оштру   разлику   с
хеленистичким   добом   у   коме   су   готово   сви   главни   играчи   били   челници   службених
филозофских   школа   у   Атини:     Стое,   епикуровског   врта,   и   Академије.   (Аристотелова
школа, Ликеј или Перипатос, такође је опстала кроз цело то доба, или његов већи део, ,
али уз смањену активност.)

Те хеленистичке филозофске школе разликовале су се од својих предака нарочито

по томе што су у средиште стављале потрагу за срећом. Иако се већина филозофа из 4.
века пре н.е. такође бавила питањем среће, у новом раздобљу трагање за личним спасењем
постало је наглашеније, упорније, нестрпљивије. Као да се радило о клијентима који у
филозофским школама стоје у реду за емоционално излечење и очекују брзи лек. Иако
главне филозофске школе ту силну потребу нису узимале као изговор за напуштање више
теоријских делова филозофије, ипак су истицале да ти делови у завршници имају своје
оправдање једино у моралном циљу коме су подрешене. Њихова практична усмереност на
стварање среће постала је трајна тековина Рима. У хеленистичком добу безинтересно
размишљање је било препуштено стручњацима у математичкој науци који су тада били
одвојен од филозофских школа и деловали су самостално.

Хеленистичка филозофија

северу. Видимо да је Александров поход утврдио границе које хеленистички свет неће
моћи да пређе током три века свог постојања. Нека мала проширења извршена после
његове смрти на ивицама Царства (у долини Нила и Ганга), брзо су су изгубљена и
хеленизам није у њима оставио трајног трага.

После Александрове смрти долази до борбе за власт његових генерала дијадоса

("наследника"). Та борба се претворила у ратове и у цепање Александровог краљевства на
више нових краљевина. Македонија је припала Касандру, сину Александровог генерала
Антипатера. Касандер после неколико година борбе постаје главни у Грчкој и оснива нову
престоницу Македоније у Солуну.

Касандру се супротставља други дијадох Антигон, који је владао Анадолијом.

Антигон обећава грчким градовима да ће им обновити слободу, ако га подрже. То је
довело до успешних побуна против Касандра. Антигонов син Деметрије Полиоркет 307. п.
н. е. заузима Атину и враћа демократски систем власти. Коалиција Касандера и Селеука
побеђује Антигона 301. п. н. е. у бици код Ипса.

Касандар умире 298. п. н. е., а његови синови се показују слабим, па Деметрије

Полиоркет постаје краљ Македоније 294. п. н. е. Против Деметрија се удружују Лизимах,
Пир и Птолемеј. Он напушта Македонију 288. п. н. е., па Лизимах и Пир постају
заједнички краљеви Македоније, а Грчку дају Деметријеву сину Антигону II. Лизимах и
Пир истерују Антигона II из Атине у Тесалију, а онда Лизимах истерује и Пира из
Македоније. Селеук побеђује Лизимаха у бици код Корупедија у Лидији 281. п. н. е..

Културна средишта хеленистичке, а потом хеленистичко-римске културе нису

више   били   полиси,   него   новоизграђени   или   развијени   центри   велике   монархије   -
Александрија, Пергам, Антиохија, а касније и Рим. Александрија је била једна од највећих
средишта   хеленистичке   културе,   у   којој   је   крајем   трећег   века   п.н.е   основан   "Музеј"   -
чувена библиотека, као својеврсан храм науке и литературе. Почетком другог века п.н.е.
уздигао   се   град   Пергам   са   својом   богатом   библиотеком,   коју   ће   римски   војсковођа
Антоније   47.   године   п.н.е   пребацити   у   Александрију,   након   што   је   Александријска
библиотека пропала у пожару. Радници ових двеју библиотека су, осим изузетно вредног
библиографског   рада,   који   је   обухватао   прикупљање   текстова   старих   писаца,   писање
коментара и речника, развили и нову научну дисциплину - филологију. Први филолози су
били Зенодот, Ератостен, Аристофан Бизантски и Аристарх Самотракијски.

Хеленистичка филозофија

Осим обиља литературе, хеленистичка култура се одликује прогресијом науке и

технике.   Треба   споменути   имена   значајних   научника:   Еуклида,   Архимеда,   Аполонија
Пергејског, Хипарха , најзначајнијег астронома антике и географе Ератостена и Страбона.
Са друге стране,   хеленистичкa  уметност нема ни најповршнију окосницу стваралаштва,
јер   она   представља   непрегледно   мноштво,   како   по   броју   дела,   тако   и   по
многообразованости стилова, жанрова и форми. Велелепне грађевине, статуе, мозаици и
слике мера су, пре свега, духовног богатсва Хелена.

Хеленистичка филозофија

истицању самодовољног савршенства личности, док инсистирање на религији води томе
да се људско биће, које није само себи довољно, сједини са Богом.

У таквом склопу долази до "распрскавања" основних мисаоних парадигми

хеленистичко-римског периода на различите филозофске оријентације, као што су
стоицизам, скептицизам, филозофија перипатетичара, академичара, епикурејаца,
новоплатоничара, еклектичара и многе друге. У некима од њих, нпр. стоицизму, можемо
да разлучимо одређене религиозне елементе, док у новоплатонизму синкретизам религије
и филозофије достиже свој врхунац.

Филозофија стоика и епикурејаца почива на настојању да се оде даље од

Аристотелове   филозофије   која   се   темељи   на   бескрајној   моћи   његовог   спекулативног
мишљења да под оно опште (под сврху у себи или појам) подведе, односно, супсумира
многа подручја посебних и коначних односа. То супсумирање још се ту не показује у
мисаоној   нужности   која   би   показала   како   се   оно   упосебљено   развија   из   општега.   На
нужности таквог настојања око система и систематизовања мишљења настаје филозофија
догматизма   -   стоицизам   и   епикуреизам.   Ове   оријентације   ће   тежити   да   поставе   један
мисаони принцип из којега би се доследно изводило свако посебно сазнање и зато ће
догматска филозофија бити утемељена као филозофија разума. Тај принцип, за догматског
субјекта, заправо представља и критеријум истине (тражење подударности мишљења и
реалитета, субјективног мишљења и објективне стварности) и оријентир за егзистенцију
која је независна од спољашњег и њиме непометена. С тим у вези, треба имати у виду да
филозофија   догматизма   настаје,   пре   свега,   као   етичка   реакција   на   отуђеност   живота
хеленистичког, а касније и хеленистичко-римског живота.

Епикурејство је један од најзначајнијих филозофских праваца, поред стоицизма,

који је настао у постгрчком периоду античке филозофије. О овим филозофским правцима,
који један другом стоје у супротности, може се рећи и то да су ступили на место киничке
и киренске филозофије, односно да је киничка школа прешла у стоичку, а киренска у
епикурејску филозофију, при чему је њихов принцип уздигнут на један виши ниво,
добивши форму научног мишљења. Епикур је подигао на ступањ мисли принцип по коме
сврху живота сачињава задовољство: задовољство треба тражити помоћу мисли у ономе
општем које је одређено мишљу. Док је за представнике стоичке филозофије важио
принцип да се човекова мисао мора придржавати логоса, тј. онога што је опште, дотле је