Visoka medicinska škola strukovnih studija
„Milutin Milanković“ Beograd
SEMINARSKI RAD
INFEKTIVNI ENDOKARDITIS
Predmet :
Interna medicina
Profesor :
Dr.sci.med. Lelica Todorović
Student :
Beograd, mart 2012.
bolesnika starijih od 60 godina. Nasuprot tome, pretkomorni septalni defekt retko je inficiran.
Prolaps mitralnog zaliska je udružen sa više od jedne trećine svih slučajeva endokarditisa mitralne
valvule. Osobe koje su na iv. uzimanju lekova imaju visoku sklonost da dobiju infektivni
endokarditis trikuspidnog zaliska. Bolesnici sa veštačkim zaliscima imaju za 5 – 10 % povećanu
opasnost od infektivnog endokarditisa.
Patogeneza
Endokarditis nastaje kada bakterija, iz usta ili nekog drugog izvora, uđe u krv i naseli se na
srčanom zalisku na kojem se već mogu nalaziti trombi kao posledica prethodnog oštećenja valvula ili
kao posledica vrtložnog protoka krvi. Učestalost bakteriemija je vrlo visoka posle vađenja zuba ili
posle periodontalne hirurgije, ali je takođe značajna posle svakodnevnih aktivnosti kao što su pranje
zuba i žvakanje karamel bombona. Sposobnost izvesnih mikroorganizama da abheriraju na
trombocitno – fibrinske trombe, kao na primer tokom proizvodnje vanćelijskog dekstrana koji
stvaraju neke vrste streptokoka, mogu dovesti do endokarditisa posle bakteriemije izazvane tim
organizmima. Mesto infekcije je delimično određeno stvaranjem vrtložnog protoka na levoj strani
srca gde su mnogo češće od onih na desnoj strani, izuzev kod intavenoznih narkomana. Bakterije su
često nađene na onoj strani zaliska koja je okrenuta nižem pritisku krvi, na primer pretkomorna
strana mitralnog zaliska koji predstavlja „ mali raj „ za nastanjivanje bakterija iz krvi. Povremeno se
lezije javljaju na mestu gde regurgitirana krv udara na zid srca ili na horde tendinee. U početku
infekcije bakterija proliferiše slobodno u intersticijum, jer su na toj, relativno avaskularnoj, strani
zaštićene od serumskih baktericidnih faktora i leukocita.
Infekcija može dovesti do rupture valvularnog tkiva ili njegovih hobdi, dovodeci do
postepene ili akutne valvularne regurgitacije, sa posledičnom kongestivnom insuficijencijom srca.
Neke virulentne bakterije ( na primer S. aureus, Haemophilus sp. ) ili gljivične vegetacije mogu
postati dovoljno velike da opstruiraju otvor valvule i da naprave veliki embolus. Oštećenjem mišića
može doći do aneurizme Valsalvinog sinusa i rupture u perikardni prostor. Provodni sistem srca
može biti pritisnut valvularnim prstenom ili apcesom u srčanom mišiću. Infekcija napada i
interventrikularni septum, uzrokujući intramiokardne apcese ili rupturu septuma, što takođe dodatno
oštećuje provodni sistem srca. Septični embolusi u plućima nalaze se kao infekcije desnog srca, a
kod infekcije levog srca septični embolusi se mogu naći u bilo kojem drugom delu tela.
3
Klinička slika
Neki slučajevi endokarditisa koji izazivaju streptokoke iz usne duplje postaju klinički
ispoljeni u roku od dve nedelje posle nekog postupka, kao što je vađenje zuba. Međutim sa
dijagnozom se obično kasni , četiri do pet nedelja ili duže, zbog malog broja znakova bolesti.
Ukoliko se uzročnik slabije razmnožava, izaziva zanemarujuće simptome, pa može da prođe šest i
više meseci pre nego što se postavi dijagnoza. Simptomi i znaci infektivnog endokarditisa
odgovaraju simptomima svojstvenim sistemskoj infekciji, stvaranju embolusa ( koji su često
septični ), metastaznim infekcijskim žarištima, zastojnoj srčanoj slabosti ili poremećaju imunskog
sistema. Oboleli od infektivnog endokarditisa se najčešće žale na povišenu telesnu temperaturu,
groznicu, slabost, kratkoću daha, noćno znojenje, gubljenje apetita i telesne težine. Bolovi u
mišićima javljaju se kod polovine tih bolesnika i mogu preovladavati kliničkom slikom. Groznica je
prisutna kod 90 % bolesnika. Nje nema kod starijih bolesnika i bolesnika sa već prisutnom srčanom
slabošću, kod bolesnika sa disfunkcijom jetre ili bubrega ili kod onih koji su prethodno primali
antibiotike. Šum na srcu, koji se čuje kod 85 % obolelih, novonastali ili promenjen šum koji se čuje
kod 5 – 10 % ukazuje na infekcijski endokarditis. Kada su endokarditisom zahvaćeni aortni ili
mitralni zalisci, srčana slabost se javlja kod dve trećine bolesnika. Najmanje jedno ispoljavanje
endokarditisa na periferiji se javlja kod više od polovine bolesnika sa infektivnim endokarditisom na
aortnom ili mitralnom zalisku. Splenomegalija i maljičasti prsti javljaju se najčešće kada infektivni
endokarditis dugo traje.
Klinička slika infektivnog endokarditisa je drugačija kod intavenoznih narkomana. Kod njih
je najčešća infekcija trikuspidnog zaliska, smatra se da je to zbog oštećenja trikuspidnog zaliska
sitnim grubim partikulima unetim intavenoznim drogiranjem. Oboleli ima povišenu telesnu
temperaturu i groznicu, a može biti prisutan i pleuralni bol izazvan septičnim plućnim embolusima.
Na grafiji pluća vide se okrugli infiltrati. Infektivni fokusi su u prvol vreme smešteni u krvnim
sudovima; samo kada prodru u bronhijalni sistem , javlja se produktivni kašalj, sa krvavim ili
gnojavim ispljuvkom.
Ozbiljni sistemski embolusi, udruženi sa infekcijom aortne ili mitralne valvule, mogu
uzrokovati dramatičan nalaz, maskirajući sistemsku prirodu infektivnog endokarditisa. Embolizam
splenične arterije izaziva bol u levom gornjem kvandrantu trbuha, šireći se ponekad u levo rame, a
takođe stvarajući i pleuralni izliv na levoj strani pluća. Područje irigacije bubrežne, cerebralne,
koronarne i mezenterične arterije su često klinički važna mesta embolizacije.
4
