1
Игра представља слободну, спонтану и најважнију активност у одрастању сваког
детета. Она је сама себи циљ, а основни разлог због ког дете покреће игру је задовољство
које осећа током ње. Кроз игру оно истражује, развија машту, гради односе, комуницира.
У игри дете прерађује и проживљава оно што га тишти, мучи у раду те ми кроз понашање
током игре много тога можемо сазнати о његовом емоционалном и интелектуалном
развоју.
Игра је симболичка, стваралачка, спонтана, добровољна, изнутра мотивисана и
слободна активност детета која нема изван себе неки други циљ осим уживања у њој самој
и њеним резултатима. Игра се, према унапред утврђеним правилима, збива у једном
фиктивном свету, просторно и временски издвојеном од осталог света, а њено извођење
прате осећања радости, задовољства, као и свест о томе да је она ,,нешто друго” од
свакодневног живота. Дечја игра има важну улогу у психичком развоју детета, посебно у
његовом социјалном моралном, интелектуалном и емоционалном развоју. Она може бити
функционална, рецепцијска, стваралачка, конструкторска итд. Већ на узрасту од 3-4
године у нашој култури разликује се игра мушког и женског детета. Дечаци се играју
више такмичарских, а девојчице чешће драмских и кооперативних игара.
Појам дечје игре, као и уопште појам детињства, у дугом историјском периоду
развоја човечанства није разматран. Тек у 18. веку, интелектуални и културни развој
човечанства, те непосредно ослобађање деце од свакодневог напорног рада, био је пут ка
схватању детета и детињства. Велики је број научника који се посвећују теми деце и
проблемима њихове игре и васпитања (Песталоци, Фребел, Монтесори....), те се јављају
различити ставови о потребама и начинима игре. Постоје различите врсте игара и
различити начини на које се дете игра. Они најчешће зависе од узраста у коме се дете
налази, али и од његових интелектуалних, емоционалних, социјалних, па и моторичких
капацитета. У овом раду детаљније ћемо се бавити дечјим играма у предшколском
узрасту, њиховој врсти и класификацији као и одликама и значајним карактеристикама.
2
1. ТЕОРИЈСКИ АСПЕКТИ ИГРЕ
У литератури често наилазимо на констатацију да игра представља специфичан
начин учења предшколског детета. У оваквим ставовима аутори иду толико далеко да
игру пореде са научним истраживањем, за које сматрају да представља њен продужетак у
зрелом добу. Овакву тврдњу поткрепљују чињеницама да деца у игри експериментишу,
постављају и решавају проблеме на специфичан, сврсисходан и себи својствен начин.
Тиме се дечија латентна искуства систематизују и прерастају у сређено знање.
Истиче се да је кроз игру могуће трансформисати различите обрасце дечијег
понашања и подстицати нове моделе, што доприноси даљем развоју потенцијала. Својим
изузетним формативним могућностима игра подстиче развој дечијих способности и ствара
предуслове за њихово усложњавање на старијим узрастима. Док се игра, дете истражује
свет око себе и сопствене могућности, проналази и измишља нове могућности деловања у
различитим ситуацијама. На такав начин, оно се „припрема за знатно каснију практичну
активност, вежбајући нове функције које се сукцесивно појављују у току развоја“
(Каменов, 1989: 67). Игра одређеним материјалима детету помаже да се касније боље
сналази у решавању сличних проблема. Развијајући посебне вештине и начине понашања,
дете у игри стиче искуства, открива, учи и ствара. Указујући на значај игре за развој
дечијих способности, Валон наглашава да је свака развојна фаза код детета обележена
„експлозијом активности“, у којима дете испробава све могућности одређене функције и
на такав начин развија своје способности.
Игром се вежбају способности опажања, увиђања, класификовања, памћења и
друге. Велики број чињеница које сазнаје, дете повезује и интегрише у сопствене мисаоне
целине. Учи се да делује у одређеној мисаоној ситуацији, што у извесном смислу одређује
и често условљава промену у његовом понашању. Тако долази до симболичке
трансформације стеченог искуства, што битно условљава развој детета.
Учење кроз игру подразумева измишљање, проналажење и истраживање, при чему
оно слободно ствара ситуацију која је под његовом контролом, коју оно у потпуности
разуме и у њој се осећа сигурно. Овако одређен експлоративни карактер дечије игре
4
2. ИГРА И ЊЕНА УЛОГА У РАЗВОЈУ ДЕЦЕ
ПРЕДШКОЛСКОГ УЗРАСТА
Кроз игру, деца развијају своје психичке, интелектуалне, емоционалне, друштвене
и моралне способности, стварају и одржавају пријатељства. Нова теорија сугерише да је
игра и један од најважнијих фактора неопходних за успешно функционисање људског
друштва.
Игра је друштвена активност која код људи сузбија нагоне ка похлепи и ароганцији
и развија бригу о туђим осећањима и добробити. „Друштво које заборави како да се игра,
јесте друштво које чине себични појединци“ - каже Греј, осврћући се на тренутну
економску кризу. Игра је, изнад свега, израз слободе. Она је све само не обавеза, морање.
Онај ко се игра, не само да то чини слободне воље - већ, попут осталих играча, прихвата
да се повинује одређеним правилима, која настају као резултат договора. Због тога је игра
једна од најдемократичнијих активности. Деца не могу да усвоје демократске вредности
кроз активности које воде одрасли, већ искључиво уколико их искусе сама, кроз играње са
другом децом, сматра Греј. То је ситуација у којој су сва деца једнака, равноправно
одлучују и, што је веома важно, морају да поштују права других уколико желе да и сама
учествују.
