1. POJAM PRAVA INTELEKTUALNE SVOJINE

Veoma   rano   se   pojavila   potreba   da   se   ljudsko   stvaralaštvo   zaštiti   putem   pravnih   normi,   da   se
umetnicima i inovatorima omogući da zadovoljavaju svoje svakodnevne potrebe na osnovu onoga što
njihova dela ili pronalasci daju društvu. U međunarodnom i uporednom pravu ova disciplina označava
se terminom intelektualna svojina, a predmet zaštite ovog prava su duhovne tvorevine i pravo tvorca-
inovatora ili autora, na rezultate svog intelektualnog stvaralaštva. U našem pravu još uvek postoji
naziv pravo industrijske svojine i autorsko pravo. Težnja svih ovih prava je da budu materijalizovana,
odnosno da se njihovim nosiocima omogući ostvarivanje njihovih prava.
Značaj naročito prava industrijske svojine, a pre svega renomiranih žigova ili patenata u savremenom
svetu   je   nemerljiv.   Tako   vlasnici   prava   intelektualne   svojine   postaju   sve   češće   meta   zloupotreba
različitih vrsta zloupotrebe njihovih prava tj sve prefinjenijih oblika piraterije i falsifikovanja. Nova
ideja, revolucionarno otkriće ili umetnička inspiracija daju svom tvorcu pravo i osnovnu slobodu u
izboru na koji način će ih koristiti. Zakoni priznaju nosiocu prava intelektualne svojine monopolsko
ovlašćenje   koje   se   sastoji   u   isključivom   pravu   da   sam   upotrebljava   svoju   tvorevinu

( pozitivno

ovlašćenje )

i pravu da zabrani svakom licu da ga koristi bez njegove saglasnosti

(negativno

ovlašćenje)

. Teorija industrijske svojine ili u širem smislu, intelektualne svojine ima svoj koren u

francuskom pravu koje je imalo veliki uticaj i na zakonodavstva drugih zemalja kao i na razvoj
međunarodnog prava industrijske svojine. U Nemačkoj je ranije preovlađivala teorija ličnih prava koja
je   danas   napuštena   pod   uticajem   nematerijalnih   prava.   U   anglosaksonskom   pravu   common   law
podržava   slobodu   trgovine   i   privrede   i   protivi   se   svakom   monopolu,   izuzev   monopolskog   prava
priznatog za novi izum ili novi proizvod. Ova teorija je dopunjena tzv.ugovornom teorijom a postoji i
teorija klijentele. Osnovna karakteristika današnjeg prava intelektualne svojine   je uticaj fenomena
opšte globalizacije pre svega ekonomije. Potpisivanjem međunarodnih konvencija i sporazuma kojima
se uvodi jedinstveni postupak zaštite, govore da se intelektualna svojina posmatra sve više kao jedan
globalni   fenomen   i   pravno   reguliše   na   globalnom   nivou.   Patent   je   osnova   za   uvođenje   novih
tehnologija, zato njihova tržišna vrednost raste, a time i visina ulaganja u istraživanja i razvoj. U
uslovima savremenog tehnološkog razvoja pravo intelektualne svojine ima novu funkciju, pre svega
nametanja određene discipline na tržištu tj. doprinos očuvanju slobodne konkurencije i regulisanje
protoka   informacija,   pri   cemu   ono,   ne   gubi   ni   svoju   osnovnu   funkciju   garantovanja   nosiocima-
titularima   prava   i   ovlašćenim   korisnicama   uživanje   njihovih   prava.   Pravo   intulektualne   svojine
obuhvata dve osnovne celine: autorsko i srodna prava i prava industrijske svojine.

