Internet
Internet je tehnologija koja je u kratkom vremenu doživela intenzivnu primenu u poslovanju i izvršila veći
uticaj na razvoj ekonomije od drugih faktora političkog, ekonomskog ili društvenog karaktera.
Internet je decentralizovana, globalna računarska mreža, sastavljena od više međusobno povezanih
lokalnih, regionalnih i globalnih mreža, sa ogromnim brojem korisnika. Broj računara i korisnika Interneta
se povećava svaki dan eksponencijalnom brzinom i tokom 2016. godine je dostigao cifru od 3,5 milijardi
korisnika.
Istorijat Interneta
Razvoj Interneta počeo je u SAD, u doba hladnog rata sredinom dvadesetog veka, sa idejom pravljenja
mreže računara koja bi obezbedila komunikaciju vojnih laboratorija, vladinih biroa i univerziteta, na kojima
su se radili brojni projekti za potrebe američke vojske.
Čvorovi mreže trebalo je da budu ravnopravni (peer-to peer), kako bi u slučaju uništenja nekog dela mreže
ostatak mogao neometano da funkcioniše. Na takvoj mreži postojale su redundantne (višestruke) veze i
putanje između računara, tako da bi u slučaju kvara na nekom delu podaci mogli da se automatski
preusmeravaju i prenose drugim putevima. Razvojem mreže rukovodila je Agencija za napredna
istraživanja (Advanced Research Project Agency - ARPA) pod nadzorom Ministarstva odbrane SAD, a
mreža od prva četiri povezana računara, 1969. godine, dobila je naziv ARPANET. Kako je mreža rasla, 1975.
godine u potpunosti je preuzelo Ministarstvo odbrane, pretvorivši je u Defense Data Network (DDN).
Ovakav sistem sa visokim stepenom međupovezanosti bio je atraktivan i izvan vojnih krugova. Tako je
1980. godine Nacionalna fondacija za nauku (National Science Foundation - NSF) osnovala, na istim
principima, mrežu nazvanu The Internet, koja je sedam godina kasnije povezana na ARPANET/DDN i tako
je nastao NSFNET. Ova mreža je u početku okupljala uglavnom akademske institucije, a kasnije joj se
pridružila NASA, kao i druge vladine agencije.
Slika 2.1: ARPA Univerzitetska mreža
Približno u isto vreme, krajem 70-ih, razvijao se i USENET, koji su u početku koristili nastavnici i studenti
američkih univerziteta.
IBM je 1977. godine osnovao akademsku mrežu BITNET, koja je prvo povezivala univerzitetske računare u
Americi, a kasnije, u okviru projekta EARN, i u Evropi i drugim krajevima sveta.
Paralelno sa ovim mrežama razvijale su se mreže i u drugim državama, na primer JANET u Velikoj Britaniji,
NORDUnet u Skandinavskim zemljama, FUNET u Finskoj itd.
NSF je 1990. godine predstavila projekat umrežavanja raznih organizacija i mreža, prvo na nacionalnom, a
zatim i na globalnom nivou. Tako je nastao Internet - "mreža svih mreža", u današnjem obliku, kojim su,
umesto čvorova, u mrežu povezane druge mreže.
Do 1995. godine najveći finansijer je bila NSF, koja je obezbeđivala značajan deo sredstava, resursa i
računarske infrastrukture potrebnih za funkcionisanje Interneta. Međutim, kasnije je NSF značajno
redukovala i sredstva i upravljanje glavnim računarskim mrežama i njihovo funkcionisanje prepustila
raznim provajderima, uključujući i komercijalne.
Ovakav nastanak Interneta uslovio je i upravljanje njim. Internet nema vlasnika, tj. nijedna država ili
institucija nemaju vlast nad celom mrežom. Pojedine države ili firme su vlasnici delova komunikacionih
kanala ili opreme koja se koristi. Na Internetu je svako vlasnik svog računara i ima neograničeno pravo da
ga koristi kako želi i da na njemu drži sadržaje koje želi. Svaki vlasnik računara samostalno bira način na koji
će se priključiti na mrežu, koje će njene sadržaje prenositi ili šta će slati drugima.
