1. УВОД
Рат је организовани сукоб наоружаних људи, као продужење политике
држава, нација, класа средствима оружаног насиља у циљу остваривања одређене
политичке, владајуће и друге добити. Рат је друштвена појава условљена и
повезана са појавом и развитком класног друштва чији су основни закони уједно и
општи закони развитка рата. Основни садржај рата чини оружана борба, али се рат
не своди само на њу, он је шири, сложенији јер укључује и друге облике борбе
(политичке, владајуће итд.) које имају велико значење за припрему и вођење рата.
" Рат није ништа друго до политика продужена другим средствима " -
Карл вон Клаусевиц
У првобитној заједници није било ратова, Сукоби између родова и племена
имала су нека обележја рата, али им је суштина била сасвим различита. У тим
сукобима није било издвојене организације за вођење рата, сваки члан рода или
племена је био ратник. Ти сукоби су били засновани више на зависности људи од
природе, из потребе за подручјима у којим се налази храна или због крвне освете а
не на присвајању туђег власништва или за прибављање радне снаге. У тим
сукобима није било заробљеника и искориштавања побеђених.
Са развитком првих облика државних организација јавља се и војска, као
посебна издвојена организација унутар државе задужена за вођење рата са
спољним непријатељем или овладавањем отпора унутар државе.
Империјалистички ратови за колоније су наследили ратове
предимперијалистичког раздобља. Потребе за колонијама и сировинама су
прерасле националне оквире и претвориле се у борбу импријалистичких сила за
поделу света, нових територија, тржишта и извоз капитала (шпанско-амерички рат
1898. године, руско-јапански рат 1904. - 1905. године), што је и узроковало и Први
светски рат, који избија у условима нарушене равнотеже међу империјалистичким
државама
Правни појам рата је ужи од његовог општег појма.
Рат је оружани сукоб између две или више држава, узрокован вољом
једне од њих, уз потребу принудних мера којом свака зараћена снага покушава
да наметне своју вољу противнику
.
2
2. ХЛАДНИ РАТ
Хладни рат (1945-1991.) је стање надметања, напетости и сукоба између
велесила (праћених њиховим сателитима унутар интересних сфера сваке од њих),
непријатељски однос који је владао између комунистичких и некомунистичких
земаља од краја Другог светског рата до распада СССР-а почетком 1990-их. С једне
стране су били СССР и његови савезници, познати као Источни блок. С друге
стране су били САД и његови савезници, познати као Западни блок. Тај се однос
звао Хладни рат зато што није било знатнијег ратовања између две стране. Појам је
први употребио Бернард Барух, саветник америчког председника, током расправе у
америчком конгресу 1947. године. Стање Хладног рата карактерише стварање вој-
нополитичких блокова (као што су били НАТО и Варсшавски уговор), утрка у нао-
ружавању, претње глобалним ратом, “делегирани ратови”, разни облици узајамног
шпијунирања, економског и другог исцрпљивања, обострано неповерење,
сумњичавост и неспоразуми. Понекад се осећала и претња Трећег светског рата.
САД је оптуживао СССР за ширење комунизма у свету, а СССР је оптуживао САД
за империјализам и контрареволуције.
Корејски рат, Вијетнамски рат и рат СССР-а против Афганистана били су
случајеви кад је напетост између две идеологије прерасла у оружани сукоб. САД и
СССР често у њима нису учествовали директно него кроз наоружавање других
земаља. САД и СССР су се највише такмичили у развоју наоружања и развитку
технологије. Осим тога, била је врло развијена шпијунажа. Највећа потенцијална
опасност Хладног рата било је нуклеарно оружје и његово активирање. За разлику
од локалних сукоба, страх од нуклеарног оружја погодио је све земље света.
У Европи се Хладни рат организовао у два блока: савез НАТО, који је више-
мање покривао Западну Европу и којим је доминирао САД, и Варшавски пакт, који
је покривао Источну Европу и којим је доминирао СССР. Та се подела највише
одразила на Немачку, поготово Берлин. И данас се као симбол Хладног рата
спомиње Берлински зид, који је раздвајао Западни Берлин (под контролом земаља
из савеза НАТО) од Источне Немачке, која је припадала Варшавском пакту.
3
4. ПРЕГОВОРИ СОВЈЕТА И САД-а И ГРУПИСАЊЕ
Током рата, Совјети су мислили као ће Англоамериканци дати њима да
преузму већи терет рата и да ће се они укључити при крају како би утицали на
мировне споразуме и завладали Европом. Советска перцепција (тачније крива
перцепција) о Западу довела је до снажних напетости међу савезницима. Било је
много несугласица међу Савезницима о изгледу послератне Европе. Обе стране су
имале јако различите погледе о успостављању сигурности после рата.
На конференцији у Јалти 1945. састали су се Винстон Черчил, британски
премијер, Франклин Делано Русевелт, амерички председник и Јосиф Стаљин,
генерални сектерар КПСС-а (комунистучке партије Совјетског савеза) како би
договорили изглед послератне Европе. Ипак чврст договор није постигнут због
снажних несугласица. Након победе Савезника у Берлину, Совјети су ефикасно
окупирали Источну Европу док је САД-у припадао велики део Западне Европе. У
окупираној Немачкој, Совјети, Американци, Британци и Французи су успоставили
четири савезничке зоне док се коначна подела Немачке не реши.
На Потсдамској конференцији, присуствовали су Клемент Атле, британски
премијер, Хари С. Труман, амерички председник и Јосиф Стаљин, генерални
сектерар КПСС-а. На овој конференцији савезничке вође решавале су озбиљан
проблем који се створио око будућности Немачке и Источне Европе. Осим
решавања тог проблема, председник Труман је обавестио Стаљина да САД
поседује ново моћно оружје. Стаљин је на то одговорио:
"Драго ми је чути за
бомбу и надам се да ће бити употребљена".
Само седам дана након конференције,
САД је бацио атомске бомбе на јапанске градове Хирошиму и Нагасаки. Атомско
бомбардовање Хирошиме и Нагасакија довело је до једне од највећих катастрофа у
људској историји и до повећања тензија између САД-а и СССР-а. Недуго након
напада, Стаљин се скуобио са америчким службеницима када је Труман Совјетима
понудио мало утицаја у окупираном Јапану.
5
