ЈУ Пољопривредна и медицинска школа Бијељина
Струка:
здравство
Занимање:
фармацеутски техничар
МАТУРСКИ РАД
ИНЈЕКЦИЈЕ (Injectioes)
Предмет: Фармацеутска технологија
Ментор:
Ученик/ца:
Проф. Озренка Ступар Ања Стојишић, IV
8
Бијељина, мај 2021. год.
1.
УВОД
По пропису Ph. Југ. Инјекцијe су раствори, суспензије или емулзије или стерилни
чврсти лијекови који су пуњени у бочице или ампуле, а растварају се или суспендују
додатком стерилних растварача односно вехикулама непосредно пред апликацију.
Растварач је најчешће вода, физиолошки раствор, биљна масна уља или синтетски
естри виших масних киселина.
Инјекција у медицини је убризгавање текућине/раствора неких твари, помоћу посебне
медицинске игле у тијело. Инјекцијoм можемо давати и вакцину, али и различите
лијекове. То је форма парентералне примјене лијека, што је свака примјена лијека која
заобилази пробавни систем, дакле није перорално, “на уста”. Инјекције су најчешће
субкутане (под кожу), интрамускуларне (у мишић), интрадермалне (у кожу) или
интравенозне (у вену).
Парентералним начин апликације има низ предности над неким
другим облицима апликације. Парентерално апликован лијек брже испољава своје
терапеутско дејство. Лијек апликован парентералним путем потпуно се ресорбује или
се може постићи продужено дејство, може се надокнадити изгубљена течност и крв и
обезбједити вјештачка исхрана болесника.
Пошто процес инхерентно укључује малу рану пункције на тијелу (с различитим
степенима бола у зависности од типа инјекције и локације, типа медикације, ширине
отвора игле и вјештине индивидуалца који обавља захват), страх од игала је честа
фобија.
Инјекције спадају међу најчешће процедуре у здравственој њези, с најмање 16
милијарди датих инјекција у мање развијеним и транзицијским земљама сваке године.
Према једној студији, број смртних случајева услијед несигурних инјекција износи око
1,3 милиона годишње. Свега око 3% примијењених инјекција отпада на имунизацију,
остале се дају у друге сврхе, укључујући и трансфузије крви.
2.
ИНЈЕКЦИЈЕ И ПОДЈЕЛА ИНЈЕКЦИЈА
Инјекције (слика бр. 1)
су стерилни раствори, емулзије или суспензије. Израђују се
растварањем, емулговањем или суспендовањем љековите супстанце и помоћних
материја у води за ињекције, стерилном неводеном вехикулуму или у смеши ових
вехикулума. Раствори за инјекције, испитани под погодним условима видљивости,
морају да буду практично бистри и без присуства честица.
(слика бр. 1)
И
нјекција
Код емулзија за
инјекцијe не смије да дође до одвајања фаза. Код суспензија за
инјекција може да се појави талог који се лако редиспергује мућкањем, дајући
суспензију стабилну довољно дуго да се омогући правилно дозирање при извлачењу
иглом.
У пракси постоје:
једнодозна паковања инјекција
- Запремина инјекција у једнодозном паковању
треба да буде довољна да се једним извлачењем иглом омогући примјена
номиналне дозе, коришћењем стандардних техника.
Поред ових облика апликације, инјекције се могу апликовати и у поједине органе:
Интраартеријална апликација – у артерију,
Интраперитонеално – апликација у трбушну шупљину,
Интракардијално – у срце,
Интраплеурално – у плеуралну шупљину,
Интрастернално – у грудну кост,
Интраназално – у слузокожу носа,
Интранеурално – у нерв,
Перинеурално – у непосредну близину нерва.
Фармакопеја
захтјева да инјекције које се апликују субкутано, у централни канал
кичмене мождине, вентрикуле мозга, шупљине зглобова, коштану срж и очну
шупљину, морају да буду изотоничне са крвним серумом, као и инјекције које се
појединачно апликују у количини већој од 10ml.
2.1
Интравенске инјекције
Интравенска/интравенозна инјекцијa или унутарвенска терапија (слика бр. 2.1)
(скраћено ИВ терапија) је медицинска техника која испоручује течност, лијекове и
прехрану директно у човјекову вену. Интравенски начин примјене обично се користи за
рехидрацију или за пружање прехране онима који не могу конзумирати храну или воду
на уста. Такођер се може користити за давање лијекова или друге медицинске терапије
као што су крвни производи или електролити за исправљање електролитске
неравнотеже. Покушаји пружања интравенске терапије забиљежени су већ 1400-их, али
пракса је постала широко распрострањена тек 1900-их након развоја техника за сигурну
и ефикасну употребу.
Интравенски пут је најбржи начин да се лијекови и надокнада течности испоруче по
тијелу, јер се они уводе директно у кардиоваскуларни систем и тако брзо
дистрибуирају. Зато, интравенски начин давања користи се и за конзумацију неких
рекреативних лијекова. Многе терапије примјењују се у облику „болуса“ или
једнократне дозе, али могу се примијенити и као продужена „инфузија“ или „капање“.