Jedina stvar koja se rešava na centralizovan način na mreži je pitanje adresa, pošto svaki računar u mreži
mora imati jedinstven identifikacioni broj. Decentralizacija upravljanja i nadgledanja omogućava da se
Internet širi i razvija sadašnjim tempom. Svakim danom se pojavljuje sve više proizvođača različitih
hardverskih i softverskih rešenja za primenu Interneta u poslovne, zabavne, informativne ili obrazovne
svrhe. Sve internet aplikacije su nezavisne od konfiguracije mreže.
Naravno da je za funkcionisanje jedne ovakve globalne, a raznolike, mreže neophodno standardizovati
određene parametre i postupke. Standardizacijom se bave Internet Engineering Task Force i W3
Consortium.
Internet protokoli i adrese
Internet je mreža računarskih mreža koja, na različite načine (lokalnim mrežama, telefonskim linijama,
različitim vrstama kablova, usmerenim radiorelejnim vezama, satelitskim vezama, vezama kablovske TV
itd), povezuje sve vrste računara na planeti korišćenjem standarnog protokola.
Osnovu, ili kičmu (backbone), Interneta čini mreža servera koji su povezani optičkim kablovima, radio
relejnim ili satelitskim linkovima, a na koje su putem lokalnih, regionalnih i svetskih posrednika
(provajdera) povezane hiljade podmreža i stotine miliona računara.
Bez obzira na način povezivanja na Internet, svaki računar u ovoj mreži može da komunicira sa bilo kojim
drugim računarom priključenim na mrežu.
Internet sloj (Layer 2: Internet) odgovara mrežnom nivou OSI modela. Osnovna funkcija ovog sloja je da
pakete sa informacijama rutira od izvora do odredišta, a na osnovu odredišne IP adrese.
Dakle Internet Protocol (IP) koristi IP adrese, koje se sastoje od identifikatora mreže (Network Identifier) i
identifikatora računara u mreži (Host Identifier), da bi se odredila adresa uređaja sa kojim se komunicira.
IP je neka vrsta poštara na Internetu. Kako u jednoj komunikacionoj sesiji poruke među učesnicima u
komunikaciji imaju proizvoljnu dužinu, a praktični i tehnički razlozi ograničavaju dužinu paketa, IP često
prenosi više paketa koji pripadaju jednoj istoj poruci. Svaki paket, u zavisnosti od trenutnog stanja
saobraćajnica na Internetu, može putovati različitim putevima, nezavisno od drugih paketa iste poruke. IP
ne garantuje isporuku svih paketa bez greške, kao ni tačan redosled paketa na odredištu.
Transportni sloj (Layer 3: Transport) odgovara OSI transportnom nivou. Transport Control Protocol (TCP)
proverava da li je neki uređaj na mreži spreman da primi informacije sa lokalnog uređaja. Njegova osnovna
funkcija je da obezbedi tačan prenos paketa poruke između dve proizvoljne tačke na Internetu. Naime, on
sekvencira pakete (obeležava ih rednim brojevima) i potom ih predaje IP-u da ih prenese do cilja. Na
prijemnoj strani, TCP proverava pakete dobijene od IP-a, pa ako postoji greška usled smetnji na vezama,
inicira novi prenos pogrešnih paketa. Tu se vrši i slaganje paketa prema rednom broju u redosledu kakav je
bio na predaji.
Ukoliko nije značajna ispravnost prenesenih podataka, može da se koristi UDP (User Datagram Protocol), a
ukoliko je potrebna zaštita podataka na transportnom sloju, tada se koristi SSL (Secure Socket Layer)
protokol.
Aplikativni sloj (Layer 4: Application) kombinuje nivoe sesije, prezentacije i aplikacije iz OSI nivoa. Protokoli
specifičnih funkcija (HTTP, SMTP, FTP, Telnet) nalaze se na ovom nivou. HTTP (HyperText Transfer
Protocol) se koristi u prenosu sadrćaja web stranica, SMTP (Simple Mail Transfer Protocol) omogućava
slanje tekstualnih poruka između dva čvora (elektronska pošta), FTP (File Transfer Protocol) omogućava
prenos datoteka između dva čvora, a Telnet omogućuje povezivanje na udaljenom računaru (remote
login).
Razvoj više slojeva, i na nivou mrežnog interfejsa i na aplikacionom nivou, omogućio je fleksibilnu
arhitekturu ovog modela.
