1
1. УВОД
Од својих првих дана човек је тежио да открије одакле води порекло, како је настао,
и наравно, зашто уопште постоји.Та најстарија човекова жеља, жеља за сазнањем нечег
новог, навела га је на размишљање и проучавање не само настанка људске врсте, већ он
иде још даље у прошлост, у време настанка Земље, Сунца, па чак и самог Универзума.
Већина људи живи свој свакодневни живот готово и не мислећи о стварима које нас
окружују, на материју око нас. Ретко ко размишља о томе од чега је састављена светлост
Сунца, светлост која нам омогућава да живимо и будемо овакви кави смо. Још мање је
оних који размишљају о природи гравитације. Наравно, Земља, Месец, Сунце су огромна
тела, много пута већа од нас, али постоје и ситне честице, важније и од Сунца и од нас
самих, честице од којих смо саздани и ми и Сунце и од чије стабилности зависимо.
Подједнако "удаљени" и од атома и од звезда ми проширујемо наше истраживачке
видике да би смо сагледали и оно што је сувише мало и оно што је сувише велико. Да би
одговорили на многа питања која нас окружују ми градимо “слике света”.
Зависно од развијености, или боље речено неразвијености људског друштва људи
су градили сопствене слике њима познатог света. Начин тумачења света око нас прилично
се мењао кроз историју. Почело се од тумачења Земље као равне плоче, а стигло да
хипотеза о Веиком праску, а о томе шта ће се дешавати у будућности не можемо ни да
замислимо [1].
2
2. ОД ЕРАТОСТЕНА ДО ЊУТНА
Стари народи су приметили неке правилности у свету који их је окруживао; после
дана увек је долазила ноћ, на месту Сунца појављивали су се Месец и звезде. Звезде су се
углавном појављивале на истом месту сваке ноћи. Грчки морнари су знали да по звездама
одреде свој положај. Знали су да богови, без обзира на то што се понекад “гађају” муњама
и громовима из неког разлога ипак допуштају да се ствари одигравају по прецизним
законима. Радознали Грци користили су своје изоштрене посматрачке способности да
открију како ти закони делују [1].
Свемир како су га некад људи замишљали
[1]
Наравно, и они су правили грешке. Земља на којој су стајали морала им је изгледати
као нешто најчвршће и најпоузданије што на свету постоји. Свако би помислио (осим ако
зна да то није тако) да Земља стоји, да је непомична. Ово је разлог због чега је Вавилонска
замисао о Земљи која се не креће, али изнад које се обрће нека врста куполе са звездама
била у току следећих 3.000 година (након што су је Вавилонци дефинисали) прихватљива
мање више сваком, па и старим Грцима. Аристотел ју је такође прихватио. Из неких
мистичних разлога претпоставио је да је кружно кретање најсавршеније, као и да се Земља
налази у средишту свемира а да се све остало креће око ње по кружним путањама. Али,
није се досетио ниједног начина да то научно провери. Другима је преостао задатак да
посматрају свет и из тог посматрања извлаче закључке [1].
Старогрчки филозоф Ератостен први је доказао да је Земља лопта, а не равна плоча,
4
центри епицикала кружили су око Земље по кружницама. Новина коју је он увео била је та
да кружнице нису концентричне, а Земља се није налазила ни близу центра неке од њих.
Овој “слици свемира” Птоломеј је додао и Месец и Сунце. Птоломеј је додао и још једну,
осму сферу. Била је то сфера где су биле распоређене звезде некретнице које не мењају
положај једна у односу на другу, али оне су као целина кружиле око Земље. Сада је било
могуће математичким путем објаснити сва та чудновата кретања сјајних објеката на
ноћном небу, а ако се неко посматрање не би уклопило са предвиђањима теорије само је
требало додати још неколико епицикала и све би се нашло на свом месту [1].
Овакав модел простора око нас у потпуности је одговарао учењу Цркве и то је
допринело да се он одржи читавих хиљаду година [1].
