1. Инклузивно образовање - појам и дефиниција
Почива на уважавању различитости. подразумева системске промене едукативне културе,
политике и праксе. отворено је за сву децу. Усредсређено је на индивидуалне потенцијале
деце, а не на слабости. Негује партнерски однос са родитељима и осталим актерима процеса
образовања и васпитања. Дете је у центру образовног процеса. поштује права и потребе детета.
2. Кључне поставке инклузивног образовања и васпитања
Не значи асимиловање, или иста очекивања од свих. Она подразумева обавезне измене и
прилагођавање редовног система, али и друштва, како би квалитетним васпитањем и
образовањем била обухваћена и деца која су искључена због сиромаштва, непознавања језика,
пола, националне и верске припадности, или ометености.
3. Однос интеграције и инклузије
Мејнстриминг и интеграција – ограничен приступ проблему; процес асимилације у углавном
непромењено окружење. Интеграција се одвија у мери у којој то допуштају постојећи услови.
Инклузија – реструктурисање постојећег система, акомодација (прилагођавање) потребама
детета. Дете је у центру в-о процеса.
4. Међународни правни документи који промовишу инклузију
- Покрет нормализације - Формулисан у Шведској, као реакција на дехуманизоване услове
живота у институцијама. Особама са ометеношћу потребно је омогућити услове за нормалну
егзистенцију, тј. услове што сличније онима које имају остали (у сфери едукације,
запошљавања, становања, рекреације, слободе избора...). Обезбеђивање законских и људских
права, која имају и особе без ометености.
-Саламанка документ - свако дете има право на основно образовање. Свако дете је
јединствено по својим карактеристикама, могућностима и потребама за стицањем знања. Дете
је у центру васпитно-образовног система. Васпитно-образовне институције морају да негују
недискриминаторски став. Буџетска подршка инклузивном образовању доношење закона и
прописа децентрализација надлежности укључивање родитеља измена програма едукације
кадрова у васпитању и образовању подршка научно-истраживачким пројектима
5. Национални правни документи који промовишу инклузију
Закон о основама система образовања и васпитања (2009., 2013.) Закон о спречавању
дискриминације особа са инвалидитетом (2006.). Дискриминација: ускраћивање пријема у
васпитну групу/школу; искључење из васпитно-образовне установе; постављање
неинвалидности као услова пријема; узнемиравање, вређање и омаловажавање детета са
сметњама у развоју
6. Инклузивно васпитање у Европи
Први се ослања примарно на реформу система специјалног образовања и покушаје да се у
редовне школе уведе више специјалних програма и услуга.
Други се примарно ослања на реформу система редовног образовања, где се инклузивна
политика заснива на критици измештања детета из редовног система
7. Пример земље са ,,једним колосеком”
Земље с једним колосеком - инсистирају на редовном образовању за све и имају развијену
мрежу услуга и подршке у редовном систему (Италија, Шпанија, Грчка, Кипар, Португалија,
Шведска, Норвешка, Исланд)
8. Пример земље са ,,два колосека”
Земље са два колосека – имају јасно одвојене системе образовања, редовни и специјални, који
имају посебне законске оквире (Немачка, Белгија, Холандија, Швајцарска)
9. Пример земље са ,,више колосека”
Земље с више колосека – мешавина два поменута система, боравак у специјалним условима,
али и различите форме сарадње два система (Данска, ВБ, Ирска, Француска, Аустрија,
Финска...)
10. Ставови деце типичног развоја према инклузивном образовању
Инклузија – разбијање стереотипа. Личи контакти треба да доведу до позитивне промене
ставова. Треба да дође до бољег разумевања и веће прихваћености деце са ПОП. Деца са ПОП
(посебно са ИО) су ипак социјално одбачена и игнорисана од стране вршњака типичног развоја.
Приписивање негативних црта и социјалне девијантности. Лична несигурност, непооверљивост,
нелагодност, страх и избегавање контаката. Деца са ИО опажају се као стидљивија, повученија,
мање кооперативна.
11. Ставови васпитача и наставника према инклузивном образовању
Позитивна промена ставова и уверења – више могућности за укључивање. Наставници са
позитивнијим ставовима (проблеми деце приписују се интеракцијама са околином –
интервенционистичка перспектива) користе више академских интеракција. Наставници са
негативним ставовима (проблеми се сматрају инхерентним детету – патогномонична
перспектива) ређе користе наставне стратегије успешне у таквом окружењу. Условљавају и
општу прихваћеност детета у вршњачкој групи. Доминација негативних или неопредељених
веровања и осећања или јасни негативни ставови. Не подржавају “тоталну” инклузију (смештај
зависи од природе ометености). Најнегативнији ставови према укључивању деце са
вишеструким сметњама и бихејвиоралним поремећајима. Хипотеза контакта – позитивнији
ставови наставника са више искуства у раду са децом са ПОП. Обученост – само трећина се
сматра довољно компетентном. Са порастом узраста деце ставови наставника постају
негативнији. Млађи, женски и наставници са вишим нивоом образовања чешће подржавају
инклузију. Доступност услуга подршке је кључни фактор повезан са позитивним ставовима
наставника. У Србији – већина има подржавајући став према иницијативи укључивања деце са
ПОП (85%), али више од половине (58%) сматра да не постоје услови; декларативно
прихватање, социјална дистанца и осећање некомпетентности.
12. Ставови родитеља према инклузивном образовању
Укљученост родитеља је веома значајна за инклузивну праксу. Родитељи: учествују у
доношењу одлука, стоје иза многих услуга које се пружају детету, потенцијални иницијатори и
заступници реформе. Подржавају инклузивну праксу и, по неким студијама, задовољни су
инклузивним програмима. Често изражавају забринутост и сумње. Области које изазивају