AUTORSKO I SRODNA PRAVA

Autorsko pravo je relativno mlada pravna disciplina, formirana u XIX veku. Autorsko pravo nastoji da
pomiri dva podjednako važna, a ponekad i suprotstavljena interesa-potrebu autora da bude pravno
zaštićen, sa jedne strane, i kulturni i naučni napredak društva, sa druge strane. U anglosaksonskom
pravu na početku je za označavanje ove pravne discipline korišćen termin copyright koji pre svega
asocira na pravo na štampanje tj.umnožavanje primeraka nekog autorskog dela.
Od donošenja Zakona o autorskom pravu iz 1911. godine, ovim terminom obuhvaćena su sva
ovlašćenja zakonom priznata autoru u slučaju povrede nekog od njegovih prava.
Ova grana prava reguliše prava stvaraoca književnih, naučnih i umetničkih dela. Štite se tako
književna dela, govorna dela, muzička i pozorišna dela, dela likovnih umetnosti, kimenatografska dela
i dela primenjenih umetnosti. Veliki broji nacionalnih zakona sadrži odredbe o srodnim pravima tj.
pravima interpretatora, proizvođača fonograma, videograma, emisija i baza podataka.

U domaćem pravu tradicionalno su zaštićeni autori i njihova dela, kao i nosioci srodnih prava, s tim
što je novim Zakonom o autorskom i srodnim pravima iz 2004 god. uvedena jedna novina- pravna
zaštita prvog izdavača slobodnog dela.

3. PRAVNA PRIRODA PRAVA INTELEKTUALNE SVOJINE I NJEGOV ODNOS SA

DRUGIM GRANAMA PRAVA

Autorsko pravo se razlikuje od ličnih prava po tome što se autorsko delo može odvojiti od autora, dok
je za lična dobra karakteristična neodvojivost od ličnosti, pa je tako kod ličnih dobara nosilac uvek
fizičko lice, dok je kod autorskog dela to najčešće pravno lice. Lično pravo gasi se smrću svog titulara,
dok su ličnopravna autorska ovlašćenja večna. Ove dve kategorije prava imaju sličnost pre svega u
tome što je intelektualno stvaralaštvo neodvojivo povezano sa fizičkom ličnošću autora, te obe imaju
za   cilj   zaštitu   idealnih   odnosno   moralnih   prava   fizičke   ličnosti.   Monopolostički   karakter   prava
intelektualne svojine ukazuje i na sličnost i sa stvarnim, imovinskim pravom i ova prava su prenosiva i
naslediva   i   svojim   titularima   pružaju   apsolutno   pravo   korišćenja   i   raspolaganja.   Međutim   pravo
intelektualne svojine razlikuje se od stvarnog prava jer štiti ličnopravna ovlašćenja. Kod autorskog
prava   objekt   zaštite   je   uvek   duhovna   tvorevina   a   kod   stvarnog   prava   telesne   i   bestelesne   stvari.
Autorsko pravo zbog svoje posebne prirode ne može biti predmet prinudnog izvršenja i zaplene niti se
može steći okupacijom i održajem. Autorsko delo po proteku zaštićenog roka postaje opšte dobro.
Pravo intelektualne svojine predstavlja relativno mladu pravnu disciplinu koja svoje korene i osnove
pronalazi   u   načelima   i   principima   građanaskog   prava.   U   slučaju   postojanja   pravnih   praznina
primenjuju se rešenja iz građanskog, upravnog i trgovinskog tj. privrednog prava.  Bliska veza postoji
sa obligacionim pravom jer se na ugovor o licenci koji je osnovni način prenosa prava industrijske
svojine, i na sva ostala pitanja u vezi sa njim primenjuje posebno poglavlje ZOO. Pravo intelektualne
svojine , iako po prirodi privatnopravo, u svom procesnopravnom aspektu pokazuje bliske veze sa
upravnim pravom.Tako se postupak zaštite pronalaska i drugih prava industrijske svojine ostvaruje u
upravnom postupku koji vodi

Savezni zavod za zaštitu intelektualne svojine

, kao upravni organ. Protiv

rešenja Zavoda nije dozvoljena žalba ali postoji zakonska mogućnost pokretanja upravnog spora
Predmet pravne zaštite industrijske svojine je stvaralaštvo u oblasti proizvodnje-ponalasci i znaci
razlikovanja koji nalaze svoju primenu u proizvodnji robe i njenom protoku na tržištu čime se bavi
trgovinsko pravo. Prava industrijske svojine mogu biti sredstvo za ostvarivanje nelojalnog ponašanja
na tržištu a ono je regulisano odredbama Zakona o trgovini i Zakona o zaštiti konkurencije koji
pripadaju trgovinskom pravu.

