ИНСТРУМЕНТИ МЕЂУНАРОДНОГ ПЛАТНОГ

ПРОМЕТА

Сажетак

У извршењу спољнотрговинских плаћања постоје могућности употребе

широког спектра инструмената

Сваки од њих има своје специфичности на које ћемо

указати

Убедљиво највише коришћени инструмент међународних плаћања је

документарни акредитив

Поред акредитива и

„

традиционалниих

“

инструмената плаћања

–

чека и менице

у спољнотрго

винском

послу постоји и могућност плаћања банкарским дознакама

што се углавном користи

за авансна плаћања

(

плаћања унапред

пре пријема робе

што носи одређене ризике за

купца

Постоји и могућности документарне наплате

–

тзв

документарни инкасо

Код

тог инструмента је обнут ред потеза од дозначавања средстава унапред

То носи ризик

за продавца који шаље робу унапред

а посебно шаље документа на наплату

а она се

наплате када се купац сагласи

Инструменти платног промета су предмет овог рада

Кључне речи

инструменти међународног платног промета

међународне банке

Abstact:

There are a lot of possible instruments for making international payments. Every

sinlge instrument has its own specificities that we will consider in the paper. Far more used
instrument is Letter of credit. Beside, there are also used “traditional” instruments – cheque
and bill of exchange, as well as bank remittance, used mainly for advance payments, and it
could be risky for a buyer. Documentary collection is also used as instruments for
international payment transactions, with reverse order of moves in comparison with bank
remittance, which could be risky for seller that shipping his goods in advace, expecting
payment when buyer agrees. The topics of the paper are international payment transactions’
instruments

Keywords:

international payment transactions’ instruments, international banks

УВОД

Инструментима међународног платног промета морају се у

исто време заштитити интереси и продаваца и купаца из различитих
земаља. Улога међународног банкарства у међународном платном
промету је незаобилазна јер се сви послови одвијају преко овлашћених
банака и/или њихових инокоресподентних банака – контокорената код
којих банке имају отворене рачуне.

Национални новац се у платном промету јавља у два облика:

као валуте и као девизе. Тачније, средства којима се врше међународна
плаћања јављају се у виду валута (страног ефективног новца), девиза
(краткорочних потраживања у страној валути) и

племенитим   металима   (данас   најчешће   злату,   мада   је   у   прошлости
сребро   најпре   било   највише   коришћен   пламенити   метал   којим   су
вршена међународна плаћања). Сребро и злато вршили су функцију
универзалних мера вредности и светског новца све док са развитком
капиталистичког   начина   производње   и   развитком   међународне
трговине   није   дошло   до   развоја   меница.   Извозник   је   приликом
међународне трговине робе вукао меницу на страног увозника тако
што би је акцептирао, а могао је да је есконтује („прода“ пре рока
доспећа)   код   банке   у   својој   земљи   и   тако   и   пре   истека   дође   до
ликвидних средстава у својој националној валути. Будући да понекад
тај   начин   плаћања   није   био   у   потпуности   сигуран   јер   банке   нису
довољно   познавале   своје   дужнике,   оне     нису     увек     есконтовале
менице по истој есконтној стопи. Тако су се поједине најјаче банке
почеле   да   се   баве   акцептним   банкарским   пословима   тако   што   су
акцептирале менице уместо увозника, уз  наплату  одређене провизије.
Тако   је   међународни   платни   промет   започео   да   се   концентрише   у
рукама специјализованих банака које су почеле да уводе економичнији
начин   плаћања   користеће   при   томе   чекове,   акредитиве   итд.   На   тај
начин су потраживања домаћих банака према иностранству   (девизе)
постале главно средство при реализовању
међународних плаћања

БАНКАРСКЕ ДОЗНАКЕ

Банкарска дознака је класичан – најстарији инструмент

међународног платног промета који представља претечу свих осталих
инструмената, а данас се користи доминантно за неробне трансакције
(исељеничке дознаке, стипендије, алиментације, робна плаћања пре
увоза и извоза робе и сличне трансакције), а ређе и за робне
трансакције (и то само код партнера код којих постоји пуно поверење)
јер се њоме у том случају фактички извршава авансно плаћање.

Банкарска дознака је данас SWIFT налог којим налогодавац

домаћој банци даје налог да у његово дозначи назначени износ у
назначеној валути, преко иностране банке, страном кориснику. Она,
дакле, није ништа друго до банкарски налог који се извршава у корист
корисника у иностранству. Банкарска дознака се заснива на
одобравању или задуживању жиро или текућег рачуна и врло је слична
безготовинском плаћању у домаћем платном промету, са том

Јовановски, Т. (2007), Мегународни финансии, Euro-mak Company, Скопје, стр. 963-

964

Банкарске дознаке се деле:
-

према правцу кретања средстава на:

дознаке из земље у иностранство (ностро)

дознаке из иностранства за плаћање у земљи (лоро)

према томе да ли има неког додатног услова плаћања на:

безусловне (ако нема никаквих услова) и

условне (ако постоје неке претходне радње којима се
условљава плаћање)

према томе са чиме је у вези извршење плаћања на:

робне и

неробне.

