Hiperaktivnost

1.

UVOD

Jedan od najčešće navođenih razloga zbog kojeg se roditelji obraćaju za pomoć stručnjacima 

jeste ispoljavanje problema, u ponašanju njihove dece. Uz ove probleme, roditelji se žale i na 

probleme   sa   održavanjem   pažnje   i   koncentracije,   koji   mogu   da   imaju   posledice   na   dalje 

funkcionisanje deteta i uklapanje u zahtjeve koje nameće šira društvena sredina. Iako roditelji 

i vaspitači veliki broj dece predškolskog uzrasta smatraju preterano živahnim i nepažljivim, 

kod velike većine djece to ponašanje predstavlja razvojnu fazu i neće se pretvoriti u trajni 

obrazac ponašanja. S druge strane, rano ispoljavanje problema u ponašanju može imati za 

posljedicu   neadekvatnu   regulaciju   pažnje   i   impulsivnosti,   te   upućivati   na   hiperaktivni 

poremećaj.

Novija istraživanja pokazuju da početke ispoljavanja ovakvog ponašanja možemo uočiti još 

kod   djeteta   koje   tek   prohoda,   na   uzrastu   od   godinu   dana,   zatim   kod   djece   predškolskog 

uzrasta, a ti oblici ponašanja perzistiraju i tokom odrastanja i protežu se i kroz školski period.

U ovom radu pokušano je da se ukaže na osnovne probleme u vaspitanju i obrazovanju dece 

sa   hiperkinetskim   sindromom.   Ovim   poremećajam   se   uglavnom   bave   dječiji   psihijatri   i 

klinički psiholozi. Međutim, edukatori su primjetili da se posljednjih godina povećava broj 

djece sa hiperaktivnim ponašanjem. Roditelji ovakvo ponašanje karakterišu kao nestašluk ili 

nedisciplinu pa se rijetko odlučuju da potraže pomoć od stručnjaka. Zbog toga predškolske 

ustanove   u   okviru   inkluzivnih   vaspitno-obrazovnih   programa   edukuju   vaspitače   da 

prepoznaju   hiperkinetski   sindrom   i   da   pruže   heteroanamnestičke   podatke   medicinskim 

stručnjacima. 

U odnosu na medicinski i neuropsihološki model, pedagoški, odnosno specijalno-edukacijski 

pristup   ovom   problemu   ometenosti,   još   uvek   je   nedovoljno   razvijen.   Dominantne 

karakteristike dece sa hiperkinetskim sindromom – motorička hiperaktivnost, deficit pažnje i 

impulsivnost ponašanja – jasno ukazuju na moguće teškoće u njihovom prilagođavanju u 

vrtiću i školi. U tom smislu, analiza psihosomatskog statusa hiperaktivne djece i programa 

pomoći hiperaktivnoj djeci predstavlja veoma važan pedagoški problem.

Činjenica   je   da   u   većini   vaspitno-obrazovnih   grupa   i   odeljenja   ima   hiperaktivne   djece. 

Ukoliko se i najblaža forma hipekinetskog sindroma ne identifikuje i ako se djetetu ne pruži 

adektvatna pomoć ono će se teško uklapati u društvo vršnjaka. Ovo će pored lošeg školskog 

uspjeha kod djeteta produbiti osjećaj manje vrijednosti i dijete će formirati negativnu sliku o 

sebi.

Vaspitači,   učitelji   i   nastavnici   su   dužni   da   upozore   roditelje   da   njihovo   dijete   ispoljava 

simptome hiperkinetičkog ponašanja. Takođe, oni moraju da upoznaju roditelje sa ozbiljnošću 

ovog   poremećaja   i   o   njegovim   eventualnim   posljedicama.   Dijete   je   potrebno   odvesti 

stručnjaku radi utvrđivanja dijagnoze. Nažalost, i pored preporuka vaspitača, nastavnika i 

pedagoško-psihološke službe mali broj roditelja vodi svoje dijete stručnjaku i prihvata savjete 

i terapiju.

