REPUBLIKA SRPSKA – BIH
NEZAVISNI UNIVERZITET BANJA LUKA
FAKULTET ZA BEZBJEDNOST I ZAŠTITU
SEMINARSKI RAD
SISTEM BEZBJEDNOSTI EVROPSKE UNIJE
Institucije Evropske Unije
Mentor:
Student:
Prof. dr Dragomir Keserović
Nemanja Kondi
ć
1620/14
Banja Luka, novembar 2015. Godine
Sadržaj
Uvod............................................................................................................................................3
1. Istorija Evropske Unije...........................................................................................................4
2. Institucije Evropske Unije.......................................................................................................7
2.1. Evropski Parlament...................................................................................................7
3. Savjet Evropske Unije...........................................................................................................10
4. Evropska komisija..................................................................................................................17
4.1. Sastav Evropske komisije........................................................................................17
4.2. Procedura naimenovanja komisije...........................................................................17
4.3. Nadleznost evropske komisije.................................................................................22
5. Sud pravde Evropske Unije....................................................................................................24
6. Evropski Revizioni sud..........................................................................................................26
7. Zakljucak................................................................................................................................27
8. Literatura................................................................................................................................28
ISTORIJA EVROPSKE UNIJE
SAD su planom za obnovu evropske privrede pokrenule prvu značajnu inicijativu u
pravcu evropskog ujedinjenja. Tu inicijativu razvio je američki ministar spoljnih poslova Džordž
Maršal, pa se prema njemu ona često naziva i «Maršalovim planom». Pored ekonomskog
razvoja, ovaj plan je imao za cilj i sprečavanje širenja komunizma.
Organizacija za evropsku ekonomsku saradnju osnovana je 1948. godine.
Savjet Evrope, koji je nastao 1949. godine, predstavlja značajan korak u stvaranju
Evropske unije. On je pokušao da podstakne političku saradnju evropskih zemalja. Glavni cilj
Savjeta je jačanje demokratskog sistema i očuvanje i razvoj ljudskih prava u članicama Savjeta.
«Šumanov plan»
1
iz 1951. godine smatra se prvim korakom ka ujedinjenoj Evropi.
Ugovor o stvaranju Evropske zajednice za ugalj i čelik potpisan je u Rimu 18. aprila 1951.
godine. Ugovor je potpisan od strane Francuske, SR Njemačke, Italije, Belgije, Holandije i
Luksemburga, a stupio je na snagu 3. jula 1953. godine.
Ugovor o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i čelik stvorio je i nekoliko institucija (Visoku
vlast, Savjet ministara, Parlament i Sud pravde) koje su počele sa radom 1953. godine.
Najznačajniji uspjeh ove Zajednice je postavljanje osnove za pomirenje Francuske i Njemačke
samo nekoliko godina nakon II svjetskog rata.
Zajednica za ugalj i čelik dovela je do inicijative za bližu saradnju u oblasti zajedničke
odbrambene politike. Žan Mone predložio je osnivanje zajedničke odbrane na nadnacionalnom
nivou, ali Francuska nije ratifikovala taj ugovor.
Kao zamjena za Evropsku odbrambenu zajednicu formirana je Zapadnoevropska unija
(WEU) , 23. oktobra 1954. godine, na inicijativu Velike Britanije.
25. marta 1957. godine, potpisani su Rimski ugovori kojima su se osnovale Evropska
ekonomska zajednica i Evropska zajednica za atomsku energiju (Euroatom). Ove ugovore
potpisali su Kristijan Pino (Francuska), Jozef Luns (Holandija) Pol Spak (Belgija), Jozef Beh
(Luksemburg), Antonio Seđi (Italija) i Konard Adenauer (SR Njemačka). Ugovori su stupili na
snagu 1. januara 1958. godine, a protokol kojim se pojašnjava uloga Suda pravde Evropske
ekonomske zajednice i uloga Evropske investicione banke, potpisan je u Briselu 17. aprila 1957.
Osnovnim ciljem Evropske ekonomske zajednice smatra se očuvanje mira i sloboda, a
ugovorom o osnivanju EEZ postavlja se i osnova za još bližu uniju između naroda Evrope, dok
se za cilj Euroatoma uzima mirnodopsko korišćenje nuklearne energije.
1
Francuski ministar inostranih poslova, Robert Šuman, predstavio je plan o ujedinjenju proizvodnje uglja i čelika
Francuske i SR Njemačke. Ideju za taj plan dali su Francuz Žan Mone i Belgijanac Pol-Anri Spak.
Šezdesetih godina dolazi do krize i proces integracija počinje da gubi na intezitetu. Kriza
dostiže vrhunac kada Francuska odbija da prihvati ulazak Velike Britanije u EEZ. Međutim, 22.
juna 1972. u Briselu je potpisan ugovor o pristupanju Velike Britanije, Danske, Irske i Norveške
Evropskoj ekonomskoj zajednici, ali su se građani Norveške, na referendumu, izjasnili protiv
ulaska u Zajednicu.
