Универзитет у Београду
Учитељски факултет
Master studije
Историјски и савремени дидактички системи
- Идејни пројекат -
Ментор:
Студент:
Садржај
Увод ...................................................................................................................................... 3
1. Теоријски приступ проблему
1.1.
Дефинисање појмова ......................................................................................... 4
1.2.
Историјски системи дидактике......................................................................... 5
1.3.
Савремене дидактичке теорије.......................................................................... 6
2. Методолошке основе истраживања
2.1.
Предмет истраживања ...................................................................................... 10
2.2.
Циљ и карактер истраживања........................................................................... 11
2.3.
Задаци истраживања ........................................................................................ 11
2.4.
Хипотезе истраживања ...................................................................................... 12
2.5.
Методе истраживања.......................................................................................... 12
2.6.
Технике и инструменти истраживања............................................................. 13
Закључак ........................................................................................................................ 14
Предлог садржаја рада ................................................................................................... 16
Литература ...................................................................................................................... 17
2
1. Теоријски приступ проблему
1.1.Дефинисање појмова
Појам систем је један од најчешће сусретаних појмова у овом времену. Реч је грчког
порекла (sıstem = систем) и означава став, поредак (нервни систем, Сунчев систем и др.).
Данас постоје различите дефиниције система. Према некима системи се одређују као скуп
елемената чији међусобни односи почивају на одређеним законима или принципима. Овај
појам се означава и као мноштво међусобно повезаних и узајамно зависних елемената који
постоје и функционишу у одговарајућем окружењу (средини) захваљујући међусобној
размени информација. Три су битне детерминанте сваког система:
1. Постоји већи број елемената који чине структуру система, али је потпуно не
детерминишу, јер у различитим комбинацијама тих елемената настају различити
системи;
2. Односи између елемената регулисани су законима, који могу бити:
2.1. природни, као што је код природних и техничких система
2.2. друштвени, као код праввних система
3. Уколико односи између елемената нису потпуно регулисани законом, они се регулишу
принципима које поставља и формулише творац система (човек, друштво), при чему
односи у том систему могу истовремено бити уређени комбиновано, законима и
принципима.
Сваки елемент, компонента, односно сваки део система предсавља систем за себе. То
значи да се сваки систем састоји од подсистема.
У повијести су се развијали разни дидактички системи којима се одређивала структура
рада у настави. Данас се спомиње још и израз стратегија наставе. Реч је заправо о
4
различитом варирању односа између три битна фактора наставе тзв. дидактичког троугла
– наставник, ученик и наставни садржаји.
Утицај традиционалних теорија се осећа и данас у многим образовним системима.
Међутим, старе теорије се све више потискују и замењују новим, које настоје да избегну
једностраности у врсти образовања и избору наставних садржаја.
1.2. Историјски системи дидактике
Дидактика потиче од грчке речи дидаскеин, што значи поучавати, држати наставу, јасно
излагати, доказати. У посебно педагошком смислу и значењу «дидактика» се појављује
тек у 17. веку у Немачкој. Аутори су дидактику сматрали као вештину учења, односно као
специфичну практичну педагошку вештину. Kоменски сматра да дидактика не представља
само вештину учења, већ такође и васпитање, «свеопшту вештину свих да се уче свему».
Дидактика је овако прихваћена све до почетка 19. века. Почетком 19. века Хербарт је
разрадио теоријске основе дидактике, која у његово време улази у оквир педагогије. Он
придаје посебан значај преношењу знања на ученике, а не учењу. Одатле је произишао и
основни задатак дидактике који се састојао у анализи поступака наставника у школи.
Kрајем 19. и почетком 20. века јавља се нова педагошка струја (Џон Ђуи), која, за разлику
од хербатијанаца, придаје значај активности учења, тј. активној улози ученика. Данас, ова
два правца нису више супротстављена, нити су подређена један другоме. Настава и учење
чине целину, представљају јединство, у коме се преплићу и међусобно условљавају. У
савременом поимању дидактике могу се уочити четири основна правца: - дидактика као
наука о настави и учењу у свим облицима и на свим нивоима, - схватање дидактике као
теорије учења и наставе, - схватање дидактике као теорије образовних садржаја и
наставних планова и - схватање дидактике као теорије оптималног учења и наставепомоћу
директне наставе или путем програма и наставних машина. Први правац је сувише широк
и недостатак тих теорија је у томе што се тешко могу директно применити при решавању
конкретних проблема. Остале три дефиниције, поктивају по један од три различита
аспекта јединственог подручја: тако прва подвлачи научни аспект, друга пренаглашава
5
