Настанак и развој дизајна
Дизајн као нова научна и стваралачка дисциплина своје порекло вуче из уметности,
архитектуре и старих заната. Уметности прво ликовне: сликарство и вајарство су у великој
мери утицале на настанак и развој дизајна. Тако да су бројна цртачка дела из предходних
епоха или детаљи са слика били инспирација за обликовање и израду употребних предмета
али и да узори за употребу боја. Такође су и вајарска дела допринела настанку дизајна јер су
и вајарска дела њихови елементи и детаљи, композиције и пропорције утицале на развој
дизајна. Још у античком свету примењиван је пропорционални систем златног пресека
и код
слика и склптура а он је даље нашао примену у дизајну. Архитектура је посебно доста
утицала на развој дизајна нарочито у периоду настанка дизајна јер је највећи број тадашњих
архитеката у исто време бавио дизајном. Бројна архитектонска дела почев од класичних
грчких и римских времена па до савременог доба често су били инспирација дизајну. Како за
основне идеје за обликовање производа тако за примену детаља пропорционалним са другим
архитектонским деловима и облика. Стари занати су посебно много допринели настанку
дизајна јер дизајн у суштини представља израду производа који су некада рађени ручним
путем, сада технологијом машина. Нарочито су значајни уметнички занати: златарски, али и
израдом предмета од метала доста допринели настанку и развоју дизајна. Дизајн као нова
област, стваралачка дисциплина настаје са серијском машинском производњом. Његов
настанак прво су омогућили велики технички проналасци као парна машина у XVIII веку
која је нашла примену у текстилству а затим следе бројни други проналасци телеграф,
телефон, локомотива, затим технологија добијања челика. Све је то утицало на настанак
индустријског начина производње који је до тада заменио занатски начин израде, и то је
створило потребу за новим начином обликовања који називамо дизајн. Други услов за
настанак дизајна је теорија природе односно почела је да се јавља нова свест о естетици
индустријске производње већ негде почетком 20 века. У француској Пол Сурно прави
теорију о естетици индустријске производње.
Он увиђа да индустријска производња поред своје функције и употребне вредности
треба да има и лепоту. Почетак настанка правог дизајна везан је за покрет који настаје
почетком 1890 до почетка XX века. Овај покрет је имао различите називе и захватио је
читаву европу и називан је сецесија (удвајање), у немачкој југент стил (стил младости), у
италији модернисимо (модерни стил), у енглеској нова уметност. У суштини радило се о
једном сличном или истом уметничком покрету који се јавио у изради уметничких и
употребних а затим се проширио на архитектуру, вајарство, музику, моду. У изради
употребних предмета и архитектурских карактеристика криве и таласасте линије и површине
које настају најчешће на узору на флоралне мотиве (врежове листове) који су стилизовани и
обликовани на један чистији начин, а од материјала за овај стил карактеристична су нарочито
употреба кованог гвожђа и челика, затим бојене керамике, употреба стакла. У архитектури су
карактеристични балкони од кованог гвожђа, ограде, капије и флорални детаљи на фасадама.
Један од главних протагониста сецесије је Јозеф Хофман који живи и делује у Бечу. Он се
бавио први теоријом дизајна али је и да многе употребне предмете и архитектонске
предмете. Значајни су Август Енгела у Немачкој, Чарлс Мекинтош у Енглеској. А овом
покрету припадао је Шпански архитекта и дизајнер Антонио Бауди. Крајем XIX века у
америци поготово у њеном западном делу се јавља покрет у архитектури и дизајну који се
назива чикашка школа зато што је главно седиште било у Чикагу. У оквиру овог покрета
деловало доста архитеката и дизајнера од којих је значајан Луис Силивен који је сматрао да
украс треба избегавати на употребним предметима да је сувишан, а такође сматрао да облик
или форма употребног предмета треба да прати његову функцију односно да употребна
вредност буде функција његове конструкције. У немачкој се почетком XX века негде око
1907 год. јавља покрет који се назива Верк Бунк, а који се залагао за нови приступ у
архитектури и дизајну. Његов главни протагониста је архитекта и дизајнер је Петер Беренс.