Пошто се често користи за авансна плаћања, банкарска

дознака може бити и ризична јер је неизвесно када ће робу добити и да
ли ће уопште добити робу коју је уговорио. У случају пословања са
угледним и пословним спољнотрговинским партнером ризика готово
да и нема, али када се пословни партнери не познају довољно, то може
бити ризично за купца.

БАНКАРСКИ ЧЕКОВИ

Банкарски чек је један од инострумената који се користи у

међународном платном промету. Класичним чеком њен издавалац
(трасант) даје налог другом лицу (трасату) да на рачун трасантовог
покрића безусловно (по виђењу) исплати кориснику чека (ремитенту)
износ назначен на чеку.

Банкарске чекове издају иностране банке и трасирају исте

(вуку) на неке друге иностране банке. Пошто се у улози трасанта и
трасата појављују само банке, ови чекови су најсигурнији са аспекта
наплате. Уобичајена је подела на ностро чекове и лоро чекове. Ностро
чекови се издају у домицилној земљи, а плативи су у иностранству
(трансант   је   домаћа   банка,   трасат   –   инострана   банка,   а   ремитент
физичко или правно лице). Елементи који ближе одређују садржину
чека односе се на: назив иностране банке на коју се вуче чек, место и
датум издавања чека, серијски број чека, ознака валуте и нумерички
износ (и словима) на који гласи чек, назив и адреса ремитента, назив
домаће банке и потпис и печат овлашћеног лица. Потписници чека
треба да су овлашћена лица чији су спесимени потписа депоновани
код банака  на које су вучени (трасирани) чекови. Ностро чекови се не
могу издати без покрића јер су вучени на иностране банке код којих
домицилне банке имају своје контокорентне рачуне. На терет њих се и
врши исплата чекова. Лоро банкарске  чекове  издаје  инострана  банка
(трасант).

За разлику од

МЕЂУНАРОДНА ДОКУМЕНТАРНА НАПЛАТА

–

ИНКАСО

У међународном банкарству важно место заузимају инкасо

послови.   Они   су   веома   атрактивни   за   банку   јер   се   уз   њено
посредовање врши наплата, а не изискује коришћење њених средстава.
До   међународне   документарне   наплате   (инкасо)   у   међународном
платном   промету   долази   када   продавац-извозник   има   потешкоћа   у
продаји робе на међународном тржишту. Зато долази до банкарског
посла   у   којем   банка   преузима   обавезу   да   по   налогу   и   за   рачун
налогодавца   (свог   комитента,   продавца)   наплати   потраживање   које
налогодавац има према трећем лицу (трасату, купцу) уз истовремену
предају робних докумената (који прате и доказују да је роба продата и
извезена),   док   се   налогодавац   обавезује   да   ће   за   то   банци   платити
провизију   и  трошкове   настале   приликом   извршења   налога,   чиме   се
осигурава од ризика да изврши плаћање а не добије уговорену робу.

Документарна наплата, односно инкасо посао се обично

реализује тако што продавац-извозник, пошто отпреми робу и добије
одговарајућа документа, ова документа поверава својој банци (може и
директно иностраној банци или купцу-увознику, што је ређи случај). У
писменом налогу банци он даје  све релевантне инструкције у вези са
наплатом (документа која се шаљу на наплату, износ који се наплаћује
и   валута   у   којој   се   наплаћује,   поступак   банке   у   случају   одбијања
плаћања или   акцептирања менице, упутство за плаћање банкарских
трошкова и остала специфична упутства). Банка продавца-извозника
доставља   предата   документа   за   наплату   или   акцептирање,   са   свим
потребним инструкцијама, једном од својих коресподената кога сама
изабере   (по   правилу,   банци   у   земљи   у   којој   се   врши   наплата   или
акцептирање   и   у   месту   где   се   налази   пословно   седиште   купца-
увозника).   Банка   продавца-извозника   нема   никакву   обавезу   да
испитује исправност или форму  комерцијалних  папира или пратећих
докумената. Банка наплате у иностранству, пошто прими документа од
банке   продавца-извозника,   позива   лице   или   организацију     који     су
назначени у налогу да преузму документа и
истовремено изврше исплату

. Након што прими од наплатне банке

одговарајућа документа, купац-увозник има обавезу да без одлагања
изврши уплату, односно стави акцепт на меницу. Купац-увозник има
право да од наплатне банке добије сва потребна документа за
преузимање робе. Пошто изврши уплату, или стави акцепт на меницу,
купац-увозник стиче право располагања над робом. Банка

Капор, П. (2007), Op. cit., стр. 442-443