Универзитет у Београду
Биолошки факултет
Семинарски рад
TEMA:
ИНТЕРАКТИВНА КОМПЈУТЕРСКА КОМУНИКАЦИЈА У
НАСТАВИ БИОЛОГИЈЕ
Студент: Ментор:
Владенка Гојковић Б1044/14 Проф. др Јелена Станисављевић
Београд, 2014
САДРЖАЈ
УВОД..............................................................................................................................2
1.КОМПЈУТЕРСКА МРЕЖА.......................................................................................3
1.1.Нивои комунициранја посредством компјутерске мреже..........................3
1.2.Виртуелно комуницирање.............................................................................4
1.3.Електронска пошта као вид комуникације (Е-маил)..................................8
1.4.Друштвени медији као вид комуникације...................................................9
2. ИНТЕРАКТИВНА КОМУНИКАЦИЈА У НАСТАВИ........................................13
2.1. Едмодо.......................................................................................................... 13
2.2. Скајп............................................................................................................. 14
2.3. Синхрона виртуелна сарадња и остале платформе за учење..................15
ЗАКЉУЧАК................................................................................................................. 17
ПИТАЊА ЗА РАЗМИШЉАЊЕ.................................................................................18
ЛИТЕРАТУРА............................................................................................................. 19
1
1.1.
КОМПЈУТЕРСКА МРЕЖА
Компјутерска мрежа, као нови и другачији медиј у односу на све до сада познате
комуникацијске посреднике, настала је у ругој половини XX вијека. Када је ријеч о
само једном компјутеру као посреднику у комуницирању, у суштини није ријеч о
новом облику комуникационе праксе, него о новом техничко-технолошком средству
кооје се може користити у класичним облицима комуницирања. Појединачни
компјутер може се сматрати новим медијем само у погледу своје техничко-технолошке
софистицираности. Компјутер не би могао знатно промијенити комуникациону праксу
човјека ако се посматра изоловано. Тек међусобним повезивањем више компјутера у
мрежу, компјутер се може посматрати као посредник у комуницирању које је људско
комуницирање обогатио суштински новим и другачијим интеракцијама.
1.1. Нивои комуницирања посредством компјутерске мреже
Компјутерска мрежа омогућава синхрону и/или асинхрону размјену визуелних,
аудитивних и аудио-визуелних порука корисницима компјутера који су у мрежи.
Први ниво комуницирања посредством компјутерске мреже је могућност
кориштења свих база података, похрањених у меморијама умрежених компјутера. По
критеријуму доступности, базе података се могу подијелити на:
Јавне-доступне свима
Комерцијалне-доступне уз одговарајућу надокнаду
Затворене-доступне само овлашћеним корисницима
Овом нивоу комуницирања припадају и све датотеке које се комерцијално
дистрибуирају- флопи диск, ЦД, ДВД. Јасном подијељеношћу улога између емитера и
примаоца порука, овај ниво размјене порука посредством компјутерске мреже
најсличнији је масовном комуницирању.
Други ниво јесте тзв.електронска пошта (е-mail). На овај начин корисник може
послати визуелне, још увијек писане, али све више аудитивне и аудио-визуелне поруке
комуникационом партнеру. Поред укључености у мрежу, услов је посједовање
електронске адресе по одређеном мрежном стандарду. Електронска пошта претвара два
рачунара у мрежи у међусобно комуницирање.
Трећи ниво размјене порука посредством компјутерске мреже јесу такозване
конференције или форуми. Конференције у рачунарској мрежи организују се по
одређеним областима, темама, проблемима, питањима, интересовањима. Са порастом
броја локалних и глобалних мрежа данашњи број конференција је практично
неутврдив. У њима је створен и одиграва се потпуно нови облик комуникационе
праксе.
3
Размјена порука путем форума не може се назвати масовним комуницирањем
јер подразумијева равноправност учесника у комуницирању а не традиционални однос
емитера и масовне публике. Такође, није ни интерперсонално комуницирање, будући
да је број учесника неке конференција условно речено неограничен. У овом нивоу
комуницирања данас доминира размјена писаних порука. Међутим, произвођачи
компјутерске опреме увелико раде на омогућавању конференција са размјеном
аудиовизуелних порука из мноштва тачака.
Узимајући у обзир број и карактеристике, унутар компјутерске мреже могу се
препознати локалне мреже,глобалне мреже и глобални систем компјутерских мрежа.
Локална компјутерска мрежа састављена је од познатог броја компјутера. Представља
основни тип мреже, састављена је од познатог броја компјутера. Може бити јавна или
интерна. Јавна локална мрежа доступна је свим заинтересованим корисницима који се
под одређеним условима укључују у њу. Интерне локалне мреже формирају се унутар
пословних система, државних служби, универзитета или у кругу приватних власника
рачунара. Њихове базе података су затворене и доступне само оснивачима тих мрежа.
Глобалну рачунарску мрежу чини неограничени број међусобно повезаних
појединачних компјутера и локалних мрежа. Њихова глобалност проистиче из тога
што покривају простор једне државе, регије или континента. У њих су укључени не
само појединачни корисници него и мноштво локалних, јавних и интерних мрежа.
Све локалне и глобалне мреже повезане су у глобални систем компјутерских
мрежа, Интернет. Овај израз је настао од латинског префикса
inter
што значи између и
енглеске ријечи
net
што значи мрежа. У том смислу, компјутерска мрежа, локална или
глобална, јесте интернет и умјесто префиксна интер ставља се најчешће географско,
национално или неко специјалистичко одређење. Глобални систем рачунарских мрежа,
мрежа свих мрежа, дистинктивно се одређује великим словом И на почетку ријечи
Интернет. (Fidler, 2004)
1.2. Виртуелно комуницирање
Појавом компјутерске мреже настао је сасвим нови облик комуницирања у
односу на постојеће, интраперсонално, интерперсонално, комуницирање у већим
друштвеним групама и масовно комуницирање. Међутим, у комуникологији и
информатици још постоје несугласице око именовања новог облика комуницирања.
Користе се разни термини: интерактивно, хиперактивно, универзално, тотално,
дигитално, компјутерско,мрежно и напослијетку виртуелно комуницирање.
(Radojković,2006)
Виртуелне заједнице
Виртуелне заједнице Rheingold дефинише као „културне скупине које настају
онда када се довољно људи довољно често сусреће у сајбер-простору“ (Rheingold,1993)
4
