2. Klinička imunologija
Antigen je za organizam svaka materija koju može prepoznati pomoću posebnih imunih ćelija
kao nešto tuđe i na nju odgovoriti sintezom specifičnih proteina globulinske građe, nazvanih
imunoglobulinima ili antitelima. U reakciji na antigen preovladava celularna imuna reakcija, koja se
karakteriše stvaranjem populacije senzibilisanih T limfocita.
U imunu rekciju su uključene različite telesne ćelije i tkiva koja zajedno čine imuni sistem.
Otpornost prema nekoj zaraznoj bolesti se naziva imunitet.
U ponovljenom dodiru sa nekim antigenom može se razviti burna imuna reakcija štetna za organizam.
Takvo imuno stanje se naziva preosetljivost.
U svim telesnim ćelijama otkrivene su materije koje u organizmu genetski nesrodne jedinke izazazivaju
sintezu antitela i odbacivanje alogeničnog presatka tkiva. Te materije se nazivaju antigeni tkivne
podudarnosti.
Antitela ne ulaze u specifičnu reakciju sa celim molekulom antigena nego sa malim delom nazvanim
antigenskom determinantom (epitopom).
Imunoglobulini su razvrstani u pet razreda IgG, IgM, IgA, IgE, IgD.
Osnovnu građu imunoglobulina čine četiri polipeptidna lanca međusobno povezana disulfidnim
vezama.
Fab (fragment antigen binding) sa njim antitelo prepoznaje antigensku determinantu.
Fc (fragment crystallizing) sa njim antietlo aktivira komplementski sistem i veže se za receptore
različitih telesnih ćelija.
Komplement je sistem plazminih proteina koji se aktiviraju kada antitelo reaguje sa antigenom.
Limfatične ćelije su limfociti i njihovi razvojni oblici limfoblasti i plazma ćelije. Dve glavne grupe
limfocita su T i B limfociti.
Fagociti su ćelije koje proždiru mo. Tu spadaju polimorfonuklearni leukociti (mikrofagi) i ćelije
retikularnog fagocitnog sistema (makrofagi).
Oblici imune reakcije
Dva načina: sinteza antitela i nastanak populacije senzibilisanih T limfocita. Antitela su nosioci
humoralne reakcije, a T limfociti celularne reakcije.
Humoralni imunitet je važniji u odbrani od infekcije ekstracelularnim mo, a celularni imunitet od
infekcije intracelularnim mo i u otpornosti prema tumorima.
Humoralna imuna reakcija
Zasniva se na dejstvu slobodnih antitela koja se nalaze u krvi. Sintetišu ih plazma ćelije koje
nastaju od B limfocita, ali se za razliku od njih više ne mogu deliti.
Celularna imuna reakcija
Nosioci su T limfociti. Njihovi razvojni oblici izlučuju limfokine.
Postoje dve vrste limfocita: pmoćnički i izvršni.
Th lučenjem limfokina podstiču B limfocite na sintezu antitela i povećavaju efikasnost izvršnih T
limfocita.
Prepoznavanje
Fagociti prepoznaju i uklone samo stranu materiju, a da pri tome ne razlikuju specifično jednu
od druge. Razvila se i specifična sposobnost prepoznavanja strane materije.
Sposobnost razlikovanja vlastitog od tuđeg se stiče u vreme intrauterinog razvoja. Sve materije koje
tada dođu u dodir sa nezrelim limfatičnim tkivom organizam nauči da prepozna kao sopstveno i na njih
kasnije ne reaguje kao na antigen. Tako se uspostavlja imunotolerancija.
Specifičnost
Zasniva se na komplementarnosti hemijske građe jednog dela molekula antitela i antigena.
Pamćenje
Postojanje imunog pamćenja se dokazuje određivanjem titra antitela u krvnom serumu tokom
primarne i sekundarne imune reakcije. Sekundarna imuna reakcija je uvek izrazitija.
To dokazuje da organizam na neki način pamti dodir sa antigenom, a to pamćenje traje i nakon što se
antitela izluče iz organizma.
3. Nespecifična otpornost
Otpornost na infekciju
Antraksom se najlakše zaraze preživari.
Urođena otpornost neke životinjske vrste prema određenoj bolesti uslovljena je naslednim anatomskim
i fiziološkim osobinama.
Virus može inficirati neku ćeliju i u njoj se razmnožavati samo ako se prethodno veže za odgovarajuće
receptore na njenoj površini. Ako takvih receptora nema, ćelija je otporna na infekciju.
Koža i sluzokoža
Prva prepreka prodoru antigena u tkivo čini zdrava koža i njeni keratinizovani delovi. U prvom
redu to je mehanička prepreka.
Mnogi mo ne mogu dugo da opstanu na površini kože zbog niskog pH koji se uspostavlja lučenjem
mlečne kiseline i masnih kiselina koje se nalaze u znoju i loju.
