1
1. Увод
Васпитно-образовни рад у предшколској установи треба да буде тако
планиран и организован да дозволи свој деци да максимално остваре и испоље
своје потенцијале. Васпитачи морају уважавати индивидуалне разлике међу
децом, те понудити одговарајућу подршку кроз имплементацију обогаћеног
програма и применом других облика индивидуализације и диференцијације. То
омогућава деци унутрашњи извор мотивације и ефикасност у учењу.
Свако развојно доба доноси нове промене у друштву. Савремено доба са
собом доноси савременији приступ раду, технологија се уноси у свако подручје
рада, култура људи је другачија, мења се поглед на свет, а самим тим и приступ
према истом. Исто тако је и у просветном раду како учитеља тако и васпитача.
Свака промена утиче на њихов рад и потребно је да се мењају и усавршавају у
корак са променама у свету. „Унапређивање предшколског васпитања једна је од
најзначајнијих тема данас“, наглашава Вудхед (2012:15), а нова теоријска открића
морају да испуне рад у пракси и да га мењају. Да би се то успешно применило,
неопходно је применити савремене облике рада.
„Начин активности између наставника и ученика мора бити окарактерисан
као нека врста социолошке организованости.“ (Пожар, Ф.Х. 2017). Исто то важи и
за рад васпитача где се он мора определити за неку врсту груписања деце било
да је реч о груписању целе групе, са више мањих група, у паровима или чак
индивидуални рад. Анализом савремених облика рада очекујемо резултате који
ће послужити као путоказ и подстицај за бољи и ефикаснији рад васпитача у
њиховим васпитним групама и интерактивно учествовање све деце.
1.1. Савремене иновације у васпитно-образовном раду
Међу садржајима научне и стручне литературе значајно место припада
иновацијама, које се посебно организују, усмеравају, прате и афирмишу.
Иновације у систему васпитања и образовања представљају скуп активности
којима је тежиште на усавршавању постојећих система али и стварању нових.
Годинама уназад циљ васпитања формирао се у правцу свеукупног и свестраног
развоја детета у складу са његовим могућностима, а те могућности откривају се
3
Деци је потребно обезбедити време када ће да истражују оно према чему је
њихов интерес наклоњен, потребно им је време где ће сви заједно разговарати
али и где ће слушати једни друге, у томе се свакако укључује и васпитач. Крњајић
и Павловић Бренеселовић (2017) предлажу структуру дана у којој ће дете имати
подједнаку слободу да говори и изражава оно што жели и воли. Оне сматрају да
било који дан или активност могу имати следећи организациони облик: отварање,
развијање, затварање. Почетни круг или отварање изводи се кроз разговор о
активностима које претходе, где деца дају своје предлоге и идеје, такође и
родитељи могу да иницирају неке идеје за рад уколико виде у ком смеру иде
интересовање њиховог детета. Други део развијање или дечја игра и
истраживање ради се са целом групом или мањим бројем деце путем различитих
извора, истраживањем на различитим местима у локалној заједници или дечјем
вртићу са познаваоцима проблематике која се испитује. Такође деци у посету
може доћи гост из неке локалне установе који може да им приближи одређену
тему. За крај преостаје затварање или завршни круг у којем деца разговарају са
васпитачем и другом децом о својим активностима и резултатима рада (Крњајић и
Павловић Бренеселовић, 2017:26).
Васпитач не би требао да буде водич нити у планирању активности, а ни у
спровођењу испланиране активности, његова главна улога јесте да буде
усмеривач који ће само да створи такву атмосферу у којој ће дечју пажњу да
усмери ка садржају који се обрађује и да препусти деци да кроз отворен разговор,
истраживање и друге активности открију суштину и усвоје одређена знања и
искуства. Тада планирање није задатак који се одвија на почетку радне године већ
постаје свакодневна активност у којој васпитач открива интересовања и жеље
деце кроз разговор, саветује се са родитељима и самом децом о томе шта желе
да упознају и истраже. Васпитач ствара одређене контуре активности, он треба да
уведе децу кроз врата у просторију, а деца касније иду у онај део просторије који
њих интересује, они треба да уче из међусобне интеракције, кроз питања и
дискусију, истраживања, а не кроз пасивно слушање говора васпитача (Крњајић и
Павловић Бренеселовић, 2017).
