Institucionalni investitori se bitno razilkuju od kreditnih institucija pre svega što se sredstva
stanovništva prikupljaju u nedepozitnim oblicima i što se sredstva plasiraju u razne oblike vrednosnih
papira na tržistu.
-Postoje različiti tipovi investicionalnih fondova, a to su:



Osiguravajući zavod prikuplja sredstva na bazi polisa osiguranja gradjana i kompanija.
Osiguravajući zavod obezbeđuje tekuću likvidnost putem držanja određenih iznosa transakcionog
novca kao i kratkoročnih vrednosti papira koji se mogu lako prodati na novčanom tržištu.



Kod osiguravanja imovine takođe se formiraju izvesne rezerve kod osiguravajućih zavoda.



Penzioni fondovi istoriski su nastali kasnije u odnosu na osiguravajući zavod. Radi se o
penziskomosiguranju svih zaposlenih u većim kompanijama za razliku od osiguranja kod
osiguravajućeg zavoda gde se polise osiguranja zaključuju po individualnoj osnovi.



Investicioni fondovi formiraju finansiski potencijal putem prodaje svoih akcija građanima koji
time postaju njihovi akcionari.

1.2. Nastanak definicije investiijonih fondova

Investicioni   fondovi   spadaju   u   red   organizacija   koje   se   po   mnogo   čemu   razlikuju   od   drugih
finansiskih učesnika. One nisu depozitne institucije poput banaka, štedionica koje prikupljaju depozit
stanovništva   i   to   im   predstavlja   najvazniji   izvor     finansiranja.   Investicione   kompanije   dolaze   do
sredstava emisija svojih hartija od vrednosti i to pre svega akcija i udela. Ipak sa institucijonalnim
investitorima ih povezuje činjenica da su kao i osiguravajuća drustva I penzioni fondovi, nebankarske
i nedepozitne organizacije. “Investicioni fondovi su posrednički finansiski mehanizmi preko kojih
individualni investitori kupuju i drze vrednosti papira kompanija I države”.[1]
“Investicioni fondovi svoj razvoj započinju osamdesetih godina XX veka kako po broju tako I po
ukupnoj vrednosti active kojom raspolažu. Neke preteče inesticionih fondova nastale su u XIX veku.
Prve   investicione   kompanije   predstavile   su   fondove   zatvorene   structure.  U   Briselu   1822.godine
Holandski kralj Vilijam I oformio je prvi Investicioni Fond. Prva namera je bila da se omoguće male
investicije u stranim držanim zajmovima. Pocetkom šezdesetih godina XIX veka slični investicioni
fondovi formirani su u Engleskoj i Škotskoj, da bi početkom XX veka postali veoma popularni u
SAD”.(1) Nakon toga dolazi do velike ekspanzije i širenja investicionih fondova kao i poboljšanju
njihove   strukture.   Svi   počinju   proučavanje   rada   investicionih   fondova   radi   boljeg   standarda.
Investicioni  fondovi   su  institucije   kolektivnog  investiranja  u  okviru  kojih  se  prikupljaju  novčana
sredstva investitora fonda. Prikupljanjem novčanih sredstava fonda se ulaže u različite imovine, u
skladu sa investicionim ciljevima, ucilju ostvarenja dobiti i smanjenja rizika uaganja. Prospek fonda je
dokument investicionog fonda odobren od strane komisije za hartije od vrednosti, koje potencijalnim
investitorima   pruža   potpune   i   jasne   informacije   za   donošenje   odluka   o   ulaganju.[4]   Inesticione
kompanije su finansiske institucije koje povlače sredstva manjih individualnih investitora koji za
uzvrat emituju akcije ili, redje, potvrde o učešću u finansiskoj aktivi fonda.[1] Tako ostvarene prihode
investicione   kompanije   investiraju   na   domaćem   i   međunarodnom   tržištu,   u   hartije   od   vrednosti
stvarajući   diversifikovani   investiconi   portelorijo.   Za   efikasno   investiranje   sredstava   investicione
kompanije prihodi po osnovu hartije od vrednosti se dele akcijonarima, investicionim kompanijama
srazmerno njihovom učešću, umanjen za vrednost provizije na ime portvolijo menadzmenta usluge
svaka akcija investicione kompanije predstalja srazmerno učešće hartija od vrednosti pod njenom
upravom.  Upravljanje   pordfolijom  investiciona  kompanija   sprovodi  u  ime   i  u  najboljem   interesu

