Х
ИПОЛИТ
I
ЧИН
Афродитин монолог:
на земљи, небу знаду мене божицу, о мени зборе – мене
зову Кипранком... ја цијеним оне штоно моју штују власт, а рушим сваког, тко ме
срета с презиром
... Богиња љубави се жали да је Тезејев син, Хиполит, не поштује:
баш једини
(Хиполит)
ме крсти боштвом најгорим, брак одбија, о свадби неће ни
да чује, а Феба сестру, Зеуса кћер – Артемиду он части, за највећу држи богињу
.
Зато је смислила план да Тезејева сина казни – љубавном стрелом је погодила
његову маћеху Федру и она је постала заљубљена у свог пасторка, а она, Афродита,
решила је да све открије Тезеју:
сазнат ће се за то, и душманина мога, тог
младића ће погубит клетвам отац.
Афродита је сурова према Федри, која јој је чак
и саградила храм:
и Федра губи, али дично, живот свој. До несреће ми њене није
толико...
Уто се на сцени појављује Хиполит, који се са дружбом враћа из лова, и
прославља Артемиду. Старац, Хиполитов слуга скрене пажњу господару да треба
поштовати све богове, показујући му на Афродитин кип, али овај на то само
одмахне руком:
Њу издалеке поздрављам, - још чист сам ја.
Старац сачека да сви
оду и помоли се пред кипом Кипранке:
а ваља да простиш, кад са младости срце
нагло носи тко и лудо збори. Таква слушат немој ти! Од људи треба да су бози
трјезнији.
II
ЧИН
Федру, жену Тезејеву, слушкиње носе на почиваљци. Дворкиња мотри
болесну госпођу и излаже сопствену „философију живљења“:
сав живот је људски
жалостан тужан, и од муке нема почина никад. Да има ти живот љепши од овог,
ал мраком је завит, магле га крију. Свом заиста душом грлимо овај, на земљи што
овдје блијеском нам блијешти, јер другог живота оног не знамо, нит потврде има
за оно под земљом, већ приче нас пусте заносе нако. (...) Та мучит се, патит – то
удес је људски.
Федра, која изгледа сасвим лоше, наједном скочи говорећи да има
жељу да иде у лов, већ другог се поново сруши на почиваљку. Док хор, који
представља госпође теренске, пита дворкињу шта је узрок Федрину лошем стању,
она одговара да њена господарица о том ћути и ником не говори. Дворкиња
наговара болесницу да јој каже шта се са њом дешава, Федра одбија; у једном
тренутку ова прва помене Хиполита:
Ал опет знади – послије јаче пркоси но море
бијесно! – ако умреш дјецу, ћеш ти издат, неће сјест на пријесто очински, јест –
витешке ми краљице Амазонке, што дјеци твојој господара породи! Копилан, јунак
то је, ти га добро знаш, - Хиполит!
На шта се Федра тргне и моли да се име
Тезејева сина не спомиње. Она дуго одолева нападима дворкиње да јој ода тајну,
али пошто прође присећања других грешних љубави из њене лозе:
јадна мати,
каква љубав свлада те! –
мати Федрина, жена Минова заволела је бика и родила
Минотаура, којеге је убио Тезеј уз помоћ Минове ћерке Аријадне;
и ти ми, сестро
јадна, љубо Бахова –
Тезеј је морао Аријадну, коју је волео, да препусти Баху;
открива тајну свог срца, да воли
оног, што је пород, син Амазонкин.
Федра се
удубљује у проблем људске ћуди:
већ прије многу, многу ја пробдјех ноћ и мислих,
откуд у животу људском јад. По дару ума, држим,
човјек не гријеши – та у
многога има здрава разума
(па опет греши)
. Већ вако треба да то огледамо ми. Ми
знамо што је добро, разбирамо то, ал не маримо – једни ради лијености, а други
јер вам другу неку воле сласт, не лијепост.