Ispiranje očiju suzama, usta pljuvačkom i vimena mlekom je takođe nespecifična otpornost.
Nizak pH u želucu mesojeda i svaštojeda deluje mikrobicidno.
Crevna sluzokoža je deo nespecifične otpornosti tako što virusi i enteropatogene bakterije mogu
izazvati upalu samo ako se prethodno veži za odgovarajuće receptore na površini enterocita.
Respiratorni sistem je prirodni uređej za filtraciju vazduha.
5. Fagocitoza
To je osnovni i najvažniji oblik odbrambene reakcije organizma od infekcije. Zasniva se na
sposobnosti pojedinih telesnih ćelija da mo ili neku drugu stranu materiju prožderu i razgrade svojim
enzimima.
Sposobnost fagocitoze imaju različite telesne ćelije koje se veličinom, građom i načinom fagocitoze
dele na dve grupe, u mikrofage i makrofage. Glavni predstavnici mikrofaga su neutrofilni
polimorfonuklearni leukociti. U makrofage se ubrajaju monociti i ostale ćelije mononuklearnog
fagocitnog sistema. Nalaze se u vezivnom tkivu (histociti), plućima (alveolarni makrofagi), jetri
(Kupferove ćelije), sinusoidima slezine, limfnim čvorovima, bubrezima (mezangijske ćelije), kostima
(osteoklasti) i mozgu (mikroglija).
Pri prodoru mo u tkivo najpre se aktiviraju polimorfonuklearni leukociti. Mnogo ih ima u krvi i kosnoj
srži. Iz nje se prema potrebi ubacuju u krvotok i tkivo, u kojem prežive nekoliko dana. Ukoliko
polimorfonuklearni limfociti ne uspeju da uklone uzročnika bolesti, onda se aktiviraju makrofagi koji
mo razgrade tako da mogu izazvati specifičnu imunu reakciju. Polimorfonuklearni leukociti efikasnije
uklanjaju ekstracelularne mo, a makrofagi intracelularne mo.
Stadijumi fagocitoze su hemotaksija, adherencija, ingestija i digestija.
1. Hemotaksija- usmereno kretanje fagocita prema mestu veće koncentracije hemotaksičnih materija.
Materije koje deluju hemotasično su bakterijski lipopolisaharidi, C3a, C5a, rastvorljivi
imunokompleksi, IL1, leukotrien B4 i halikrein.
2. Adherencija- prianjanje mo za površinu fagocita. Za njenu uspešnost je odgovorno prethodno
oblaganje mo pozitivno naelektrisanim proteinskim molekulima, što se označava pojmom opsonizacija.
Tako deluju antitela, C3b, fibronektin.
3. Ingestija- oko mo se stvaraju pseudopodije koje ga okružuju i uvuku u citoplazmu. Tako nastaje
mehurić koji se naziva fagozom .
4. Digestija- lizozomi u citoplazmi ubrzo počinju da se kreću prema mestu nastanka fagozoma sa kojim
se spoje i tako nastaje fagolizozom. U njemu se iz lizozoma oslobađaju hidrolitički enzimi i
mikrobicidne materije.
Drugi mehanizam jeste putem oksidacijskih procesa pri kojima nastaju visokotosični reaktivni
metaboliti kiseonika. Iz vodonik peroksida nastaje hipohloridni jon koji je vrlo toksičan za bakterije,
gljivice i viruse.
6. Imuni sistem
Nosioci imune reakcije su imune ćelije. Ima ih mnogo u krvi i limfatičnim organima.
Uređenje imunog sistema
Postoji grupa limfatičnih i grupa mijeloičnih ćelija. Obe grupe ćelija potiču od miltipotentnih
hematopoetskih ćelija koštane srži.
Limfatične ćelije su direktni nosioci specifične imune rakcije na antigen.
Spadaju:
T limfociti
B limfociti
0 limfociti
Druga grupa su fagociti. Polimorfonuklearni neutrofilni leukociti su nosioci nespecifičnog imuniteta.
Od njih su važniji monociti. Osim što su sposobni da proždiru strane materije, te se ćelije lučenjem
monokina, obradom i prezentovanjem antigena limfocitima uključuju u celularnu i humoralnu imunu
reakciju.
Među makrofage se mogu svrstati i dendritične ćelije.
Posebnu grupu ćelija mijeloične loze čine medijatorske ćelije. To su mastociti, bazofili i trombociti.
Osnovu imunog sistema čini limfatično tkivo.
Limfatični sistem se u funkcionalnom smislu deli na primarne i sekundarne limfne organe.
Primarni su timus i bursa fabricii u kojima se hematopoetske matične ćelije koštane srži diferenciraju i
sazrevaju u T i B limfocite.