Кроз игру, деца стварност преводе у машту и на тај начин у једном безбедном
окружењу уче да се суочавају са стварним искушењима, за њих је игра и искуство и
тренинг. Зато и начин на који се деца играју одражава особине друштва у коме живе - она
у своју игру убацују оне ситуације какве ће их очекивати у стварном животу. По томе се
људска врста нимало не разликује од животиња - лавићи и други младунци грабљивица се
играју праћења и јурења, биљоједи попут зебри и антилопа се играју бежања и избегавања,
мајмуни скакања и пентрања. Млади мужјаци врста код којих постоји надметање мужјака
за женке, играју се борбе. Слично је и са децом - она непогрешиво препознају које
вештине ће им бити потребне у њиховом друштву и уносе их у своју игру. Она лако
„нањуше“ и које вештине у друштву тек добијају на значају, па постају експерти за
рачунаре и технику брже од својих родитеља.
5
Деца раних узраста кроз разноврсне игровне активности желе да овладају својим
окружењем, а тиме и инструментима властитог развоја (Монтесори, 2003). У периоду од
треће године до поласка детета у школу оно свесно, промишљено и срећно осваја свет око
себе, »упија« многобројне и разноврсне утиске из своје околине, који га подстичу на
активност. По речима М. Монтесори, то је »блажено доба игре – доба истинског
стварања«. Захваљујући стеченим искуствима, развијају се, граде и усавршавају дечије
скривене способности. Зато је ово и период »конструктивног усавршавања«. Деца лако и
брзо овладају својим окружењем када је оно примерено њиховим потребама и
могућностима у сферама развоја физичких способности, интелектуалних потенцијала,
социо-емоционалног понашања, комуникације и стваралаштва. Монтесоријева је деци
нудила играчке–минијатурне предмете, којих до тада није било, сличне онима које у
свакодневном животу користе одрасли,да би кроз игру подстакла социјални развој у групи
и развила интелектуалне способности. Деца су се са одушевљењем играла предметима и
самостално организовала игру. Одраслима су се обраћала за помоћ када су им били
потребни објашњење у вези са применом одређених предмета или потврда да се правилно
њима служе. Игре су дуго трајале, децасу била задовољна и обузета својим обавезама у
игри. Њихова искуства и сазнања су се увећавала. Праћењем и тумачењем активности
деце, М.Монтесори и њени сарадници су стварали сопствени едукативни метод, усмерен
ка подстицању дечијег развоја. Суштина овог метода је организовање средине у којој ће
деца имати потпуну слободу да од понуђених одаберу она средства која желе за своје
активности. Овакав приступ истраживачи тога времена, четрдесетих година прошлога
века, сматрају »открићем људске душе«, истичући едукативни значај игре. Будући да је
игра знатно флексибилнија и боље се уклапа у потребе и интересовања деце, она има
предност у односу на школски систем рада.
Дидактичке игре пре свега подстичу развој интелектуалних потенцијала деце, мада
се одражавају и на социјални развој. Могу бити игре с утврђеним правилима, које пружају
могућност договарања и усаглашавања пре почетка или у току игре, а могу подразумевати
и прилагођавање утврђених правила дечијим потребама и могућностима или њихово
креирање. Дечије искуство и креативност доприносе варирању игара. Игра тако постаје
учење на озбиљан, забаван и интересантан начин.
7
Разлику у полу намећу одрасли, тако да неке игре традиционално важе као женске
игре или игре за девојчице (лутке, послови у домаћинству) и мушке игре (рат, војници,
воз). Посебан фактор је интелигенција, бистрина ума, духовна зрелост. Бистрија деца су
активнија и сналажљивија у игри, више читају, више уживају у хумору, имају своје хобије,
занимају их стваралачке, креативне игре, док мање обдарена деца теже играма са
правилима.
На развој игара утиче такође врста играчака са којима дете располаже. Коцке,
песак, пластелин подстичу стваралачку игру; лутке, кухињски прибор, војници усмеравају
дете у игру маште. Здравље детета и нормалан развој кретања је од основног значаја за
дететов развој у игри. Здраво дете се више игра од болесног. Годишње доба врши одређен
утицај на играње, зими - санкање, скијање, грудвање, лети - пливање, играње лоптом,
вожња бициклом... На игру утиче и целокупна личност детета - карактер који је у току
стварања, темперамент, екстравертна, интровертна деца...
2.2.
Значај игре за развој детета предшколског узраста
Игра се по својим карактеристикама разликује од свих осталих активности. Игра је
нешто лично, па је и природно да је њен значај за дете тако дубок и многостран. Дете не
види свет у ком живи исто као и одрасли. Ствари види онако како их доживљава. Дечји
свет најприродније долази до изражаја у игри.
Игра развија органе, мишиће и целокупан организам. Развија дететову личност као
целину, обогаћује и продубљује, затим развија дечје функције и способности, а само дете
стиче искуство на веома карактеристичан начин. Деца се не играју да би развила своје
способности, мада то у игри и постижу. Дете нпр. не слаже коцкице да би направило
нешто од трајне вредности, игра се да би задовољило своју унутрашњу потребу за
активношћу која је у игри усмерена ка неком циљу. Игра развија машту, помоћу које дете
учествује у животу одраслих, комбинује разне особине и активности. Док се игра, дете је
често у ситуацији да се сналази, тражи нова решења, постане сналажљиво, самим тим
развија интелигенцију.