2. HIPERAKTIVNI POREMEĆAJ

Neka ispitivanja pokazuju da gotovo 2/3 djece s teškoćama pri čitanju, pisanju i računanju 

jesu djeca s deficitom pažnje. Uz problematiku disleksije često je povezan poremećaj koji se 

naziva   "deficit   pažnje/hiperaktivni   poremećaj"   ili   kraticom   "ADHD/ADD"   (od   engleskog 

naziva   Attention   Deficit   Hyperactivity   Disorder/   Attention   Deficit   Disorder).   Poremećaj 

pažnje koji može biti praćen nemirom i impulzivnošću (ADHD/ADD) je razvojni poremećaj 

samokontrole. To nije samo razvojna faza koju će dijete prerasti, nije uzrokovan roditeljskim 

neuspjehom u odgoju niti je znak djetetove "zločestoće". Takozvana hiperaktivnost je realni 

poremećaj, problem, a često i izvor zabrinutosti i roditelja i nastavnika, a najviše šteti samoj 

djeci   kod   koje  je  poremećaj   uočen.   Većina  djece   je   u   jednom   razdoblju   života  nemirna, 

impulzivna   ili   nepažljiva.   No,   da   bi   simptomi   za   hiperaktivnost   bili   klinički   značajni   i 

zadovoljavali dijagnostičke kriterije, moraju biti izraženiji od onoga što se smatra normalnim 

s   obzirom   na   djetetovu   dob   i   razvojni   stupanj   te   u   značajnom   stupnju   narušavati 

funkcioniranje u različitim aspektima djetetova života (npr. funkcioniranje u školi, vrtiću, 

slobodnim   aktivnostima,   socijalnim   odnosima).Mnoga   su   istraživanja   potvrdila   stabilnost 

ovih simptoma tijekom vremena. Osnovni simptomi i prateći obrasci ponašanja zadržavaju se 

godinama, iako kod oko polovine djece s ovim poremećajem simptomi u velikoj mjeri nestaju 

kako se oni približavaju odrasloj dobi.Razne su studije pokušale dati odgovor na pitanje 

kolika je učestalost ovog poremećaja. Iako se brojke dobivene različitim studijama ponešto 

razlikuju, čini se da je ADHD zastupljen kod oko 1 - 5 % populacije. Pri tome se pokazalo da 

je on izraženiji kod dječaka nego kod djevojčica, a omjer se kreće oko 2:1.   Neki autori 

smatraju da je ovakav nalaz posljedica činjenice da postoji veća vjerojatnost identifikacije 

poremećaja kod dječaka jer su oni češće nasilni, pa se poteškoće lakše zamijete.Tijekom 

desetljeća istraživanja i definiranja tog poremećaja, mijenjao se i njegov naziv. Prvi naziv bio 

je MCD - minimalna cerebralna disfunkcija, zatim se pojavljuju daljnji nazivi: hiperkinetičko-

javlja   najčešće   istovremeno   s   pojavom   i   razvojem   samostalnog   kretanja   i   očituje   se   u 

pretjeranoj   motoričkoj   aktivnosti   (npr.   neprestano   trčanje   i   penjanje).   Roditelji   nerijetko 

navode da je dijete otkad je prohodalo stalno u pokretu, "juri poput motora", ne može sjediti 

ni za vrijeme jela, ne uspijeva se zainteresirati ni za kratko prelistavanje slikovnica ili slušanje 

priča. U svom "srljanju" ne pokazuje ni minimum opreza ("ničeg se ne boji, ni od čega ne 

preza") te se vrlo često mogu od roditelja dobiti podaci o češćim i ozbiljnijim tjelesnim 

povredama   njihova   djeteta   u   predškolskoj   dobi.   Hiperaktivno   dijete,   nepredvidivošću   i 

impulzivnošću svog ponašanja, može ugroziti i svoj život (dovodi se u ugrožavajuće situacije, 

npr. na cesti) te mora biti pod pomnim nadzorom kako bi ga se zaštitilo od ozljeđivanja.Kako 

su kod hiperaktivnog djeteta česti poremećaji spavanja - spava malo i isprekidano, može se 

razumjeti pojava psihičke i fizičke iscrpljenosti roditelja, koji danju paze i stražare, a noću ne 

spavaju.

2.2. Djeca koja su hiperaktivna

Normalno je da mala djeca budu hiperaktivna, da su stalno u pokretu, da istražuju, da su 

nemirna. U okvirima normalnog razvoja motorička aktivnost se povećava do treće godine 

života, nakon čega se aktivnost smanjuje.

Hiperaktivnost se ponekad dijagnosticira i kod djece mlađe od 4 - 5 godina. Ona su već u 

dojenačkoj dobi neuobičajeno aktivna: puno plaču, do kasnije dobi noću traže jesti, imaju 

teškoće u spavanju, često se bude, teško ih je smiriti i utješiti. U kasnijoj dobi ta su djeca 

stalno u pokretu, ne mogu mirno sjediti, sve diraju, stalno nešto zapitkuju, pažnja im je 

neprimjerena   za   dob,   teže   se   sama   igraju.   Zbog   nemira   su   hiperaktivna   djeca   u   većoj 

opasnosti od ozljeda. Iako vrlo često rano prohodaju, često su nespretnija od druge djece, 