njenih   akcijonara,   ali   oni,   ipak,   podnose   celinu   investicionog   rizika   koji   proističe   iz   poslovnih
aktivnosti investicione kompanije.
Investicijoni fondovi sa sobom donose nekoliko koristi, jedna od njih je podizanje cena kapitala,
odnosno   hartija   od   vrednosti   tako   sto   fondovi   koncentrišu   sitnu   tražnju   i   uvode   je   na   tržište.
Investicioni fondovi bi trebalo da budu najpovoljnije forme ulaganja stranih investitora, koji ne  znaju
i ne mogu iskoristiti prednosti investiranja u akciji preduzeća, a žele da izbegnu rizik koji odatle
proističe. [3]

2. Karakteristike investicionih fondova

Za bolje razumevanje funkcionisanja investicionih fondova neophodno je sistematizovati neke od
osnovnih karakteristika njihovog rada, to su

[2]:



Do sredstava ne dolaze putem prikupljanja depozita, potpisivanjem ugovora, već na
bazi emisije i prodaje svojih hartija od vrednosti – akcija i udela.



Prikupljeni kapital investiraju na mnogim segmentima finansijskih tržišta u
diversifikovane plasmane velikog broja različitih instrumenata. Vlasnici akcija u stvari
poseduju jedan deo portfolija fonda.



Karakteriše ih visok stepen likvidnosti.



Aktivom (portfoliom) upravljaju profesionalni menadžeri, koji raspolažu velikim
nivoom znanja, stručnosti i iskustva iz oblasti poslovnih finansija, investicija u hartije
od vrednosti, portfolio menadžmenta, finansijskih tržišta i drugih finansijskih
disciplina.

Investicione kompanije i fondovi nastali su na bazi generalne ideje da se putem

diversifikacije investicionih plasmana smanje finansijski rizici investitora. Pored toga, postoji veći
broj drugih razloga zbog kojih su investicione kompanije postale vrlo atraktivne za investitore. To su
pre svega:



Kontinuelno korišćenje usluga i znanja vrhunskih stručnjaka, profesionalnih portfolio
menadžera   koji   vrše   analize,   selekciju   i   izbor   hartija   od   vrednosti   u   koje   će   se
investirati  i  koje  ce  sačinjavati  portfolio  fonda.  Pojedinačni  subjekti  vrlo  često  ne
poseduju   dovoljno   stručnih   znanja   koja   mogu   da   omoguće   ostvarivanje   sigurnih   i
visokih prinosa.



Mogućnost korišćenja prednosti ekonomije obima i s tim u vezi nižih transakcionih
troškova. Pošto investicione kompanije raspolažu ogromnim sredstvima koja
investiraju u velike portfolije, kupovina njihovih akcija nosi niže troškove od „solo”
kupovine hartija od vrednosti, u smislu kreiranja sopstvenog portfolija.



Vrlo visok stepen likvidnosti i mogućnost brzog povraćaja sredstava – vlasnik akciju
fonda može lako i brzo prodati, ili fondu ili na berzi, te tako obezbediti potrebna
finansijska sredstava.



Pružanje dodatnih usluga vlasnicima akcija – kakve su usluge čuvanja hartija,
osiguranja, kreiranja penzionih planova, vođenje dosijea za potrebe poreske
administracije, davanja kreditnih kartica i pomoć u obavljanju platnog prometa, itd.



Vremenski faktor – koji je povezan sa mogućnošću kapitalisanja prihoda, to jest
ostvarivanja velike stope prinosa u dugom roku, pošto fond može ostvarene pozitivne
rezultate da reinvestira. Primera radi, tokom 80-ih godina prosečna stopa prinosa u
investicione fondove se kretala između 10-15%.