4. POJAM AUTORSKOG PRAVA

Prema klasičnoji podeli autorsko pravo može se posmatrati u objektivnom i subjektivnom smislu. U

objektivnom smislu

predstavlja skup pravnih normi kojima se regulišu društveni odnosi u vezi sa

stvaranjem i iskorišćavanjem autorskih dela tj. dela iz oblasti književnosti, nauke i umetnosti. Ono je
grana prava čiji je osnovni zadatak da obezbedi pravnu zaštitu autora ali istovremeno ima i za zadatak
i usklađivanje interesa autora sa interesima drugih lica i to kako onih koji nam autorska dela čine
dostupnim (npr. Izdavač), tako i svih kranjih korisnika autorskog dela (npr.čitalac).Norme autorskog
prava u objektivnom smislu određuju pre svega, pojam i vrste autorskih dela, sadržinu subjektivnog
autorskog prava,ograničenja subjektivnog autorskog prava, vremensko trajanje pravne zaštite, prenos
autorskog prava za života autora i u slučaju njegove smrti i zaštitu autora u pogledu povrede njegovog
prava.

sadržaj ispoljava i postaje dostupan ljudskim culima. Materijalizacija duhovnog sadržaja jednog dela
može biti u telesnom (npr. Knjiga, skulptura, slika), ali i u bestelesnom vidu (zvuk, elektromagnetski
talas). Materijalizovana forma u kojoj je delo izraženo ne mora da bude ni definitivna, jer i nedovršena
autorska dela uživaju pravnu zaštitu. Forma autorskog dela mora biti određena, što garantuje
ispunjenost zahteva za stabilnošću oblika u kome je konkretizovan idejni sadržaj dela, a što nadalje
omogućava i prepoznavanje autorskog dela i priznanje autorskog prava, kao i mogućnost njegovog
ponavljanja tj reprodukcije.

Originalnost dela

– Autorsko delo mora da pretstavlja orginalnu tvorevinu i to je opšte prihvaćen

uslov autorsko-pravne zaštite. Orginalno je ono delo koje je njegov tvorac stvorio sam, ali to ne znači
da se autorska dela nikako ne smeju podražavati ili oslanjati na druga dela, ali nova kreacija, tako
stvorena mora da nosi znatne izmene. Ove izmene moraju biti odraz ličnosti autora, pa su ponekad i
nijanse dovoljne da daju izgled originalnog, a kod lica koja ih čitaju ili gledaju moraju izazvati osećaj
neobičnog   ili   do   tada   neviđenog   dela.   Kriterijum   originalnosti   najprimerenije   je   procenjivati   na
fleksibilan način.
Formalnosti-   Danas   preovlađuje   princip   po   kome   autorskopravna   zaštita   nastaje   samim   činom
nastanka dela, što znači da autor nije dužan da preduzima bilo kakve formalne, administrativne radnje
kojima bi konstituisao ili obezbedio svoje pravo. Tako npr. objavljivanje dela ni na koji način ne utiče
na sticanje autorskog prava. Naš Zakon o autorskom pravu ne uslovljava nastanak autorsko-pravne
zaštite   ispunjenjem   bilo   kakvih   formalnosti,   ali   predviđa   mogućnost   evidencije   tj   deponovanja
autorskih dela radi obezbeđenja dokaza.

