2
UVOD
Makroekonomija, kao jedna od celina ekonomije kao nauke, se bavi izučavanjem
ponašanja privrede kao celine. Njena preokupacija je istraživanje načina delovanja ljudskog
ponašanja na ishode funkcionisanja visoko agregiranih trćišta kao što su tržište rada, tržište
kapitala ili tržište potrošnih dobara.
Makroekonomija izučava visoko agregirane kategorije kao što su bruto domaći proizvod,
neto domaći proizvod, inflacija, privredni rast, zaposlenost, novčana masa, platni bilans,
agregatna ponuda, agregatna tražnja i td.
1
Na dugi rok makroekonomija se bavi proučavanjem
tendencija u kretanju osnovnih makroekonomskih veličina dok se u kratkom roku fokusira na
istraživanja koja se odnose na privredna kolebanja.
Makroekonomija predstavlja osnovu za sagledavanje kvaliteta makroekonomske
performanse ( „zdravstvenog stanja“ privrede ), bez čega nije moguće vodjenje adekvatne
makroekonomske politike.
U razradi ovog rada razmotricu delovanje inflacije kao kategorije makroekonomije kao i
uticaja inflacije na privredu jedne zemlje a naročito uticaj inflatornog poreza na
makroekonomska kretanja u zemlji, i posledica koji on ostavlja na druge ekonomske veličine
koje su od značaja za funkcionisanje privrede jedne zemlje.
1
Praščević, A. Makroekonomija: principi i analiza – priručnik, Ekonomski fakultet, Beograd, 2004. Str. 1
4
MAKROEKONOMSKA ISTORIJA
Država svoj deficit može pokrivati:
1) Emisijom novca i trenutno izazivati inflaciju ili
2) Emisijom obveznica koje izazivaju rast kamata i epilog ostavljaju za kasnije, kada
obveznice dospeju na naplatu.
Sve hiperinflacije XX veka duguju se budžetskim deficitam koji su proistekli iz realno
nestišljivih budžetskih rashoda u ratnoj situaciji. Dž. M. Kejnz je 1924. Godine napisao: “ Vlade,
čak i Nemačka i Ruska, mogu preživljavati dugo štampajući papirni novac. Tako one mogu
osigurati kontrolu nad realnim resursima, baš kao da su ih prikupile oporezivanjem. Sredstvo je
prokleto, ali efikasno i do odredjene granice mora se prihvatiti. Kada nema drugog vlade tako
preživljavaju; to je oporezivanje koje ljudi najteže izbegavaju. To je oblik operezivanja kome se
javnost najteže odupire, pa ga mogu nametnuti i najslabije vlade, koje ništa drugo ne mogu da
učine. “
Činjenica je, medjutim, da ove “epizode”, na žalost po državu, traju kratko; možda i “na
sreću”, jer su one i najveći gubitnici u iperinflaciji: dobitke od inflatornog poreza poništavaju i
premašuju gubici od izgubljenih poreza. Ovaj trenutni evidentni materijalizovani gubitak za
pojedince, privredu i državu uputpunjava i dalekosežni dugoročni gubitak poverenja, bez čega se
ne može gradditi ni kredibilitet.
Da bi bila solventna država mora imati dovoljno prihoda iz tekućeg duga i emisije novca
da pokrije budžetski deficit, plus plaćanje kamate na dug i otplate dospele glavnice. “Kotrljanje
duga” uvećava glavnicu, pogoršava danas ključni “makroekonomski indikator zdravlja” – racio
javni dug/društveni proizvod – i navodi i državu na pomisao da bi Ponzi shema moga dsa se
koristi: kada nema dovoljnog priliva po osnovu obveznica uvećavanjem kamate po svaku cenu
privući kapital.
5
DUG – IMOVINA ILI BUDUĆI POREZ
Državno budžetsko ograničenje se može iskazati: (Gt - Tt) + Dt-1 = Dt + Mt
Višak rashoda nad prihodima ( Gt – Tt ) plus raniji dug ( Dt – 1 ) mora se pokriti novom
dugom ( Dt ) i emisijom novca ( Mt ).
Iskaz je nesporan, ali je graica izdržljivosti – prelomna tačka predmet kontroverzi: kada i
zašto dug postaje nepodnošljiv teret i poverenje subjekata i kredibilitet opada i raste uverenje da
će država prebići inflaciji. Odgovor je načelan: to je f-ja kredibiliteta fiskalnih i monetarnih
vlasti i predeljenosti da se odupru menetizaciji duga, kao pokretaču “budžetske inflacije” . Sve
dok postoji strah od inflacije postojaće i uzlazni pritisak na nadnice i silazni pritisak na tražnju za
obaveznicama. Dve su dimenzije problema:
a) Deficit se mora smanjiti na podnošljiv nivo koji neće izazvati štampanje novca;
b) Javnost mora biti uverena u trajnost eliminisanja deficita i uravnoteženja bužeta;
Interes za “budžetsku inflaciju” izazvan je R. Baroovim osvetljavanjem Rikardove
teoreme pre četvrt veka: da li obveznice kojima raspolažemo treba da raunamo na prihodnoj
strani u bogatsvo , ili na rashodnoj strani u buduću poresku obavezu. Naspram kejnizijanskog
domaćinstva koje ga računa u bogatsvo, jer veruje da če se pokrenuti rast i zaposlenost,
rikardijansko domaćinstvo ga računa u obavezu, jer će namesto rasta proizvodnje, biti pokrenuta
inflacija. Rast budžetskog deficita, pad javne štednje biva praćen rastom privatne štednje koja je
anticipacija budućeg rasta poreza.