Vidimo da, iako ne postoji poseban nivo za svaku funkciju OSI modela, da je očuvana kompatibilnost
komunikacije, na osnovu opštih uputstava koja taj model daje.
Na osnovu svega navedenog, može se reći da je Internet globalni informacioni sistem, sa jedinstvenim
adresnim prostorom zasnovanim na Internet protokolu (IP) i komunikacijom na bazi TCP/IP protokola, koji
omogućava, koristi ili čini dostupnim, različite usluge.
Međutim, korišćenje TCP/IP protokola nije vezano samo za Internet, već danas predstavlja standard za
međusobno povezivanje mreža. On se koristi u Intranet (lokalnim) organizacionim mrežama, kao i u
Ekstranet mrežama poslovno povezanih organizacija.
Adresiranje
Svaki mrežni priključak (na primer, mrežna kartica) uređaja priključenog na Internet mora imati
jedinstvenu adresu, po kojoj će se taj priključak razlikovati od ostalih priključaka istog i drugih uređaja. Pod
uređajem priključenim na Internet podrazumeva se najčešće računar (na primer PC), ali to može biti i
druga aktivna komunikaciona oprema.
Zbog toga su uvedene dve vrste Internet adresa:
numeričke (IP) adrese, koje koristi IP protokol za prosleđivanje datagrama od jednog do drugog
računara,
simboličke adrese, koji služe za lakše adresiranje računara od strane krajnjih korisnika.
IP adresa mrežnog priključka ima formu tridesetdvobitnog pozitivnog celog broja, pa otuda, teorijski,
može postojati 232 (4.294.967.296) priključaka na Internet. Radi lakše manipulacije, na nivou
komunikacionog softvera, IP adresa se zapisuje u formi četiri bajta međusobno razdvojenih tačkama. Na
primer, za priključak koji ima adresu 10010011 01011011 00010110 11001001 zapisuje se jednostavnije
147.91.22.201. Vrednost svakog bajta je u opsegu (0-255), a klase adresa se određuju na osnovu vrednosti
prvog bajta:
(0 – 127) domeni država ili velikih organizacija
(128 – 191) organizacije srednje veličine
(192 – 223) manje organizacije.
Uvođenjem IPv6 Internet protokola, uvode se 128-bitne adrese, koje sa 2128 potencijalnih adresa znatno
povećavaju adresni opseg Interneta i smanjuju fragmentaciju, a prikazuju se kao osam 16-bitnih reči sa
opsegom (0-FFFF).
Treba istaći da većina računara na Internetu ima po jedan mrežni priključak, pa IP adresa u tom slučaju
jednoznačno određuje računar. Uređaji koji imaju više mrežnih priključaka na Internet, uglavnom
obavljaju poslove rutiranja (ruteri), spajajući raznolike mreže i prebacujući poruke sa jedne mreže na
drugu. Na osnovu IP adrese priključka ciljnog računara, poruka se prosleđuje tačno tamo gde treba. Na
mestu prijema zna se ko je poslao poruku, jer je u poruci sadržana i informacija o IP adresi pošiljaoca.
IP adrese mogu da budu:
• statičke (stalne) adrese, koje obično poseduju serveri i koje se retko menjaju, radi lakšeg pronalaženja na
Internetu
• dinamičke adrese, koje obično imaju korisnici koji povremeno pristupaju Internetu putem dial-up
konekcije i koji potrebne usluge dobijaju od svojih provajdera.
Simbolička adresa se sastoji od niza imena razdvojenih tačkama, na primer, FTP.FAMNS.EDU.RS. Ovakva
simbolička adresa preslikaće se u procesu komunikacije u IP adresu, na primer, 80.74.163.77.
Simbolička adresa ima hijerarhijsku strukturu sličnu poštanskoj adresi, gde se navode ime i prezime, ulica i
broj, grad i na kraju država. Kod simboličkih adresa se uvodi pojam domena i poddomena. Pod domenom
se podrazumeva grupa mreža i računara na Internetu, pod jedinstvenom administrativnom kontrolom i
održavanjem. Poddomen predstavlja najčešće organizacionu podcelinu nekog domena, na primer,
ustanovu u okviru države, odeljenje u preduzeću i slično. Osnovni domen označen je krajnje desnim