1979. godine stupio je na snagu Evropski monetarni sistem (EMS), a u isto vrijeme
stvorena je i Evropska monetarna jedinica (ECU), koja je neposredni prethodnik eura.
Prvi izbori u Evropskom parlamentu, na osnovu neposrednog i opšteg prava glasa,
održani su 1979. godine.
Tri zemlje Beneluksa, kao i Francuska i Njemačka, potpisale su, tokom 1985. godine,
Šengenski sporazum, koji je predstavljao prvi korak u obezbjeđivanju slobodnog kretanja ljudi i
postepeno otklanjanje granica između zemalja zajednice. Većina zemalja članica pridružila se
sporazumu tokom narednih godina.
U Luksemburgu je, u februaru 1986. godine, potpisan Jedinstveni evropski akt, koji je na
snagu stupio 1. jula 1987. godine. Ovaj sporazum predstavlja prvu izmjenu Pariskog sporazuma
iz 1951. i Rimskog sporazuma iz 1957. godine.
Radi unapređivanja daljih integracija, u Rimu su 1990. sazvane dvije međuvladine
konferencije. Jedna je bila posvećena usaglašavanju monetarne i ekonomske zajednice, a druga
je za cilj imala ispitivanje stvaranja političke zajednice. Evropski savjet je u decembru 1991.
godine, odobrio Ugovor o Evropskoj uniji, poznatiji kao Mastrihtski sporazum. Sporazum je
potpisan 7. februara 1992. godine, a na snagu je stupio u novembru 1993.
U skladu sa odredbom iz Mastrihtskog ugovora, o reviziji ugovora, početkom 1996. na
Evropskom savjetu u Torinu, započeta je izrada novog sporazuma koji bi poboljšao sporazum iz
Mastrihta.
Vlade zemalja članica su 2. oktobra 1997. u Amsterdamu potpisale tzv. Konsolidovani
sporazum, koji je na snagu stupio 1. maja 1999. godine.
Sporazumom iz Nice, potpisanim 26. februara 2001. god. dalje su definisana glavna
pitanja u vezi sa proširenjem Unije, uključujući način glasanja i sastav Evropske komisije i
drugih institucija Unije.
Od 1. januara 2002. godine uvodi se euro, kao zajednička valuta za 12 država (Belgiju,
Njemačku, Grčku, Španiju, Francusku, Irsku, Italiju, Luksemburg, Holandiju, Austriju, Portugal
i Finsku).
INSTITUCIJE EVROPSKE UNIJE
Najznačajnije institucije Evropske unije su Evropski parlament, Savjet Evropske unije, Evropska
komisija, Sud pravde i Revizioni sud. Pored ovih pet institucija, EU ima veliki broj tijela, koja se
bave određenim pitanjima.
To su, između ostalog, Evropski ekonomski i socijalni savjet (predstavlja, prije svega, civilni
sektor, poslodavce i zaposlene), Komitet regiona (savjetodavno tijelo Evropske unije, sa
određenim uticajem na kreiranje regionalnih politika EU, jer predstavlja lokalne i regionalne
vlasti), Evropska investiciona banka (finansira investicione projekte EU, kroz Evropski
investicioni fond), Evropska centralna banka, Evropski ombudsman, itd.
3.1.
EVROPSKI PARLAMENT
Evropski parlament (European Parliament) sastoji se od predstavnika građana Evropske unije
(a ne od predstavnika država-članica), jer se poslanici biraju direktno. To je, ujedno, i jedini
neposredno izabran organ Evropske unije. Poslanici se biraju na 5 godina.
Sastaje se na dvije lokacije: u Strazburu i u Briselu.
Evropski parlament nastao je 1952. godine, kada je formirana i prva Zajednica. U martu
1958., stvaranjem još dvije zajednice, njegova nadležnost je proširena.
Do 1979. godine poslanici u Parlamentu predstavljali su države-članice, da bi od tada
predstavljali građane, koji ih biraju na neposrednim izborima.
Od posljednjih izbora, koji su održani 13. juna 2004. godine, Evropski parlament ima 732 člana,
koji predstavljaju oko 450 miliona građana koji žive u državama Evropske unije.
Svaka zemlja ima različit broj poslaničkih mjesta u EP. Njemačka ima 99 poslanika, Francuska,
Ujedinjeno Kraljevstvo i Italija 78, Španija i Poljska 54, Holandija 27, Belgija, Češka Republika,
Grčka, Mađarska i Portugal 24, Švedska 19, Austrija 18, Danska, Finska i Slovačka 14, Litvanija
i Irska 13, Letonija 9, Slovenija 7, Kipar, Estonija i Luksemburg 6 i Malta 5.
Takođe, u Evropskom parlamentu, pored 732 poslanika, postoje i posmatrači, a takav
status imaju predstavnici parlamenata država kandidata. Oni mogu da učestvuju u debatama, ali
nemaju pravo glasa.
Kada govorimo o izbornom sistemu, 1976. godine usvojen je pravni akt koji je regulisao
jedinstven način izbora za Evropski parlament, ali ne i jedinstveni izborni sistem. Međutim,