Први ко је посумљао у исправност Птоломејевих идеја био је пољски свештеник
Никола Коперник. Он је увидео да је Птоломејев модел просто пренатрпан све већим
бројем епицикала а да све то може веома поједноставити ако “покрене Земљу а заустави
Сунце”. То је и урадио. Коперник је сматрао да је Сунце центар свемира а да Земља и
остале планете круже око њега по кружним путањама. У почетку Коперник се плашио
реакције Цркве, по којој је Бог створио човека и Земљу и дао им посебно место у
Универзуму, па је своје радове у почетку објављивао анонимно. Тек касније, кад је видео
да Црква ћути, он је почео да потписује своје радове. Црква опет није реаговала. Међутим,
за разлику од Цркве научници широм Европе врло су се заинтересовали за овај
Коперников хелиоцентрични модел света [1].
Један од тих научника био је Јохан Кеплер, немачки астроном који је живео у
Прагу, у Чешкој. Он није имао много могућности да се бави осматрањем неба, али зато је
био изврстан теоретичар. Његов рад првенствено је био усмерен на проналажење разлога
због чега би се једно тело кретало око другог. Дошао је на идеју да узрок тог кретања може
да буде магнетизам, али никако није могао да се помири са чињеницом да једна таква сила
делује на тако огромним растојањима. Његов следећи талас надахнућа био је мало
другачији – дошао је на идеју да се планете не крећу по кружним, већ по елиптичним
путањама. Постојала је само једна могућност да се ово провери, а за то је требало да
покупи довољно што тачнијих резултата посматрања. Чуо је за једног човека који му је
могао помоћи. Био је то Тихо Брахе. Брахе је био много старији од Кеплера и већ је био
славан због тачности својих астрономских посматрања. Радио је на двору Данског краља.
5
Постоји неколико верзија о томе како су се Кеплер и Брахе срели. По једној,
најзанимљивијој али мало вероватној, Кеплер је кренуо на пут до Брахеа, али овај није
хтео да га прими плашећи се да млади Кеплер не искористи резултате Брахеових
посматрања и објави неку “величанствену истину” присвајајући сву славу за себе. По овој
причи Кеплер се вратио у Праг празних руку. Онда је Брахе дошао на идеју да Кеплеру
може да да податке за само једну планету и види шта ће овај да уради, а после он, Тихо
Брахе да уради исто то за остале планете. Сад је Брахе кренуо на пут до Кеплера носећи му
податке за Марс. Кеплер је био одушевљен овом понудом. Кад је упоредио податке
посматрања и своје прорачуне на основу елиптичних орбита све се савршено уклопило
(можете да замислите како се Брахе осећао када му је Кеплер реко да му подаци за
преостале планете нису ни потребни, пошто елиптична орбита одговара једној планети
онда одговара и свима осталима) [1].
У стварности је највероватније било мало другачије, али једино је важно да је
заслуга и Кеплера и Брахеа пођеднако велика, и да су њих двојица доказали да су орбите
планета елипсе, а не кругови, како се до тада мислило [1].
Ни ово није изазвало никакву реакцију католичке Цркве, највероватније јер су
Чешка и Данска деловале сувише далеко. Али, убрзо дошло је до великог сукоба између
науке и Цркве и то у баш у Риму. Узрок томе био је Галилео Галилеј. Он је био у великој
предности у односу на своје претходнике. Поседовао је телескоп, који је сам конструисао и
којим је пажљиво посматрао ноћно небо. Баш уз помоћ тог телескопа дошао је до неких
важних открића – уочио је кратере на Месецу, пеге на Сунцу, али што је најважније уочио
је и четири Јупитерова сателита. Откриће ових сателита била је она прекретница која је
Галилеју доказала да Птоломејево учење није тачно и да је Коперник био у праву. Галилеј
је изненада почео јавно да подржава Коперниково учење. Чак је ишао толико далеко, да је
тврдио да Библија, на местима где је у сукобу са здравим разумом и са научним
открићима, не говори буквално, него алегорично Овог пута Црква је морала да реагује,
приморала је Галилеја да се одрекне својих учења. Иако је Галилеј поклекао пред Црквом,
широм света се учврстило сазнање да је наука доказала нове истине о свету, истине које је
немогуће заобићи. Црква је убрзо морала да се помири са чињеницама. Свемир Николе
Коперника подржан је елиптичним орбитама Кеплера и осматрањима Галилеја, преостао је
само један проблем: како објаснити силу која одржава планете на орбитама. Одговор на