Evidencija autorskih dela i predmeta srodnih prava

- Zakon pruža mogućnost nosiocima autorskih i

srodnih prava da radi obezbeđenja dokaza, deponuju primerke svojih dela i predmeta srodnih prava
kod nadležnog državnog organa ( Zavod za intelektualnu svojinu). Nosilac prava je dužan da prilikom
deponovanja i unošenja u evidenciju autorskog dela da istinite i potpune podatke, pri čemu se ti podaci
smatraju istinitim dok se suprotno ne dokaže, šti pretstavlja oborivu pretpostavku. Svako savesno lice
koje je povredilo tuđe autorsko pravo uzdajući se u tačnost podataka u evidenciji ne odgovara za
naknadu štete zbog povrede tog prava.

7. VRSTE AUTORSKIH DELA

Naš Zakon sadrži opštu definiciju autorskih dela kao originalnih duhovnih tvorevina autora, izraženih
u određenoj formi i nabraja najkarakterističnije vrste autorskih dela.

1. Književna dela

podrazumevaju sva dela iz oblasti knjižvnosti i nauke koja se izražavaju pomoću

reči. Ova dela svrstavaju se u pisana i govorna, a ona mogu biti izvorna ili izvedena.

a) Pisana dela

- su knjige, brošure i drugi tekstovi iz oblasti beletristike i naučne i stručne literature,

naučni i stručni radovi i članci, novinski članci, beleške i analize, računarski programi itd. Svi ovi
oblici uživaju pravnu zaštitu pod uslovom da je reč o originalnim i intelektualnim tvorevinama.
U kategoriju

knjiga

spadaju pored romana, novela, pripovedaka i pesama, i drame, komedije, libreta,

scenarija, ali i slikovnice, stripovi, enigmatske igre i rebusi.
U oblasti

žurnalistike

, dnevne novosti i razne druge vesti koje sadrže puke informacije, nisu stekle

zaštitu na planu autorskog prava, jer je u opštem interesu da javnost bude što bolje i potpunije
obaveštena o svim događajima iz oblasti javnog života. Isključivo u slučaju da ovakve vesti dobiju
oblik reportaže ili novinskog članka, one mogu da računaju na autorsko-pravnu zaštitu.

Kompilacije

mogu da budu književnog ili korisnog karaktera. U prve spadaju zbirke odabranih dela,

antologije, rečnici, enciklopedije itd., a u druge razne vrste kataloga i programa, vodiči, albumi
godišnjaci, cenovnici itd. One uživaju zaštitu ukoliko je reč o originalnim tvorevinama.

Privatna pisma

koja nose odlike orginalnog autorskog dela predstavljaju predmet zaštite i to samo u

pogledu sadržine, a ne i same hartije na kojoj su ispisana, a koja ostaje u svojini lica kome su upućena.
Ukoliko su pisma pisana na posebnom jeziku, na originalan način, ona ispunjavaju uslov za priznanje
autorskog prava. ali ovo ne važi za poslovna pisma i korespodenciju.

Naslovi književnih i drugih dela

- uživaju zaštitu pod uslovom da su originalna, kao i nezavršeno

autorsko delo i delovi autorskog dela. Naslov obeležava i identifikuje delo i pomaže u razlikovanju
jednog dela od drugog. Postoji zabrana korišćenja istog ili vrlo sličnog naslova ukoliko je reč o delima
iste vrste i ukoliko to dovodi do zabune u književnom ili umetničkom životu. Za rešavanje ovakvih
situacija koristi se pravilo da autor dela koje je prvo nastalo ima pravo da zadrži naslov dela. Zakon
pod pisanim delima podrazumeva i

