Fakultet za menadžment Zaječar
Seminarski rad iz predmeta:
Ekonomika industrije
Tema:
Industrijska politika Evropske unije posle 2000.
godine
Mentor: Studenti:
Dr Violeta Jovanović
Zaječar, 2018
Industrijska politika Evropske unije posle 2000. godine
Zajednice, kako na unutrašnjem, tako i na globalnom tržištu. Ugovorom iz Mastrihta,1992.
godine, stvorena je Evropska unija (u čiju su strukturu ušle prethodno osnovane zajednice).
U Evropskoj uniji, 2000. godine, usvojena je Lisabonska strategija, poznata još kao
Lisabonska agenda – novi koncept industrijske politike, kojim je planirano da do 2010. godine
EU postane najkonkurentnija ekonomija u svetu. Iako su rezultati pojedinih istraživanja
pokazivali pozitivne trendove pojedinih aspekata Lisabonske strategije (kao što je, na primer,
rast BDP-a za 1,8% i zaposlenosti za 1,5% veću 2002. godini), neke procene su ukazivale na
visoke troškove vezane za neostvarivanje većine ciljeva ove strategije, gde prednjači jaz u
potencijalu rasta, kako između država članica, tako i između Unije i njenih spoljnotrgovinskih
partnera (Coucil of the European Union, 2005).
Kao logična posledica najduže i najteže krize sa kojom se Evropska unija suočila od
početka svog postojanja, javile su se mere jedne nove strategije, nazvane Evropa 2020. Naime,
svetska ekonomska kriza, koja je izbila 2008. godine, usled domino efekta izazvanog kolapsom
najvećih američkih investicionih banaka, samo je dodatno intenzivirala godinama gomilane
probleme evropske ekonomije.
Evropi je hitno potrebna održiva razvojna strategija i, sa njom usaglašena industrijska
politika jer je razvoj ukupneprivrede i konkurentnost Evropske unije na globalnom tržištu, u
najvećoj meri, determinisana razvojem industrije u zemljama članicama Unije. U tom smislu,
industrijska politika predstavlja važan faktor konkurentnosti Evropskeunije na globlanom tržištu.
1. Lisabonska strategija - koncept industrijske politike
za podsticanje konkurentnosti Evropske unije
Krajem starog i početkom novog milenijuma postalo je jasno da je globalizacija svetskog
tržišta stvorila ambijent hiperkonkurencije, u kome će opstati samo najspremniji, najadaptibilniji
i naravno najbogatiji, koji će u svakom trenutku biti u mogućnosti da se prilagode svakodnevnim
Industrijska politika Evropske unije posle 2000. godine
promenama savremenih uslova poslovanja. Pokušaj odgovora Evropske unije na ekonomsku i
političku dominaciju SAD, neprestane inovacije japanske industrije, snažan razvoj Kine u novog
lidera globalne ekonomske scene, ali i rast privrednih aktivnosti mnogih drugih zemalja širom sv
eta (Brazil, Azerbejdžan, Singapur, Mozambik), bio je stvaranje nove strategije u industrijskoj
politici EU. Shvatilo se da je pogoršanje konkurentske pozicije EU posledica suštinske greške -
pažnja kreatora politike nije bila usmerena na održanje jake industrije, već se bazirala na
shvatanju da se moderne ekonomije sve više zasnivaju na sektoru usluga, te da industrija ne igra
više značajnu ulogu. Kreiranje programa nove strategije, prema kojoj je razvojindustrije kamen
temeljac održivog (ekonomskog, socijalnog i ekološkog) razvoja EU, započeto je Lisabonskim
samitom Evropskog saveta 2000. godine. Glavni zadaci ove strategije bili su uspostavljanje
stabilnog rasta svih ekonomskih performansi, povećanje stope zaposlenosti, stalna primena
ekonomskih reformi kao rezultata istraživanja, inovacija i edukacije, uz kontinuirano poštovanje
održivog razvoja i društveno odgovornog poslovanja (Ivan-Ungureanu and Marcu, 2006).
Strategija je pretpostavljala implemetaciju i realizaciju navedenih ciljeva do 2010. godine.
Međutim, već nakon nekoliko godina, postalo je jasno da gotovo ni u jednoj oblasti ove strategije
nisu ostvareni planirani rezultati.