puno padaju, loše planiraju i predviđaju posljedice svojih aktivnosti.Kod hiperaktivne djece 

ponekad se ne pojavljuje strah od odvajanja i ona su nekritična u prilaženju nepoznatim 

osobama. Radi poteškoća u predviđanju posljedica ponašanja često su takva djeca neustrašiva 

i ustraju u situacijama koje plaše drugu djecu. Roditelji hiperaktivnu djecu opisuju kao teško 

odgojivu, i ona to doista jesu jer ne mogu pratiti i poštovati roditeljske zahtjeve i zabrane.U 

predškolskoj i školskoj dobi hiperaktivna su djeca izrazito nestrpljiva, nikada nisu na svojemu 

mjestu, ne slušaju "tetu" ili učitelja, brbljaju dok druga djeca rade u tišini. Često prekidaju rad 

u grupi, upadaju u riječ i ometaju druge u izvršavanju zadataka ili aktivnosti.

Hiperaktivna   djeca   imaju   poteškoća   u   organizaciji,   često   zaboravljaju   ponijeti   knjige, 

bilježnice , pribor, skloni su gubiti svoje stvari. Zbog takva ponašanja nastavnici hiperaktivnu 

djecu vide kao nediscipliniranu i zločestu. Druga djeca ih u početku vide kao zabavne i 

zanimljive, međutim, kada hiperaktivno dijete reagira impulzivno, fizički ili verbalno napadne 

ili   ozlijedi   drugo   dijete   ili   ga   omete   u   učenju,   testu   ili   igri,   vršnjaci   ga   također   počinju 

odbacivati.

2.3. Djeca koja su impulsivna

Osnovna poteškoća kod sve djece s hiperaktivnošću je smanjena kontrola impulsa, adekvatnih 

i  neadekvatnih.   Djeca  s   ovim   problemom  doživljavaju   stalne   poteškoće  s   impulzivnošću, 

osobito   s   kontrolom   u   reagiranju   na   signale,   podražaje   ili   događaje   koji   su   nevažni   za 

obavljanje   tekućih   zadataka.   Ta   impulzivnost,   tj.   reagiranje   bez   razmišljanja   o   mogućim 

posljedicama ponašanja, izaziva brojne probleme hiperaktivnoj djeci i njihovim obiteljima.

Roditelji moraju biti stalno na oprezu kako bi spriječili nezgode i ozljede kojima su ova djeca 

sklona. Tipičan primjer za to je prelaženje ceste: roditelji znaju da ako nešto skrene pažnju 

djetetu, ono će zakoračiti na cestu bez obzira na to postoji li na njoj opasnost ili ne. I samo 

kućanstvo može biti prijeteće za hiperaktivnu djecu: otvoreni prozori, vruća pećnica, sredstva 

za čišćenje, noževi, dostupni lijekovi.U školskoj dobi i u adolescenciji impulzivnost je veliki 

problem. Impulzivna su djeca lako nagovorljiva. U želji da budu prihvaćeni od vršnjaka, često 

naprave   stvari   na   koje   ih   oni   nagovaraju.   Takvo   ponašanje   zna   biti   bezazleno,   od   sitnih 

nepodopština poput zalijepljene žvake na stolici učiteljice do životno ugrožavajućih situacija 

kao što je penjanje na rasvjetni stup. Impulzivno ponašanje može biti motivirano i pukom 

znatiželjom,   na   primjer   tek   toliko   da   dijete   vidi   što   će   se   dogoditi   kad   se   u   juhu   stavi  

tempera.Impulzivnost   može,   isto   tako,   ometati   i   socijalne   odnose   djeteta.   Vrlo   često 

impulzivna djeca imaju teškoća sa stvaranjem i održavanjem prijateljstava. Upadanje u riječ, 

nametanje, govorenje pogrešnih stvari u pogrešno vrijeme, tapšanje, grljenje ili dodirivanje 

drugih bez razloga za to, agresivno rješavanje sukoba može dovesti do problema u odnosima s 

vršnjacima, pa dijete koje traži i treba prijatelje na kraju bude odbačeno. 

2.4. Djeca koja imaju poteškoća s pažnjom i održavanjem koncentracije

Hiperaktivna djeca obično bivaju zamijećena zbog impulzivnosti i hiperaktivnosti, zbog kojih 

iskaču iz skupine vršnjaka, ozbiljne teškoće koje doživljavaju zbog kratkog opsega pažnje 

mogu također imati dugoročne posljedice. Zbog problema s pažnjom, ova djeca vrlo teško uče 

i mogu imati teškoća s akademskim uspjehom, ali i s usvajanjem praktičnih i motoričkih