(...)
Гријех, ова страст срамота да је,
знала сам, а видјех добро да сам само женска ја
(слаба према страстима)
.
Она моли
дворкињу да не открива њену жуд; дворкиња куди Федру што је плашљива, док
хор хвали њену издржљивост:
Јест, Федра, она дашто збори згодније за биједу ову
сад, ал твоју хвалим ријеч
.
Но хвала та од кара њена горча је, њу слушат много
већу задаје ти бол
. Дворкиња обећава да неће рећи ништа Тезејеву сину.
III
ЧИН
Дворкиња, наравно, није испунила обећање! Федра ослушкује пред вратима
и чује Хиполитов гнев:
ој, мати земљо, сунца жарког зраке ви! Глас, какве л ријечи
чух! Исказат не да се!
Дворкиња га заклиње да ником не ода оно што му је
открила:
ријеч ону, синко, не смије нам сватко знат
, на шта Хиполит одговара да
што лијепо је, пред многима казат љепше је.
Дворкиња га подсећа на заклетву коју
је дао, а он:
та језик се закле, срца клетва не веже.
Хиполит проклиње женски род:
што, Зеусе, зло подмукло – женску човјеку ти створи и на свијетло свијета
изнесе? Умножит да си овај људски хтио род, од жене не требаше да се рађа он,
већ злата или гвожђа или мједи грум положит човјек мого је у храму твом и
пород, чедо купит, а за цијену баш, што које вриједи: у свом дому мого је без жене
смртник мирно живјет слободан.
Потом „у слави“ приказује венчање:
ал вако нам
је под кров водит биједу ту, а дома свога срећом ми то плаћамо. Бјелодано је,
жена да је силно зло. Та отац кћери, што је роди, отхрани, још мираз даје, само да
се ријеши зла. А онај, у дом што цвијет прими отровни, весели се, злато своје кити
накитом, - грдобу краси, скупим хаљам одијева.
Федра грди дворкињу што је била
толико глупа да све одмах исприча Хиполиту. Дворкиња каже да зна лека и овој
ситуацији, на шта је Федра гони од себе. Тезејева жена је решила како да реши
проблем:
мријет желим. Како – то ћу веће смислит ја
. Али то није све, она ће се и
осветити Хиполиту:
нек зна, у биједи да ме мојој охоло он сретат не смије. Да, са
мном он ће бол подијелит ову, памети научит се.
IV
ЧИН
Тезеј долази у двор, где га дочекује кукњава дворкиње – Федра се обесила.
Узрок Федрине смрти Тезеј види у неком своме лошем делу:
а давну неку казан
божију – коб ја трпим ово сад. Да – пређа мојих неки бит ће гријех.
Уто примећује
у Федриној руци писмо:
Писмо ено виси јој о руци драгој, - жели л казат ново
што? О женидби, о дјеци несретница зар написа листак, нешто тражи, моли ме?
Не, не бој ми се јадна! Нема жене те, што у брак, на праг Тезејев ће ступит кад.
А у писму пише:
Хиполит, брачног кревета се дрзну мог таћ силом, свето Зеуса
око саблазни!
Тезеј проклиње свога сина:
оче Посидоне, дај од жеље три
(Посејдон је обећао Тезеју да ће му испунити три жеље)
, што испунит обрече,
једном сина мог сатри!
Долази Хиполит. Он запита оца, кад опази Федру, шта је
узрок њене смрти. Тезеј све време Хиполитова говора, љут, не гледа у њега. Потом
му открива шта је прочитао у писму и да
мртво тијело ту је свједок најбољи
и
изгони сина из земље. Хиполит се брани:
до данас блудом не оскврнух тијела свог.
Тог дјела не знам – причат, чух ил видјех га тек на слици, ал ни гледат га не марим;
још дјевичанска душа, срце моје је. Ал можда ми поштењу не вјерујеш мом,
