ФАКУЛТЕТ ЗА ПОСЛОВНЕ СТУДИЈЕ И ПРАВО
УНИВЕРЗИТЕТ УНИОН НИКОЛА ТЕСЛА-БЕОГРАД
Предмет : Дипломатско и конзуларно право
СЕМИНАРСКИ РАД
Тема рада :
Дипломатске олакшице, привилегије и
имунитети који се односе на чланове
дипломатске мисије
Студент : Ведран Ристић Професор :
Бр.индекса : I0899-17 Доц.др.Ана Опачић
Април,увод 2019
Београд
4
1. ПОЈАМ ДИПЛОМАТСКЕ МИСИЈЕ И ЊЕНЕ
ФУНКЦИЈЕ
1.1 Појмовно дефинисање дипломатске мисије
Дипломатске мисије су орган спољашњег представљања државе, субјекти
међународног права у односу на другу државу чији је статус регулисан правилима
међународног права. Успостављање дипломатских односа између држава и одашиљање
страних дипломатских мисија врше се на основу обостране сагласности
1
. Пре него што се
дипломатски представници једне државе пошаљу у неку другу земљу, неопходно је да
држава пријема да одобрење за отварање сталног дипломатског представништва.
Шеф дипломатске мисије преузима своје функције у држави пријема, а самим тим
и има право на имунитет, од тренутка подношења акредитивних писама. Акредитивна
писма садрже име и презиме представника, његову титулу и апел да му се олакша рад и
верује његовим изјавама. Одобрење на основу кога неко лице постаје и званично шеф
дипломатске мисје назива се агреман. Дакле, да би дипломатски имунитет и привилегија
могли да се користе неопходно је пријављивање дипломатских представника
министарству иностраних послова државе пријема. Након тога они добијају одговарајуће
легитимације.
Дипломатска мисија је државни орган који, за разлику од осталих државних органа,
делује ван државне територије, у иностранству, и с обзиром на то својство, поседује
правну личност, дакле представља правно лице
2
. Треба нагласити да мисија није правно
лице независно од државе коју представља, већ је увек у функцији већ постојећег
државног апарата. С друге стране, неопходно је нагласити и да је положај саме мисије, као
државног органа, другачији од положаја шефа дипломатске мисије и агената који
представљају у ствари чланове особља мисије.
Једна од разлика лежи и у томе што се дипломатска мисија установљава и креће са
радом на другачији начин од поступка који се односи на именовање дипломатских
представника. Тако на пример, у обраћању органима државе пријема, дипломатски
представник иступа у име мисије а не у име шефа мисије. Друга битна ствар је и то што
дипломатска мисија наставља са радом и функционише независноод њеног шефа и
осталих чланова, односно она не престаје са радом уколико дође до промене њеног
састава.
Бечка конвенција из 1961. године говори о три класе шефова мисија и то су: 1.
амбасадори или нунцији
, акредитовани код шефова држава и други шефови мисија
одговарајућег ранга; 2.
посланици
, министри или интернунцији, акредитовани такође код
шефова држава и 3.
отправници послова
, акредитовани код министра иностраних
послова.
1
Бечка конвенција о дипломатским односима.
2
Бранимир Јанковић, Дипломатски систем, Београд, 1988.
5
Поред шефова мисија, посебан положај ужива и остало дипломатско особље у које
улазе саетници, секретари, аташеи за поједина питања, затим административно-техничко
особље те послужно особље и лична послуга. Посебан статус уживају и чланови породица
и домаћинстава свих категорија изузев личне послуге.
1.2 Функције дипломатских мисија
Када је реч о функцијама дипломатских мисија, можемо их поделити на два
основна дела, и то:
Функције сталних дипломатских представника по Бечкој конвенцији и
Функције сталних дипломатских представника при међународним
организацијама.
1.2.1 Функције сталних дипломатских представника по Бечкој
конвенцији
Према Бечкој конвенцији о дипломатским односима из 1961. године основне
функције сталних дипломатских представника су:
Представљање државе акредитације код државе акредитовања;
Заштита интереса државе која акредитује и њених грађана у границама које
допушта међународно право;
Преговарање с владом код које се акредитује у циљу побољшања односа и
отклањања неспоразума;
Обавештавање свим дозвољеним средствима о условима и развоју догађаја у
држави акредитовања и подношење извештаја својој влади и
Унапређење пријатељских односа и развој привредних, културних и научних
односа између држава.
Дипломатски представници, осим својих јавних функција и легалних могућности
обавештавања о земљи домаћину, са посебном пажњом, специјалним снагама и
средствима могу да врше и низ недозвољених радњи ради прикупљања података који су
од значаја за безбедност земље и као такви представљају тајну. Исто тако они прате
економски развој и економску политику, истражујући факторе који директно утичу на
одбрамбену способност земље
3
.
3
Љубомир Стајић, Основи система безбедности, Нови Сад, 2011.
