Православни Богословски факултет
Универзитет у Београду
Семинарски рад из:
Историја Западне Цркве
Тема:
Инквизиција
О инквизицији уопште
Инквизиција од латинске речи ingistio- ислеђивање, је установа у римокатоличкој
Цркви чији је задатак да ислеђује, суди и кажњава јеретике. Почетак рада
инквизиције везује се за тројицу папа , почевши од Инокентија III, преко Хонорија
III до Григорија IX. Он је 1232. послао инквизиторе у Француску под изговором да
тамошњи бискупи имају превише других обавеза и зато се не могу посветити борби
против јеретика. Окосницу рада инквизиције чинили су одувек доминиканци, а
ислеђивање јеретика помогла је државна власт. У самом почетку инквизиција није
била територијално организована, већ је деловала по потреби. Инквизитори су
најпре долазили у неко место и прво позивали јеретике или осумљичене да се
покају. Суд је имао бележнике, саветнике, браниоце. Осумљичени за јерес није
знао имена сведока који сведоче против њега. Уколико оптужени добије да се
покаје или да призна кривицу, прибегавало се и мучењу. Томе су претходиле
казне , а најчешће су биле: одузимање имовинеи права, не само окривљеног већ и
његове родбине, а потом је оптужени стављен у затвор. Упорни јеретици су
осуђивани на смрт, најчешће је смртна казна извршавана спаљивањем на ломачи.
Они који би се ипак покајали , били су задављени, а потом спаљени. Жалба на
пресуду у суштини није постојала, јер је инквизитор био неприкосновена личност,
био је сматран одговорним једино од папе. Инквизицију одликује брзина
извршавања пресуде, разлог томе је што јој је световна власт била потчињена, и у
самом процесу нема адвокатских расправа ни образложења. Пресуда је обично
читана јавно на градском тргу, изрицању је предходила обавезна проповед. Улога
Инквизиције је у томе што је проглашавала да Црква не штити јеретике већ их
предаје у руке државних закона, а сва имовина одузимана је у корист државе,
Цркве или инквизиције.
1
Стварање инквизиције
Посебну пажњу Цркве привукла је јужна Француска са покретом албижана,
односно јеретика катара. У то време хришћанство већ 500 година није било суочено
са озбиљнијим верским супарницима у западним деловима Европе. Раније религије
Римљана и Германа упорно су преживеле у народним обичајима, у
полузаборављеним причама. ЈУдеизам је толерисан , али је био маргинизован, није
представљао претњу доминантном хришћанству, а са друге стране велики број
Јевреја се преобратио.Што се тиче ислама, он није био претња јер је на европском
тлу опстао једино у Шпанији и на југу Италије. Средином XII века ситуација се
мења појавом јереси у западном хришћанству. Јереси представљају изазов за
римокатоличку Цркву каквог није било вековима. Пример за то су катари, који су
били само карика у дугачком низу верског дуализма. Веровали су да постоје две
сукобљене силе у свемиру: добро, који се може упоредити са свим што је духовно,
и зло које се пореди са материјалним светом, укључујући људско тело и
сексуалност. Вође су називане пошто су се покоравале у потпуности тешким
аскетским захтевима. По својим једноставним одорама и аскетском начину живота
личили су на изванредно усрдне монахе или проповеднике апостолског
сиромаштва. Таква организација била је добро познатаримокатолицима, јер су и
они имали монахе и монахиње који су проводили живот у сиромаштву, посту и
1
Р.Поповић , Појмовник црквене историје, 170