računarske programe

. Autorima programa , kao i drugim tvorcima

autorskih dela, sa jedne strane treba omogućiti da se zaštite od nedozvoljenog iskorišćavanja
programa, a sa druge, da svoja dela ekonomski iskorišćavaju tj potrebno je odgovarajućim zakonskim
propisima reguilisati odnos i prenos programa između autora i vlasnika programa (kad to nije isto lice)
i zainteresovanih korisnika. Novi Zakon o patentima iz 2004. god predviđa da se računarski programi
ne smatraju patentima
Vlasnik hardvera nema subjektivno autorsko pravo na programu, on može samo da ima imovinska
ovlašćenja na osnovu ugovora o delu ili po osnovu radnog odnosa. Međutim autor programa ima
moralna prava na svom programu i pravo na naknadu. Zakon pored ostalih imovinskih prava za autore
predviđa i pravo da se drugome zabrani ili dozvoli beleženje ili umnožavanje (kopiranje) svog dela na
bilo koji telesni ili bestelesni, trajni ili privremeni, posredni ii neposredni način. Kopiranje programa
danas je najčešći slučaj povrede softvera. Zakon predviđa i određene izuzetke. Bez dozvole autora i
bez plaćanja naknade mogu se reprodukovati kopije računarskih programa od strane korisnika radi
korišćenja u one svrhe za koji je taj program pribavljen, tj u svrhe tačno određene propisima. Po
propisima autorskog prava, za prevođenje autorskog dela potrebna je dozvola autora, ali se u slučaju
kompjuterskih programa uglavnom odstupa od ovog pravila, pa legalni imaoci programa imaju pravo
da prevode program na druge jezike.

b) Govorna dela

– reč je o predavanjima, govorima, besedama, konferencijama itd. Koja uživaju

zaštitu kao autorska dela pod uslovom da je reč o originalnim kreacijama. Ukoliko je reč o govorima
održanim u skupštinama, sudovima i drugim državnim organima, naučnim, umetničkim i drugim
organizacijama,kao i na javnim političkim sastancima, oni se mogu slobodno objavljivati bez dozvole i
naknade autorima putem štampe, televizije, a sa ciljem obaveštavanja javnosti o aktuelnim događajima
iz političkog, naučnog i kulturnog života. Ukoliko se ovakva dela sakupljaju u zbirke, ona se ne mogu
objavljivati bez autorove dozvole.

c) Izvedena dela

- ova dela zasnivaju svoje postojanje na nekom već postojećem (izvornom) delu.

Autor ovakvog dela stvara novo delo pozajmljujući od već postojećeg dela izvesne bitne odlike, ali na
takav način da izvedeno delo predstavlja originalnu tvorevinu duha. Ono je u zavisnom odnosu od
originalnog dela, jer je za njegovo iskorišćavanje potrebna saglasnost autora originalnog dela. Ovakvo
delo može se ostvariti skraćivanjem, prilagođavanjem, preradom i prevođenjem izvornog dela. Prevodi
su najčešći oblik izvedenih dela, pri čemu prevodilac stvara novo autorsko delo koje u sebi nosi pečat
ličnosti prevodioca. Međutim, redakcija prevoda nekog književnog dela ne predstavlja posebno
autorsko delo, pa prema tome redaktoru prevoda ne pripada nikakvo autorsko pravo.

2. Muzička dela

– su umetnička dela koja se izražavaju pomoću tonova i uživaju zaštitu pod uslovom

originalnosti. Sastoje se iz 3 elementa: melodije, harmonije i ritma kojima se melodija ilustruje.
Uživaju zaštitu bez obzira na to da li su zabeležena putem nota ili npr na traci, i da li su propraćena
rečima ili ne. Mogu biti izvorna i izvedena. U okviru izvedenih dela razlikujemo aranžman, varijaciju,
ali i skraćivanja muzičkih dela i razne vrste zbirki.

uslovima određenim u Zakonu. Naš Zakon propisuje da je ukoliko je autor stvorio delo tokom trajanja
radnog odnosa, izvršavajući svoje radne obaveze, poslodavac ovlašćen da to delo objavi i nosilac je
isključivih imovinskih prava na njegovo iskorišćavanje, u okviru svoje registrovane delatnosti, u roku
od 5 godina od završetka dela, ako opštim aktom ili ugovorom o radu nije drugačije određeno. Autor
ima pravo na posebnu naknadu. Posle proteka zakonom određenog roka, isključiva imovinska prava na
delu stiče autor. Prilikom korišćenja dela stvorenog u radnom odnosu,poslodavac je dužan da navede
ime, pseudonim ili znak autora. Kod

