Семинарски рад из педагогије
Игре и играчке за децу на
предшколском узрасту
1. Теоријски аспекти игре
У литератури често наилазимо на
констатацију да игра представља специфичан начин учења
предшколског детета. У оваквим ставовима аутори иду толико
далеко да игру пореде са научним истраживањем, за које
сматрају да представља њен продужетак у зрелом добу (
Fagen
,
1976;
Lorayone
, 2004;
Pickering
, 1971). Овакву тврдњу поткрепљују
чињеницама да деца у игри експериментишу, постављају и
решавају проблеме на специфичан, сврсисходан и себи својствен
начин. Тиме се дечија латентна искуства систематизују и
прерастају у сређено знање.
Истиче се да је кроз игру могуће трансформисати различите
обрасце дечијег понашања и подстицати нове моделе, што
доприноси даљем развоју потенцијала. Својим изузетним
формативним могућностима игра подстиче развој дечијих
способности и ствара предуслове за њихово усложњавање на
старијим узрастима. Док се игра, дете истражује свет око себе и
сопствене могућности, проналази и измишља нове могућности
деловања у различитим ситуацијама. На такав начин, као што
1
истиче Шато, оно се „
припрема за знатно каснију практичну
активност, вежбајући нове функције које се сукцесивно појављују у
току развоја
“ (према: Каменов, 1989: 67).
Игра одређеним материјалима детету помаже да се касније боље
сналази у решавању сличних проблема. Развијајући посебне
вештине и начине понашања, дете у игри стиче искуства,
открива, учи и ствара. Указујући на значај игре за развој дечијих
способности, Валон (
Wallon
, 1959) наглашава да је свака развојна
фаза код детета обележена »експлозијом активности«, у којима
дете испробава све могућности одређене функције и на такав
начин усложњава своје способности.
Игром се вежбају способности опажања, увиђања,
класификовања, памћења и друге. Велики број чињеница које
сазнаје, дете повезује и интегрише у сопствене мисаоне целине.
Учи се да делује у одређеној мисаоној ситуацији, што у извесном
смислу одређује и често условљава промену у његовом
понашању. Тако долази до симболичке трансформације стеченог
искуства, што битно условљава развој детета.
Учење кроз игру подразумева измишљање, проналажење и
истраживање, при чему оно слободно ствара ситуацију која је
под његовом контролом, коју оно у потпуности разуме и у њој се
осећа сигурно. Овако одређен експлоративни карактер дечије
игре помаже детету да уобличено искуство којим располаже
претвори у сазнање. Асимилација дечијег искуства у личну слику
света представља припрему детета за његову каснију
акомодацију на тај свет (Пијаже и Инхелдер, 1978).
Питер Греј, развојни психолог са Бостонског колеџа, сматра да је
игра кључна за превазилажење урођених нагона ка агресији и
доминацији. Као и да су, захваљујући игри која доводи до
узајамне сарадње, првобитна друштва успела да опстану. Он
објашњава: „
Игра и хумор нису били само начин да живот буде
забавнији, већ средства за одржавање друштва и промовисање
међусобне једнакости, дељења и мирољубивости. То су познате
одлике друштава ловаца сакупљача, од којих је зависио њихов
опстанак
“.
2
праћења и јурења, биљоједи попут зебри и антилопа се играју
бежања и избегавања, мајмуни скакања и пентрања. Млади
мужјаци врста код којих постоји надметање мужјака за женке,
играју се борбе. Слично је и са децом - она непогрешиво
препознају које вештине ће им бити потребне у њиховом
друштву и уносе их у своју игру. Она лако „нањуше“ и које
вештине у друштву тек добијају на значају, па постају експерти
за рачунаре и технику брже од својих родитеља.
Деца раних узраста кроз разноврсне игровне активности желе да
овладају својим окружењем, а тиме и инструментима властитог
развоја (Монтесори, 2003). У периоду од треће године до поласка
детета у школу оно свесно, промишљено и срећно осваја свет око
себе, »упија« многобројне и разноврсне утиске из своје околине,
који га подстичу на активност. По речима М. Монтесори, то је
»блажено доба игре – доба истинског стварања«. Захваљујући
стеченим искуствима, развијају се, граде и усавршавају дечије
скривене способности. Зато је ово и период »конструктивног
усавршавања«. Деца лако и брзо овладају својим окружењем
када је оно примерено њиховим потребама и могућностима у
сферама развоја физичких способности, интелектуалних
потенцијала,
социо-емоционалног понашања, комуникације и стваралаштва.
Монтесоријева је деци нудила играчке–минијатурне предмете,
којих до тада није било, сличне онима које у свакодневном
животу користе одрасли,да би кроз игру подстакла социјални
развој у групи и развила интелектуалне способности. Деца су се
са одушевљењем играла предметима и самостално организовала
игру. Одраслима су се обраћала за помоћ када
су им били потребни објашњење у вези са применом одређених
предмета или потврда да се правилно њима служе. Игре су дуго
трајале, децасу била задовољна и обузета својим обавезама у
игри. Њихова искуства и сазнања су се увећавала. Праћењем и
тумачењем активности деце, М.Монтесори и њени сарадници су
стварали сопствени едукативни метод, усмерен ка подстицању
дечијег развоја. Суштина овог метода је организовање средине у
којој ће деца имати потпуну слободу да од понуђених одаберу
она средства која желе за своје активности. Овакав приступ
истраживачи тога времена, четрдесетих година прошлога века,
4
сматрају »открићем људске душе«, истичући едукативни значај
игре. Будући да је игра знатно флексибилнија и боље се уклапа у
потребе и интересовања деце, она има предност у односу на
школски систем рада.
Дидактичке игре пре свега подстичу развој интелектуалних
потенцијала деце, мада се одражавају и на социјални развој.
Могу бити игре с утврђеним правилима, које пружају могућност
договарања и усаглашавања пре почетка или у току игре, а могу
подразумевати и прилагођавање утврђених правила дечијим
потребама и могућностима или њихово креирање. Дечије
искуство и креативност доприносе варирању игара. Игра тако
постаје учење на озбиљан, забаван и интересантан начин.
Деца се играју из задовољства, али игра за њих није само забава,
већ и могућност задовољавања основних потреба за стварањем,
дружењем и за испољавањем потенцијала, како на
предшколском, тако и на млађем школском узрасту. У игри се
деца максимално ангажују, користе стечена знања, искуства и
вештине, стрпљива су, што се ретко може запазити у неким
другим активностима. Игра примерена деци привлачи и
одржава њихову пажњу, у њој се она осећају сигурно и владају
ситуацијом. Дете у игри експериментише без спољашњих или
унутрашњих притисака, непрекидно изналази нове могућности,
флексибилније приступајући решавању задатака. Неприметно,
али успешно, дете прелази из прелогичког у логички стадијум
развоја. У игри дете развија све своје способности (перцептивно-
моторне, интелектуалне, социо-емоционалне, комуникационе и
креативне), које последично постају све отвореније за нове
активности, у оквиру »зоне наредног развитка« (Вигот-ски, 1996).
3. Игре за децу предшколског узраста
Игра на слово на слово
- избројати колико гласова има у речи,
нађи малу ствар која има дугачко име (нпр. телефон), сети се
велике животиње са малим именом (кит,слон) или мале
животиње са великим именом (нпр. веверица).
5