Nova pravila svetske ekonomsko-političke scene zahtevala su od industrijske politike da
svoje aktivnosti uskladi sa socijalno-ekološkim pravilima koncepta održivog razvoja, s jedne
strane, i potrebama prerađivačke industrije, s druge strane. Istovremeno, javljaju se mišljenja da
će u high-techeri informacionog društva (u kome vladaju potrošači i njihove preferencije u
mnoštvu najmodernijih proizvoda koji su im dostupni), uslužni sektor baziran na znanju i
ključnim kompetencijama ljudskih resursa preuzeti primat od proizvodnog sektora, u smislu
daljeg razvoja kako EU, tako i na globalnom nivou.Naime, činjenica je da se privredna struktura
EU zemalja odavno pomerila sa tradicionalnih privrednih sektora, kao što su poljoprivreda i
industrija, ka uslugama. Neki smatraju da je ovom procesu dosta doprineo i fenomen
outsourcing-a. To znači da su ranije operacije rađene „kod kuće“ sada dodeljene proizvođačima
„sa strane“. Outsourcingima svoj interni, ali i međunarodni značaj. Interno su neke aktivnosti
koje su radila preduzeća samostalno, poput transporta, logistike, knjigovodstva, prešle na nove
privredne subjekte koji ih sada uslužno obavljaju za druge. Primećuje se da su to uglavnom
uslužne delatnosti. Međutim, internacionalni aspekt je, takođe, značajan jer domaće preduzeće
sada deo svog proizvodnog procesa prenosi na preduzeće u drugoj zemlji gde su, po pravilu,
Industrijska politika Evropske unije posle 2000. godine
Švajcarska i Finska ispred Japana i SAD). Navedeni problemi inicirali su revidiranje Lisabonske
strategije, što je činjeno u više navrata, a revizijama iz 2005. i 2008. godine ostvareni su
značajniji rezultati u ovoj oblasti, kako na nivou Unije, tako i u pojedinim zemljama članicama.
To je podstaklo organe Evropske unije da, kao prioritete u Lisabonskom programu od 2008. do
2010. godine, naglase dalje intenzivno investiranje u znanje i inovacije, jačanje slobodne
konkurencije i poslovnog potencijala (naročito malih i srednjih preduzeća), povećanje
fleksibilnosti u cilju brže adaptacije na tržištu rada i veću uključenost u pitanja energije i
klimatskih promena (EU Law and Publications, Eur-lex, 2007). Ovaj period, međutim, u celom
svetu pa i u Evropskoj uniji, obeležila je ekonomska kriza koja je započela upravo 2008. godine.
Delimično zbog toga, a delimično zbog većpomenutih nagomilanih problema u dotadašnjem
funkcionisanju Unije, evropska privreda je pretpela velike gubitke, naročito zemlje na jugu i
istoku Evrope. Do 2010. godine postalo je očigledno da je Uniji potrebna nova strategija za
izlazak iz krize. Tu novu strategiju predložila je Evropska komisija, marta 2010. godine,
nazvavši je Evropa 2020 (European Commission, 2010).
2. Ciljevi Lisabonske strategije
Lisabonska agenda prihvatila je ambiciozni program ekonomskih reformi i povećanja
konkurentnosti svih sektora privrede. Opšti cilj ekonomske politike prema LS je stvaranje uslova
za razvoj inovativne i tržišno konkurente privrede, koji bi trebalo da obezbedi i dugoročnu
ekološku održivost proizvodnje. Zbog toga je LS obuhvatila širok program ciljeva, reformi i
instrumenata, kako bi se unapredile performanse privrede EU, njena konkurentnost i potencijal
za ekonomski rast i zaposlenost.
Prema LS, jačanje konkurentnosti EU i njenog potencijala za ekonomski rast temelji se
na sedam ciljeva, od ukupno 12 ciljeva LS: (1) šire i efikasnije korišćenje novih informacionih
tehnologija (IT) i stvaranje evropskog prostora za istraživanje i inovacije; (2) dovršetak izgradnje
jedinstvenog unutrašnjeg tržišta EU; (3) stvaranje efikasnih i povezanih finansijskih tržišta; (4)
