Интимна повест паклених грешника
Данте Алигијери рођен је 1265. године у Фиренци у ситноплемићкој
гвелфској породици (гвелфи су били странка грађанства, док су другу страну,
струју крупних феудалаца представљали гибелини). Његова слава вековима је
поистовећивана са славом „Божанствене комедије“. Овај спев обезбедио му
је не само име оца италијанског језика и значај највеће појаве у историји
италијанске књижевности, него и место међу великанима светске литературе
као што су Хомер, Шекспир, Гете, који надмашују границе свог времена и свог
језика.
Тема овог дела је пут којим иде Данте, као симбол грешног човечанства,
у пратњи Вергилија, који је симбол разума. Путовање се одвија 7. априла
1300. године, на Велики петак! Данте, који је аутор и протагониста овог дела
паклено царство описује као велики бездан у облику левка, који је издељен на
девет концентричних кругова у којима су распоређени грешници према
тежини почињеног греха. Саме казне у складу су са гресима и дате су
симболично: или су им сличне, или представљају њихову супротност. У
деветом кругу о којем ћу говорити, налазе се издајници родбине, отаџбине,
гостију и доброчинитеља.
Ушавши у девети круг, Данте и Вергилије пролазе поред гиганата,
чудовишта која су злоупотребљавајући своју снагу пркосила боговима. Данте
је на смрт преплашен због ових дивова, поготово кад их Антеј, један од
гиганта, преноси до места где почиње први од четири појаса деветог круга,
ледено језеро где је јако хладно и где из леда вире само главе помодрелих
смрзнутих сена. Неким грешницима су од хладноће отпали поједнини делови
тела, па чак и сам Данте дрхти.
Стижу до другог појаса који се зове Антенора
1
у којем се налазе
издајници домовине или странке. Данте случајно лупи једно лице у оном леду,
због чега му ударени бесно говори да је могао проћи и без тог ударца. Може
се наслутити свађа. Дантеа занима ко је то, објашњава му да је жив и да може
да га учини славним тако што ће писати о њему, али грешник изнервиран
претходном ситуацијом одговара да не жели да се ико бави њиме, одбијајући
да открије свој идентитет. То је разљутило Дантеа и он ради нешто што није
пре и што је мене лично изненадило: шчепа га за косу и прети му да ће је сву
ишчупати уколико му грешник не каже своје име. Упркос претњама, овај
одбија да се представи, и таман кад сам помислила да ће га Данте пустити и
разочарано отићи, или му можда стварно почупати сву косу, дешава се обрт –
неко издалека виче грешниково име. Сад Данте зна ко је то - Бока дељи Абати.
Он је у бици код Монтапертија одсекао руку у којој је Јакопо де Паци држао
заставу гвелфске коњице, којој је и сам припадао, са намером да се редови
Фирентинаца поколебају и да сијенски гибелини победе. Свађа се наставља и
Данте говори како ће изнети сву истину о томе како је ту срамотан остао, а
Бока му говори да пише шта хоће, али да не изостави и остале из овог појаса и
открива њихова имена како би им се осветио што су они открили његово:
1
По Тројанцу Антенору кога Хомер приказује као мудрог и речитог човека. Он је дао предлог
да се Јелена врати Грцима и да се склопи мир. Можда је одатле проистекло мишљење да је он
издао домовину и предао непријатељима Паладин кип.