Nakon toga te ćelije naseljavaju limfne čvorove, slezinu i druge organe perifernog limfnog sistema u
kojima dolaze u dodir sa antigenima i na njih specifično reaguju.
Krv
U imunološkom smislu posebno su važni gama globulini, jer toj frakciji proteina plazme
pripada većina antitela.
Fiziološka uloga trombocita je višestruka. Imaju ulogu u koagulaciji, sadrže granule iz kojih se tokom
koagulacije ili na nadražaj imunokompleksima oslobađaju vazoaktivne materije. Izlučivanje tih
materija mogu pokrenuti mastociti i bazofili.
Načinom učestvovanja u imunoj reakciji trombociti pripadaju medijatorskim ćelijam.
Leukocite čine eozinofili, bazofili i neutrofili.
Neutrofili i delimično eozinofili su važni zbog sposobnosti fagocitoze.
Preostali deo leukocita se deli na limfocite i monocite.
Limfociti su kuglastog oblika. Nalaze se svuda u organizmu, u krvi i limfatičnim organima.
Limfociti su nosioci specifičnog imuniteta.
Zreli limfociti i njihovi razvojni oblici limfoblasti i plazma ćelije čine grupu limfatičnih ćelija.
Monociti su ćelije koje imaju jako izraženu sposobnost fagocitoze.
Fagociti i druge mijeloične ćelije
Fagocitoza se zasniva na sposobnosti nekih ćelija da stranu materiju prepoznaju, uvuku je u
svoju citoplazmu i dejstvom ćelijskih enzima razgrade. Po toj sposobnosti su ćelije nazvane fagocitima.
Tokom fagocitoze antigen može biti potpuno razgrađen. Druga mogućnost je da fagocit može
nepotpuno svariti antigen. Nerazgrađeni delovi antigena prezentuju se na njegovoj površini i mogu tada
izazvati specifičnu imunu reakciju limfocita. Oni zajedno sa makrofagima čine APC.
Fagociti
Posebne ćelije koje se nalaze svuda u telu životinje i koje prve reaguju na antigen koji prodre u
organizam.
Fagociti na antigen nailaze slučajno ili se oko nje skupe privučeni hemotaksičnim materijama.
Fagocitoza je nespecifičan oblika odbrane organizma.
Predstavnici jedne gupe su polimorfonuklearni leukociti (mikrofagi), a druge su ćelije mononuklearnog
fagocitnog sistema (makrofagi).
Tkivo slično burzi fabrici
Kod sisara ulogu burze obavljaju koštana srž, krajnici i crevno limfatično tkivo.
Ileocekalne pajerove ploče su dobro razvijene kod novorođene jagnjadi. U njima se nalaze isključivo B
limfociti.
Jejunalne pajerove ploče su deo prerifernog limfatičnog sistema dok bi ileocekalne pajerove ploče
mogle kod nekih životinja obavljati ulogu burze fabrici.
7. Periferni limfatični organi
Organi i tkiva (limfni čvorovi, slezina i koštana srž) u kojima imune ćelije tokom celog života
dolaze u dodir sa različitim antigenima i na njih specifično reaguju.
10. Limfni čvorovi
To su organizovani limforetikularni organi perifernog limfnog sistema. Oni su kao filteri
umetnuti u limfne sudove i zaustavljaju antigen pre ulaska u krv.
Razlikuju se kora i medula.
U kori se nalaze brojni limfni folikuli. Primarni limfni folikuli su zbijene nakupine malih limfocita u
mirovanju. Na antigenski nadražaj limfociti se aktiviraju i tako se primarni folikuli pretvaraju u
sekundarne. Većina limfocita u folikulima pripada B limfocitima pa se područje kore označava kao
timus nezavisno područje.
Parakortikalno područje sadrži pretežno T limfocite pa se naziva timus zavisno područje.
11. Slezina
Organ limforetikularne građe obavijena vezivnotkivnom opnom.
Veći deo parenhima je povezan sa venskim krvotokom i zbog crvene boje se naziva crvena pulpa. U
njoj su oko arterija smeštene nakupine limfatičnog tkiva koje čine belu pulpu.
Glavni zadatak crvene pulpe je da hvata antigene što u nju dospeju putem krvi.
Oko arterije centralis nalazi se limfatično tkivo u kojem se nalazi većina T limfocita i to se područje
naziva timus zavisno. Malpigijeva telašca su proširenja tog limfatičnog tkiva. Na antigenski nadražaj se
od njih formiraju sekundarni folikuli. Folikuli slezine uglavnom sadrže B limfocite pa se to područje
naziva timus nezavisno.
Ostali organi i tkiva perifernog limfnog sistema
Tu kod životinja spadaju i tonzile. To su nakupine limfnih čvorića smeštene poput prstena na
početku digestivnog i respiratornog sistema.
Hemalni limfni čvorovi se nalaze u venama. Spadaju i Pajerove ploče.