Mala verovatnoća uključivanja u neetičke oblike ponašanja – prinicipi poslovanja
fondova su vrlo jasni i precizno definisani, tako da ne postoji puno mogućnosti za
manipulacije i prevare. Indikativan može biti samo jedan podatak, po kome u SAD od
1940. godine, kada je donet prvi zakon o ovim finansijskim institucijama ni jedna nije
bankrotirala.



Omogućen pristup na međunarodno tržište – posebno malim investitorima koji bez
postojanja ovih mehanizama investiranja ne bi imali dovoljno finansijske snage.



„Equites“

fondovi praćenjem i ulaganju u kapitalne skokove kompanije. Dobitak

tj.rast uloga u ovim fondovima oleda se kroy takozvanu kapitalnu dobit. Povremeno
ova vrsta fondova može vršiti i podelu zarade svojim investitorima uvidu
dividendi.



„Growth“

fondovi su fondovi koji novac ulažu prvenstveno u kompanije manjeg i

srednjeg obima i koji mogu da donesu potencijalno veću zaradu. Naravno to je
povezano sa potencijalno većim rizikom.



Posebnu grupu fondova čine balansirani fondovi,a u tu grupu se mogu staviti
takozvani „

Asset Allocation Funds“.

Fondovi iz ove grupe sadrže u sebi elemente

„Income“ i „Equites“

fondovi,pa su u pogledu rizika i potencijalne zarade u sredini.

Fondovi se takođe može podeliti na: [3]



Opšte-

namenjene generalnoj publici koja se ipak ređe sreće na tržištu.



Specijalizovane

- namenjene određenom segmentu populacije,gde se već u samom nazivu

ističe de ulažu svoj novac. U razvijenoj tržišnoj ekonomiji investicionih fondova su po pravilu
specijalizovana.

4.1. Podela na osnovu specifičnosti u funkcionisanju

Jedna od najznačajnijih podela investicionih fondova je na:



Zatvorene investicione fondove (ZIF)- emituje fiksni iznos svih akcija koje inicijalno
prodaje na primarnom tržištu akcija putem javne ponude.



Otvoreni investcioni fondovi (OIF) – spremni su da u svakom momentu kupe ili
prodaju akciju.

4.1.1.Zatvoreni investicioni fondovi

Closed end funds, po američkoj terminologiji, Investment trusts, po britanskoj terminologiji,
emituju fiksni iznos svojih akcija koje prodaju na primarnom tržištu akcija putem javne
ponude (public stock offerings). Zatvoreni investicioni fondovi ne otkupljuju sopstvene akcije
od njihovih holdera. Marketabilnost akcija zatvorenih investicionih fondova obezbeđuje se
time što su ove kompanije registrovane na berzi. Na toj osnovi holderi akcija zatvorenih
investicionih fondova mogu preko brokera da prodaju te papire na berzama ili
vanberzanskim (OTC) tržištima. Takođe, individualni investitori mogu preko brokera da kupe
postojeće akcije zatvorenih investicionih fondova. U krajnjoj liniji kupoprodajne transakcije
vrše se između starih i novih holdera unutar sektora individualnih investitora, pri čemu
brokerske firme obavljaju posredničke i tehničke usluge, dok su berze i OTC tržišta ona
tržišta na kojima se transakcije obavljaju.

Zatvoreni investicioni fondovi istoriski su nastali pre otvorenih investicionih fondova, ali su
vremenom znatno zaostali u odnosu na otvirene. Zatvoreni investicioni fondovi emituju
fiksne iznose svih akcija, koje inicijalno prodaju na primarnom trzistu akcija putem javne
ponude. Tako ovi fondovi emituju dodatne kvantume svih akcija i to u dužem vremenskom
intervalu. Zatvoreni investicijonalni fondovi fukcijonisu kao tipične komporacije. Oni emituju
fiksan broj akcija koji se kotiraju na berzi ili na vanberzanskom tržištu. Komanija nije u
obavezi da ih otkupljuje, a njihova tržišna cena u sekudarnom prometu uglavnom je niža od
neto vrednosti aktive.[3]