1
САДРЖАЈ
УВОД...................................................................................................................2
1. ПОЈМОВНО ОДРЕЂЕЊЕ.............................................................................4
1.1.
Појам интелигенције...........................................................................4
1.2.
Појам адаптације.................................................................................5
2.
ТЕОРИЈСКО ОДРЕЂЕЊЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ..........................................7
3. ИНТЕЛИГЕНЦИЈА- ВРХУНСКА СПОСОБНОСТ АДАПТАЦИЈЕ......10
3.1. Пијажеова теорија о развоју когнитивних функција и интелигенције10
3.1.1.Сензомоторни период.............................................................................12
3.1.2. Предоперациони период........................................................................13
3.1.3. Период конкретних операција..............................................................16
3.1.4. Период формалних операција...............................................................16
ЗАКЉУЧАК......................................................................................................19
ЛИТЕРАТУРА..................................................................................................22
2
УВОД
Колико смо пута чули у разговору са другим људима (а и сами
смо често доносили суд) да се коментарише нечија „памет“. То
колико је неко паметан или не, подлегало је разним критеријумима.
За неке од нас паметан је онај који је начитан или образован, а за
неке друге је то могућност сналажења у бујици свакодневних
проблематичних ситуација. Међутим, у психологији се термин
„памет“ помиње као интелигенција а научници су у овом пољу имали
велики проблем у дефинисању шта је то што нас чини
интелигнентнима и у којим то животним сферама се интелигенција
најочигледније манифестује.
Током истраживања овог појма постојале су дилеме да ли је
интелигенција способност решавања нових проблема и сналажење у
новонасталим ситуацијама или је то способност апстрактног
размишљања, разумевања узрока и последица неког проблема,
способност разликовања битног од небитног, способност учења и
прилогођавања неком задатом циљу, док су неки интелигенцију
видели и као способност лаког и брзог учења и стицања нових
способности.
Историја науке нас учи да се појмови развијају стотинама
година пре него што се дође до опсте прихваћене теорије, чак и када
се од почетка зна да теорије на којима су они засновани имају
недостатке. Као добар пример за то можемо навести и појам
гравитације, или пример топлоте где физика и после вишевековног
труда остаје без обједињујуће теорије. Такав је случај и са
психологијом, по питању интелигенције.
4
1. ПОЈМОВНО ОДРЕЂЕЊЕ
1.1. Појам интелигенције
Интелигенција нема неку опште прихваћену дефиницију.
Постоје психолошке, биолошке и педагошке дефиниције.
-„Интелигенција је способност за учење или способност
примене старих искустава у новим ситуацијама (педагошка).
-Интелигенција је способност прилагођавања, односно
способност сналажења у новим ситуацијама (биолошка).
Од више различитих психолошких теорија, најстарије су
Спирманова и Терстонова. По Спирману, интелигенција је
способност решавања проблема увиђањем или схватањем битних
односа у некој ситуацији (ова дефиниција је највише психолошка).
По Терстону, оно што зовемо интелигенцијом своди се на такозваних
7 примарија (фактора). Не постоји Г фактор (општа интелигенција).
По овом схватању, појединац може у једној области да достигне
висок ниво, а у другој не, јер постоји више фактора одговорних за
различите способности. По другом традиционалном схватању,
Спирмановом, постоји један општи фактор (Г-фактор), који учествује
у свим интелектуалним активностима, и већи број специјалних (С-
фактора), који су одговорни за успех у појединачним, специфичним
активностима. На основу ова два (и неких других) схватања,
конструишу се и одговарајући тестови интелигенције, усмерени на
откривање примарија, односно општег и специјалних фактора.“
1
Сам термин “интелигенција“ потиче од латинских речи
inter
1
Доналдсон, М.(1982), Ум детета. ЗУНС, Београд, стр. 55
5
(међу) и
legere
(брати, сакупљати, бирати). Управо на основу
значења речи, интелигенција се најопштије дефинише као
способност увиђања међусобних односа између ствари и појава. ”
2
У
дефинисању интелигенције можемо се срести са различитим
схватањима. Нека од њих јесу схватање интелигенције као
„способности апстрактног мишљења, као способности за учење и као
способности сналажења у непознатим ситуацијама."
3
Свим
схватањима заједничко је да посматрају интелигенцију као
способност за активност коју карактеришу различите препреке,
сложеност, апстрактност и да проблем који се решава није заступљен
у претходном искуству.
1.2. Појам адаптације
Адаптација је прилагођавање организма средини - околини.
Сваки организам јесте у динамичном односу са својом околином
тежећи да се одржи у животу. Адаптација је начин на који се
организам одржава у животу у промењивим животним околностима.
Адаптација може бити:
1.
пасивна, где организам мења своја функционална
својства сходно променама у животној околини;
2.
активна, где организам напушта неодговарајућу околину
и насељава ону која му одговара;
3.
активна, где организам мења околину и прилагођава је
својим потребама;
2
Нешић, Б. (2000): Основе развојне психологије, Учитељски факултет у Јагодини, стр.18.
3
Исто стр.20.
7
2. ТЕОРИЈСКО ОДРЕЂЕЊЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ
Психолошко разматрање проблема интелигенције јавља се
почетком XX века, када Бине износи своје схватање по коме је она
општа способност која се може измерити преко њених бројних
аспеката.
5
Од тада су се, као покушаји одговора на питања о природи
и структури интелигенције, развиле бројне теорије, као и различити
приступи овим питањима. „ У основи свих теорија о структури
интелигенције стоји психометријски приступ, оне су настале као
производ примене факторске анализе У зависности од типа
факторске анализе можемо разликовати факторски, хијерархијски и
морфолошки тип теорије структуре интелекта. Факторски приступ
почео да се развија са Спирмановом тезом о јединству менталних
функција. Он је своју двофакторску теорију засновао на чињеници да
се статистичком анализом матрица корелација различитих тестова
способности, добија један фактор, који је назвао фактор “г”. Овај
фактор представља општу функцију свих менталних способности и
обједињује их. Поред њега је идентификовао факторе који потичу од
специфичности сваког појединачног теста и означио их словом “с”.
Терстон је у великој мери оспорио Спирманова схватања. Он је,
користећи нову факторску технику коју је сам развио, негирао идеју
о једном јединственом фактору интелигенције и издвојио седам
примарних фактора, односно седам независних способности.“
6
Спирманова теорија утицала је на развој и хијерархијског приступа
интелигенцији чији су најпознатији представници Берт, Вернон и
Кател . Овај модел подразумева „увођење одређени број ширих и
5
Лангер, Џ.(1982), Теорије психичког развоја, Завод за уџбенике и наставна средства,
Београд, стр.21.
6
Ивић И., Милинковић М., Смиљанић В. и Росандић Р. (1978): Развој и мерење
интелигенције, Бероград, Завод за уџбенике и наставна средства, стр. 93.