Који се сматра првим правим дизајнером. Он се бавио дизајном индустријске производње
2
Преглед и развој уметничких стилова
Праисторија
Прве употребне предмете а и уметничка дела људи су почели да стварају још у
праисторији још у старијем каменом добу палелоита. Појавиле су се слике у пећинама са
представама сцена из лова и дивљих животиња. Такви бојени цртежи откривени у пећинама
у Јужној Француској i Шпанији а најпознатији цртежи су из пећине Алтамира. У периоду
неолита људи почињу да стварају прве објeкте за становање али и за друге потребе, али то су
куће од земље тзв. земунице, куће од камена у пределима богатијим каменом и тзв. сојенице
куће на кољу. Сојенице су биле врло чест вид кућа у неолиту, подизане су на дрвеним
платформама на води тако што је коље побијано у воду а преко стављане греде и облице а на
тако изграђеним платформама грађене су дрвене куће. Поред ових објеката за сатновање
оставу хране, људи у овом периоду за своје потребе праве бројне употребне предмете оружја
и оруђа од камена односно посебно тврдог камена као што је кремен праве се врхови стрела,
копља, секире идр. алати и оруђа која су служила за различите намене. Поред камена
предмети се праве и од кости посебно игле, шила,али се праве и предмети за украшавање,
накит од кости, камена али и од керамике. У неолиту се први пут појављује и керамика која
се добија печењем глине и она је употребљавана за лонце али и друге предмете потребне за
свакодневни живот човека. У овом делу јављају се и уметнички предмети који су служили
као накит за украшавање, али врло често су имали културни или религиозни карактер. Тако
су прављене различите статуе од камена и печене глине, жртвеници, амулети. Оваквих
предмета и уметничких дела било је и на нашем простору и откривени су у Винчи код
Београда,у Старчеву код Панчева и Лепенском Виру код подунавља. Тако су окривене
изузетно значајне скулптуре у камену са представама риболиких божанстава који
представљају значајна уметничка дела на светском нивоу.
Месопотамска уметност
Месопотамија је грчки назив за долину између река Тигра и Еуфрата која се налази у
држави - Ираку. Ова плодна долина била је од најстаријих времена плодна за настањивање и
због тога је на том простору настала једна од најстаријих људских цивилизацијаали и
култура и уметност. На овом ограниченом простору у дугом временском периоду близу 3000
год. смењивале су се разне државе и царства али без обзира на те политичке промене овде је
настала једна јединствена култура и уметност коју називамо месопотамска. Најстарији
период ове културе везан је за почетак трећег миленијума и за народ сумерце који у јужном
делу месопотамије стварају прве уређене градове у историји као што су Пур, Урук, Ипур,
Лакаш идр. А у овом периоду проналази се и најстарије тзв. клинасто писмо, касније се на
овом простору смењују државе, сумерске градове државе уједињују Акађани и стварају
Вавилонско царство, старо римско царство. На северу овог простора настаје Асирско царство
са културом и уметношћу слично као у јужном делу у Вавилону. Месопотамија је за културу,
уметност значајна из више разлога прво што ту настају први прави градови са поплочаним и
правим улицама, водоводом са украшеним капијама и кулама. Месопотамија је за
архитектуру значајна што се ту проналази конструкција лука, свода, куполе која је
омогућила изградњу значајних објеката и архитектонских дела од којих су најзначајнији
месопотамски храмови, краљевске палате грађене од масивних зидова са великим бројем
сводова и просторија. Оне су биле опремљене водоводом и канализацијом. Месопотамци су
значајни и за сликарство и за вајарство тамо се појављују изузетно интересантне слике а да
би се разбила монотонија великх зидних површина они праве облоге од глеђосаних опека у
боји тако њихове грђевине украшавају сликарским представама са стилизованим
животињама из лова и из митологије. Месопотамци су нарочито били велики мајстори за
4
израду рељефа од камена, слонове кости или керамике са различитим представама из
митологије са представама краљева, са сценама из рата и лова. Изарада употребних предмета
у овом периоду такође је била на врло високом нивоу. У месопотамији почиње да се ствара
први намештај у историји који има једноставне облике и израђен је од дрвета. Израда
уметничких предмета и накита у овом периоду такође је значајна, праве се кипови
божанстава од слоноваче, дрвета и злата а такође се употребљавају и емајл и драго камење.
Уметност Египта
Египат представља узак простор долине реке Нила ширине 30 km и дужине близу
1000 km. То је простор такође плодан и привлачан за живот и настањивање на коме је у
периоду старог века у времену од пре 3000 год. пре наше ере па до Александра
Македонског, IV века пре наше ере настала значајна цивилизација културе и уметности. На
овом простору због изолованог положаја створена је представа о вечности душе у загробном
животу. Створено је веровање да је живот на овоме свету само привремен, и да прави живот
долази тек после смрти на другом свету. Тако схватање се одразило прво на религију и начин
живота а затим на културу, уметност и израду уметничких и употребних предмета. За
разлику од месопотамије где је главни грађевински материјал била глина и мали глинени
елементи сушени на сунцу (ћерпић). У египту је било обиље квалитетног камена и то је
утицало прво на архитектуру, скулптуру али и на друге употребне предмете. Због веровања у
загробни живот египћани својим краљевима и фараонима подижу гробнице од камена које на
почетку имају облик трапезасте грађевине (мастаба) а од треће династије почињу да се граде
гробнице у облику пирамида. Најзначајније су Кеопсова, Кефронова, Микеринова. Ове
грађевине су биле огромних димензија саграђене од камених блокова а у својој
унутрашњости имале су просторије за полагање саркофа са унифицираном телом фараона
али и просторије за остављање тзв. дарова, предмета, уметничких карактеристика за које се
сматрало да ће бити потребни покојнику на другом свету и у вечном животу. Поред
монументалних гробница египћани су својим боговима градили огромне храмове, камене
грађевине сложеног састава и организације које су сматране становима њихових богова.