autorskih dela po narudžbini

nosilac prava je naručilac a ne autor

dela. Ugovorom o narudžbini autor se obavezuje da za naručioca izradi delo(portret, skulpturu) i da
mu preda primerak. Naručilac, kao finansijer izrade dela ima pravo da prati stvaranje dela, daje
sugestije, usmerava i kontroliše postupak stvaranja dela, ali ne da i time suštinski ograničava slobodu
stvaralaštva autora. Za iskorišćavanje dela naručilac je obavezan da autoru plati naknadu, kao i da na
svakom primerku dela označi ime autora. Ako je u pitanju

nasleđivanje

, u našem pravu prihvaćeno je

rešenje da se primenjuje opšti režim nasleđivanja, što znači da će zakonski naslednici autora imati ona
prava koja se mogu nasleđivati po propisima autorskog ili naslednog prava, a testamentalni naslednici,
ona prava koja im je autor svojim testamentom preneo. Nosilac autorskog prava ne sme neovlašćeno
prenositi autorska ovlašćenja na treća lica, a ako to uradi dužan je da nadoknadi štetu koju je time
prouzrokovao.

9. SADRŽINA AUTORSKOG PRAVA

Autorsko pravo je pre svega isključivo (monopolističko) pravo, koje svom titularu omogućava ne
samo potpuno iskorišćavanje zaštićenog predmeta, već i pravo da zabrani svim drugim licima
iskorišćavanje njegovog dela. Ovaj monopol je u svim državama teritorijalno i vremenski oraničen.
Autorsko subjektivno pravo predstavlja jedinstveno pravo koje sadrži dve vrste ovlašćenja –

moralna

imovinska

, koja zajednički služe za zaštitu ličnih i materijalnih interesa autora. Naš Zakon precizno

određuje sadržinu autorskog prava jer eksplicitno nabraja njegova moralna i imovinska prava i uz to
predviđa posebna prava autora prema vlasniku dela, a u pojedinim slučajevima i pravo autora na
posebnu naknadu.

Moralna ličnopravna ovlašćenja autora

– priznanje moralnih prava autora predstavlja tekovinu

autorskog prava utemeljenu u odredbama Bernske konvencije. Moralno pravo autora je po svojoj
pravnoj prirodi trajno, isključivo, apsolutno pravo, strogo ličnog karaktera, koje deluje

erga omnes

Autor je taj koji je ovlašćen da se stara o svom delu i da zabrani trećim licima svako mešanje u
pogledu iskorišćavanja ili raspolaganja delom. On ima apsolutno pravo da povuče svoje delo, da
odustane od već zaključenog ugovora, uništi delo koje je predmet ugovora zaključenog sa trećim
licima itd. Međutim, apsolutni karakter moralnog prava mora, u određenoj meri biti ograničen
zakonskim propisima, jer je njihov zadatak da reguilišu kako položaj autora, tako i njegove odnose sa
trećim licima. Moralna prava su neotuđiva, pa se u slučaju smrti neka lično pravna ovlašćenja koja su
tesno povezana za ličnost autora gase, dok se vršenje drugih ovlašćenja može preneti na naslednike.
Ovlašćenja koja su tesno vezana za ličnost autora nazivaju se pozitivnim ovlašćenjima, za razliku od
negativnih ovlašćenja koja mogu vršiti i druga lica, pa se time mogu i prenositi.
Zakon određuje sadržinu moralnih prava autora i predviđa nekoliko ovlašćenja: pravo paterniteta,
pravo na naznačenje imena, pravo na objavljivanje dela, pravo na poštovanje integriteta
(nepovredivosti) dela i autorove ličnosti i pravo na suprotstavljanje nedostojnom iskorišćavanju dela.

Pravo paterniteta i pravo na naznačenje imena

deo su osnovnog moralnog prava koje ima svaki autor,

a to je da se suprotstavi plagijatu, tj da delo koje je on stvorio označi svojim imenom, na način koji
sam odabere.