ВИСОКА ШКОЛА ЗА ВАСПИТАЧЕ СТРУКОВНИХ СТУДИЈА
АЛЕКСИНАЦ
ПРЕДМЕТ
ПСИХОЛОГИЈА ПРЕДШКОЛСКОГ ДЕТЕТА
С Е М И Н А Р С К И Р А Д
ТЕМА: ИНКЛУЗИЈА
Алексинац, 2015.
Садржај
Увод..............................................................................................................2
Деца са посебним потребама......................................................................3
Социјализација деце са посебним потребама...........................................4
Инклузија – дефиниција појма...................................................................5
Инклузивни покрет и инклузивно друштво..............................................6
Инклузивно образовање..............................................................................7
Приступ инклузивном образовању............................................................8
Принципи инклузивног образовања..........................................................9
Инклузија у Србији....................................................................................10
Унапређивање инклузивне образовне праксе..........................................11
Закључак......................................................................................................13
Литература.................................................................................................. 14
1
Деца са посебним потребама
Појам
посебна потреба
се различито схвата широм света, као и статистички
подаци који су везани за овај термин. И то је тачно јер су статистички подаци
прикупљани у различите сврхе и од стране различитих организација које имају
различите могућности и ресурсе. Због тога, обим студија, начин узимања узорка и
поузданост података такође у великој мери варира. Поред тога, прикупљање
података о особама са посебним потребама се често занемарује. Исто тако,
прикупљање одговарајућих статистичких података је отежано због културолошких
ставова према посебним потребама.
Под инвалидитетом подразумева се све од менталне заосталости до неких
других ограничености у развоју везаним за вид, слух, говор и кретање, до потреба
за помоћ у свакодневном животу. Када се говори о деци са посебним потребама,
мисли се на већи број различитих група деце: децу која су ометена у телесном,
менталном и сензорном развоју, децу са поремећајима понашања и децу са
хроничним болестима, децу која су на дужем болничком и кућном лечењу, децу са
емоционалним сметњама, затим емоционално лишену децу и децу из сиромашних,
заосталих или културолошки специфичних средина, децу без родитељског старања,
затим злостављану децу, децу погођену ратом, избеглу и расељену децу.
Осим термина
ометеност у развоју
користе се још и изрази инвалидност,
дефектност, хендикепирана особа. Последњих година се све више користи
термин
лице-дете са посебним потребама
(за децу, која од најранијег узраста имају
посебне потребе, које захтевају додатне услове за развој). Када говоримо о детету
које је ометено у развоју, уместо дијагнозе, даје се функционална процена телесног
и менталног статуса детета. Треба открити и очуване и оштећене способности
детета, породичну ситуацију и шире окружење у коме живи. Неопходно је пронаћи
посебне путеве да дете задовољи потребе које има као људско биће, а које теже
задовољава због органских и социјалних баријера. Ометено дете има сва битна
обележја детета као људског бића, а ометеност не сме бити основ за било који вид
дискриминације.Понашање друштва према деци зависи од начина на који друштво
схвата дете, његов развој и учење. Представа о детету која постоји у једном
друштву и начини васпитавања и социјализације деце зависе од тога како друштво
схвата човека уопште, његову природу, могућности и улоге које треба да оствари у
заједници. Разлике у схватањима о детету, његовом развоју и учењу условљене су
културом, традицијом, потребама друштва и изграђеним системом вредности.
3
Социјализација деце са посебним потребама
Декларација Уједињених Нација, о правима ометених у развоју, је
стратегија која омогућава изједначавање могућности и социјалну интеграцију
особа са посебним потребама у заједницу у којој живе. Нивои социјализације су:
•
Социјална заштита
- смештај у установе социјалне заштите особа са посебним
потребама, које су потпуно несамосталне (нпр. тешко ментално ретардирана деца)
•
Утилитет
- социјална употребљивост ометених особа уз надзор и помоћ других
лица.
•
Адаптација
- прилагођавање условима живота, које постојеће оштећење
омогућава.
•
Интеграција
- најкомплекснији облик социјализације, који представља
оспособљавање особе за потпуно самосталан живот и рад, а да постојеће оштећење,
притом не представља значајније сметње ни породици ни самој особи.
Интеграција
деце са посебним потребама подразумева васпитање деце са
посебним потребама заједно са децом која те тешкоће немају. Односно, деци са
посебним потребама се пружају исте могућности за васпитање, образовање,
укључивање у друштвени живот и стицање угледа на основу заслуга, без обзира на
тешкоће и ограничења. Отуда је и значај интеграције, двострук. С једне стране,
ометеној деци се пружа могућност за укључивање у заједницу, а са друге, деца из
редовне популације постају свесна људске различитости и специфичности, самим
тим се развија емпатичност хуманизам и потреба поштовања људских
различитости.
Понекад се, као синоними, користе изрази
интеграција и инклузија.
Међутим, иако слични, изрази објашњавају различите приступе:
интеграција детета са посебним потребама значи дете по мери вртића - школе, док
инклузија значи вртић - школа по мери детета. Циљеве корективног педагошког
рада са децом са посебним потребама могуће је остварити мултидисципланарним
приступом стручњака разних профила и тимским радом: лекара, психолога,
педагога, дефектолога. У овом раду генерлно бавићемо се пре свега појмом
инклузије.
4
