Универзитет Унион - Никола Тесла

Факултет за пословне студије и право

Предмет:

Социологија

Тема:

Хришћанство

Професор:

Проф. др Жељко Симић

Име и презиме:

Број индекса:

УВОД

Религија потиче од латинске речи

religio

– учење о највишем бићу, о Богу, о

светом. У најширем смислу је веровање у "света бића" (богове), које је праћено јаким
емоцијама верујућих људи. Разликујемо

политеистичке

(веровање у више богова) и

монотеистичке

(веровање у једног бога) форме религије. Данас су најмасовније

монотеистичке религији

хришћанство

ислам, јудеизам и будизам

Монотеистичке религије имају заједничке карактеристике, а то су:



Монотеистичке религије су распрострањене широм света.



Свака монотеистичка религија има свог оснивача (Христ, Мухамед, Мојсије,
Буда итд.)



Монотеистичке религије су сотериолошке, односно спасилачке, што значи да
уче спасењу после смрти.



Свет и човек су пуни зла, треба тражити савршенство у постхумном свету.



Предстоји апокалипса, после које следи "страшни суд". Овај став највише
наглашава хришћанство.

Религиозне институције и духовност одувек су играли централну улогу у

светској историји. У многим друштвима религија и религиозне вредности обликују
живот милиона појединаца, а играју и кључну улогу у политици и култури.

Савремене и развијене религије имају развијено верско учење (теологију) и

организовану   заједницу   верника   у   оквиру   верских   установа   (цркви),   које   прописују
(канонизују)   верско   учење   (догму)   и   верску   праксу   (обреде).   Што   је   нека   црква
организованија, то она потпуније контролише магијске елементе у свом верском обреду
(ритуалу),   јер   тако   лакше   контролише   понашање   својих   верника   и   ефикасније   их
усмерава у жељеном правцу.

У религији истина је апсолутна, а истинитост се огледа у потпуној

привржености ономе у шта се верује, што се обожава. Зато је религијска истина увек
мистична догма у коју се апсолутно верује и која се прихвата без трунке сумње. Када се
вера у догму пољуља сумњом, када се доведе у питање њено апсолутно важење,
истинска вера више не постоји.

Широко одређење религије доводи и до тога да се она или изједначава са

културом, односно под културом се подразумева хиндуистичка, исламска, хришћанска
религија или се мисли, као што то чини Р. Линтоин, да је она срж и потка која повезује
све културне чиниоце, односно има аксиолошки (вредносни), когнитивни (сазнајни) и
нормативни (прописани) садржај.

Функције религије су многобројне, али се издвајају друштвена и психолошка

улога. По Е. Диркему, религија слави друштво и као најмоћнија друштвена чињеница
спаја појединце јер стоји изнад њих, доприноси друштвеној интеграцији. За Б.
Малиновског она је функционална, јер пружа подршку појединцу, смањује напетост,
неизвесност и даје утеху у стању патње.

ХРИШЋАНСТВО - ПОЈАМ И ОДРЕДНИЦЕ

Хришћанство (на грчком језику: χριστιανισμός, на латинском језику: christianitas)

је једна од три највеће монотеистичке (једнобожачке) религије, и настало је на
простору некадашњег Римског царства.

Хришћанство се зачело у земљи Израиља и засновало се на Старом Завету

јудаизма на коју се надовезао Нови Завет о чему говоре јеванђеља. Постоје четири
јеванђеља, а то су:

Јеванђеље по Марку, Луки, Матеји и Јовану

и говоре о животу и

учењу Исуса Христа о доласку Царства Божијег. Хришћани су, дакле, они који верују у
Исуса Христа, као Божијег посленика и следе га, кроз своје заједнице које се зову
цркве.

Хришћанство је представљало прву универзалистичку религију, насупрот

дотадашњим националним религијама, и проповедало једнакост свих људу пред Богом:
Јевреја, Грка, Римљана, сиромашних, богатих, жена, мушкараца. Због проповедања
једнакости брзо је завладало међу сиромашнима. Као религија хришћанство се појавило
у периоду распада робовласничке државе, касније када је постало званична, државна
религија, хришћанство је везало своје интересе са интересима владајуће класе и
удаљило се од идеала које проповедају јеванђеља.

Хришћанство је најбројнија светска религија са око две милијарде припадника у

скоро свим деловима света. У првих хиљаду година Хришћанство је имало јединствену
историју, а онда се она развијала у три главна огранка: римокатолицизам, православље
и протестантизам, односно у три истоимене конфесије. Православље је остало доследно
ортодоксном учењу. Римокатолицизам је стекао религиозне редове (језуите, фрањевце,
доминиканце и бенедиктинце). Протестантизам је пак стекао на десетине подгрупа и
нових цркава.

Филозофска идеја хришћанства су вера у Бога, љубав, смеран живот, нада.

Симбол хришћанства је крст . Теолошка питања: да ли приказивати Бога?

Разлике

: религијско учење заснивају на филозофском учењу, католици

заснивају на антологијском, а православци на александријској филозофској школи. Обе
су идеалистичке, али александријска не негира материјално.

Карактеристике православља

: Бог je и непознат и добро познат. Бог се не може

описати речима већ само схватити кроз јединство с љубављу, кроз божанску енергију и
божанска дела мeђу људима. Син Божији је рођен. Бог свети дух је исхођен. Несливено
јединство. Исус - Богочовек, људска природа се ставља у први план. Православна црква
је национална, децентрализована. Цркве су самосталне – аутономне. Православни
врховни поглавар је патријарх. Патријарх је први међу једнакима, само је на функцији,
не доноси одлуке самостално, нема ауторитет доношења одлука. Верски објекти су
храмови и манастири. Цркве су непретерано украшене споља, моравски стил (црвена
цигла), унутра су украшене фрескама, иконама, црквени хор.

Кад је римски император Гај Јулије Цезар од чувеног александријског астронома

Созигена наручио календар није ни слутио да ће бити у употреби 2050 година и
поделити хришћане. Јулијанском календару данас су остале верне Јерусалимска, Руска,
Српска, Грузијска, Руска православна црква и Света Гора. Професор Богословског
факултета СПЦ протојереј Радомир Поповић, као аутор књиге „

Календарско питање –

црквено мерење и рачунање времена

”, каже да би прихватање грегоријанског календара

увело неред међу православне цркве, што се већ и десило Грчкој, Бугарској и
Румунској. Како пише професор Радован Поповић, саборска одлука о Васкрсу се може
свести на четири тачке: Васкрс се слави после пролећне равнодневнице, затим
хришћани не славе Васкрс када и Јудеји своју Пасху (14. нисан), Васкрсење Христово