ПЕДАГОШКИ ФАКУЛТЕТ
Разредна настава
СЕМИНАРСКИ РАД
Методика наставе српског језика и књижевности III
ИНТЕРПРЕТАЦИЈА НАРОДНИХ ПОСЛОВИЦА
Студент: Ментор:
Биљана Самарџија доц. др Недељко Кајиш
РН-1071/11
Бања Лука, април, 2013. године
2
САДРЖАЈ
УВОД....................................................................................................................................3
1. НАРОДНЕ ПОСЛОВИЦЕ......................................................................................5
2. БОЉЕ БИТИ СРЕЋАН, НЕГО БОГАТ...............................................................6
3. БОЉЕ ДАТИ ВУНУ, НЕГО ОВЦУ......................................................................8
4. БОЉЕ БИТИ СИРОЧЕ, НЕГО ИМАТИ РЂАВА ОЦА......................................9
5. БОЉЕ БИТИ МАЛО ЛУД, НЕГО МАЛО ПАМЕТАН......................................11
ЗАКЉУЧАК.........................................................................................................................14
ЛИТЕРАТУРА
4
упућују нас како да се понашамо у различитим животним ситуацијама. Оне представљају
збирку мудрости која се може примијенити на најразличитије животне околности.
Мудрост коју носе у себи не може се научити у школама, не предају је ни на једном
факултету, није записана у ученим књигама. То је мудрост стечена на властитом примјеру
и баш због тога се најдуже памти. Управо то искуство, које је често стечено у изузетно
тешким околностима сурове животне стварности, народ је сажео у кратке, језгровите
изразе, који се лако памте и трају дуго.
Осим поука које преносе, пословице су изузетно вриједне и због свог универзалног
значаја. Наиме, оне нису везане за одређени простор, вријеме или људе, него се могу
примијенити у било ком времену, простору или на било ког човјека кад се нађе у сличним
околностима. Сваки човјек у овиру њих може пронаћи бар мрву истине или савјет који
може примијенити на властити живот. Управо је универзални карактер један од разлога
због чега су оне у свим временима присутне и увијек радо цитиране.
Наравно, то није врста књижевности која се чита само ради забаве. Пословице су,
прије свега, ту да нас упозоре, да нас спријече у прављењу грешака, да нам послуже као
путокази и смјернице за живот. Временом су постале неписана норма, закон који се
примјењивао прећутно, највише због тога што је у питању провјерено искуство, потврђено
правило, доказани закон.
Пословице, између осталог, свједоче и о богатству духа једног народа, његовој снази и
мудрости. Оне представљају везу између садашњег времена и искуства прошлости, а
истовремено су и мост који градимо ка будућности и генерацијама које долазе. Читајући
их, употребљавајући и преносећи другима, и сами постајемо богатији и мудрији, јер је
живот прекратак да бисмо стално понављали исте грешке, због чега је много боље учити
на искуству предака. Оне представљају значајан дио културног насљеђа једног народа,
можда и нешто највредније што се може пренијети наредним генерацијама.
Тема овог семинарског рада је интерпретација пословица. То значи да ћемо се кроз
наш рад позабавити неким општим појмовима који се тичу ове књижевне врсте, начину
настанка, развоју и примјени. Осим тога, кроз анализу неколико одабраних занимљивих
народних мудрости, покушаћемо утврдити значај који оне имају и поруке које преносе.
5
1. НАРОДНЕ ПОСЛОВИЦЕ
Рекли смо у уводном дијелу да се термин народне односи на чињеницу да не можемо
са сигурношћу одредити име аутора, односно особе која је прва употријебила одређену
пословицу. Како је то временом постало мање важно од васпитног значаја самих
пословица и како су оне прихваћене као универзалне мудрости читавог једног народа,
тако се и усталио овај термин.
Сличан облик се у књижевности осталих народа означава појмовима сентенца,
афоризам, максима, гнома, а у нашем народу се усталио термин пословица. Израз
пословица први је на нашим просторима употријебио Захарије Орфелин, потом Доситеј
Обрадовић, Јован Мушкетировић, а озваничио у својим дјелима Вук Стефановић Караџић.
Раније су се за пословице користили изрази „рич одвијека“ или „приричја“. У предговору
првом издању пословица, Вук наводи да у нашем народу нема имена за њих, него се
употребљавају фразе „штоно има ријеч“, „штоно стари веле“ и „штоно бабе кажу“.
2
Као и цјелокупна усмена књижевност, пословице су првобитно преношене усменим
путем, као предања и поуке. Први се њиховим прикупљањем, систематизацијом и
објављивањем позабавио Вук Караџић. Сакупљањем пословица се бавио још од почетака
свог рада, а „на свијет их издао“ 1835. године, док је друга збирка објављена 1849. Прву
збирку пословица посветио је Петру Петровићу Његошу, кога је назвао „владиком
црногорским и брдским“.
3
Од великог значаја за разумијевање самих пословица је и
Вуково објашњење, дато у предговору овој књизи. Осим тога, он је сваку пословицу
посматрао као самосталну причу, која има своју позадину и уз неке од њих је давао и
додатна објашњења у виду кратке приче на основу које је, као поука, настала одређена
пословица.
Вук је посветио велику пажњу сакупљању пословица због тога што је, како је навео, у
њима садржана мудрост и наука једног народа, те због тога што приказују начин и
карактер размишљања народа у прошлости и служе као свједочанство о његовим
обичајима. Осим тога, биле су на народном језику и садрже начин размишљања, односно
филозофију, која је блиска самом народу и коју он може разумјети на прави начин. Вук
пословице дијели према теми на праве пословице, које су увијек написане у прози, затим
пословице причалице, дијалошке пословице и стиховане пословице.
Садржај пословица је зависио, између осталог, и од развоја и историје самог народа, те
његових схватања у различитим епохама. Нека времена су се одликовала развијеном
хуманошћу, моралом, социјалном правдом, једнакошћу. Друга, опет, карактерише
себичност, неједнакост, суровост. Свако вријеме је оставило свој траг у виду моралних
вриједности које су биле заступљене.
Различитост у пословицама потиче и од начина њиховог настанка. Неке су настале као
производ стваралаштва талентованих појединаца, друге су преузете из дјела великих
мислилаца и пјесника, треће позајмљене из књижевног опуса других народа.
2
Караџић, Стефановић, В. Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете ријечи, стр. 6.
3
Караџић, Стефановић, В. Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете ријечи, стр. 1.