Испред храмова налазиле су се тзв. сфинге, камене скулптуре са телом животиње а глава је
била у облику животињске главе а некада и фараона. Египћани су поред аритектонских дела
правили и уметничка дела прво слике које су у великом броју сачуване до данас у чувеним
гробницама и пирамидама. Њихове слике су сведене на линеарни ниво тако да су људске
слике најчешће приказане у профилу, а простор између контура обојен. Поред религиозних
представа било је представа из лова али и биљака и животиња. Египатске скулптуре су
рађене од различитих материјала племенитих врста камена, алабастера, слонове кости,
позлаћеног дрвета али и од печене глине у боји. Они су у највећем броју имале религиозни
карактер односно прављене су као фигуре које су полагане у гробницама великодостојника и
оне су требале да замене родбину и послугу у њиховом вечном животу у другом свету. Били
су вешти мајстори и у изради намештаја који је прављен од квалитетних врста дрвета кедра,
кипариса ебоновине, а израђиване су столице, сандуци, скриње и у изради накита египћани
су достигли висок ниво. Накит су правили од племенитих метала, злата, сребра, слонове
кости употребљавали су емајл и нарочито значајне радионице за израду уметничких дела,
предмета и накита налазиле су се у оквиру храмова али и у оквиру владаревих палата.
5
дорски јонски коринтски
Донски стилски ред у архитектури и уметности је оличење снаге и мушкости.
Нарочито карактеристична је глава стуба или капител који је у грчкој архитектури третиран
као људска фигура. Дорски стилски ред је примењиван код храмова намењени пре свега
мушким боговима али и код других богова када је требало изразити снагу и робусност.
Јонски стилски ред је у архитектури и уметности женственост лепоте. Он је
употребљаван код објеката нарочито храмова када је требало постићи таква осећања. Некада
су се стубови у архитектури могли заменити и мушким и женским фигурама које ако су
мушке називане аплантима а женске корама или каријапидама и такав пример имамо код
храма Атине Нике на атинском акропољу.
Коринтски стилски ред је у грчкој архитектури и уметности био оличење богатства и
раскоши и промењиван је код храмова и објеката када је требало изразити таква осећања.
Најпознатије грађевине налазе се на акропољу, то је простор намењен боговима пре свега
Атини, а то су Партенон (дорски стил), Ерехтеон (јонски стил) и Атина Нике (јонски стил).
Вајарство класичног периода је изузетно значајно, оно у том периоду достиже
савршенство како у погледу пропорција тако и композиција људске фигуре како да су
представљали људе или оличења су изузетних пропорција са реалним детаљима.
Најзначајнији вајари тога периода су Фидија, Праксител, Фидип. Посебно су биле значајне
Фидијине композиције са поворком богова. Посебно је значајно вајарско дело Фидије на
троугаоном забату храма Пантенона са чувеном поворком богова. Сликарска дела из грчке
уметности су се сачувала углавном на керамичком посуђукоју су грци практиковали да
сликају док су слике биле у просторијама објеката, храмовима углавном уништене. У развоју
сликарства које можемо да пратимо у облику сликане керамике, прво геометријски
(геометријским украсима и шарама, синусоидама). Затим се од седмог, осмог века до петог
века јавља керамика са фигурама на црној позадини а у класичном периоду са обрнутом
комбинацијом. Било је и већих сликарских композиција на сликарским представама јављају
се митови представљени боговима, њихови међусобни ратови, сукоби али и међусобно однос
међу људима. Грчка уметност је оставила и изузетно значајна дела из области примењених
уметности и употребних предмета они су били вешти мајстори за израду намештаја који је
прављен од дрвета. Они су створили столицу (клисмос) затим столове са три ногара који се
називао трапез отуда и назив трапезарија, правили су сандуке и друге врсте намештаја.
Нарочито је билаупотреба посуђа и предмета од керамике за чију израду су били врхунски
мајстори како за различите типове и врсте тако и у украшавању.
- Прво питос (велика посуда) са ручкама која је служила за чување жита, намирница,
уља, течности.
- Друга врста је анфора (издужена велика посуда са издуженим врхом и две ручке
која је служила за чување течности најчешће уља идр.).
7
