Investicioni fondovi – Nastanak i principi poslovanja
Investicioni fond predstavlja finansijsku instituciju koja povlači sredstav manjih investitora kojima
za uzvrat emituje akcije ili potvrde u finansijskoj aktivi fonda. Tako prikupljena sredstva
investicioni fondovi investiraju, na domaćem i/ili međunarodnom finansijskom tržištu, u različite
vrste hartija od vrednosti stvarajući diverzifikovani investicioni portfolio.
Za efikasno investiranje sredstava investicionog fonda brine se profesionalni menadžer ili stručna
ekipa ljudi koja predstavlja portfolio menadžment kompanije. Prihodi po osnovu hartija od
vrednosti se dele akcionarima tj. vlasnicima ili „štedišama“ investicionog fonda srazmerno
njihovom učešću, umanjeni za vrednost provizije na ime portfolio menadžment usluge. Svaka
„akcija“ investicionog fonda predstavlja srazmerno učešće u portfoliu hartija od vrednosti pod
njenom upravom. Upravljanje portfoliom investicioni fond sprovodi u ime i za račun vlasnika
„akcija“ u cilju postizanja oprimalnog profita, te time Investicioni fondovi u ime investitora ulažu u
čitav spektar različitih hartija od vrednosti.
Sa druge strane, treba razlikovati pojam upravljačkih kompanija koje u svom sastavu mogu imati
jedan ili više investicionih fondova. Po pravilu, upravljačke kompanije su sastavljene od više
investicionih fondova koji imaju zasebne ciljeve, menadžment, investicione strategije i portfolio
strukturu.
Osnovni razlog za njihovo osnivanje jeste da se prevaziđu slabosti svojstvene individualnom
investiranju. Ove slabosti proizilaze iz nemogućnosti da se zadovolje sledeće tri bitne pretpostavke
za uspešno ulaganje: investicija ne sme biti koncentrisana na jednom mestu već raspoređena na više
mesta, investitor mora biti dobro informisano o nome u šta ulaže – u suprotnom je velika
verovatnoća da će imati gubitak i investitor mora stalno da prati šta se dešava sa investicijom, s
obzirom da se krupne promene često odigravaju brzo i da ostavljaju malo vremena za reagovanje.
Međutim većina individualnih investitora je ograničena nedovoljnim iznosom kapitala za pravu
diverzifikaciju, nedovoljnom sposobnošću da pravilno procene različite mogućnosti za ulaganje,
kao i nedostatkom vremena da se prati šta se dešava sa investicijom kako bise reagovalo na vreme.
Investicioni fondovi za svoje ulagače vrše smanjivanja investicionog rizika kroz diverzifikaciju.
Ovo postizanje efekta diverzifikacije je u potpunosti dostupno i malim akcionarima, jer u najvećem
broju slučaja imaju nizak donji prag ulaganja. Tako da investitor i sa malim sredstvima investiranim
u investicioni fond dobija diverzifikaciju rizika svojstvenu velikim investicionim iznosima
investiranim u veliki broj različitih hartija od vrednosti. Uz to investitor relativno jeftino dobija
uslugu kompetentnog upravljanja svojim sredstvima kao i minimiziranja pratećih troškova
knjigovodstva, čuvanja hartija od vrednosti, transakcionih troškova i sl. Pri tom, prinosi
investicionih fondova mogu biti daleko veći od prinosa od oročene štednje. Ako tome dodamo i
mogućnosti različitih plaćanja i programirane štednje i isplata koje nude neki investicioni fondovi,
jasno je da dinamičan rast popularnosti ovih fondova nije slučajan.
vrh
Vrste investicionih fondova
Investicioni fondovi se mogu različito klasifikovati u zavisnosti od kriterijuma koji se koristi. Po
načinu investiranja u njih i povlačenju sredstava iz njih mogu se podeliti na otvorene i zatvorene.
Otvoreni su uvek spremni da emituju dodatne „akcije“ – investicione jedinice zainteresovanim
investitorima i da od njih otkupljuju iste „akcije“-investicione jedinice na njihov zahtev.
Zatvoreni investicioni fondovi posluju kao i sva druga akcionarska društva, tj. emituju, po pravilu,
fiksni broj akcija i ne otkupljuju svoje akcije od investitora.
Na osnovu toga da li njihovi akcionari plaćaju proviziju ili ne, fondovi se dele na opterećene i
neopterećene. Opterećeni fond karakteriše da investitori prilikom kupovine ili prodaje akcija plaćaju
proviziju iz koje se pokrivaju troškovi prodaje i davanja investicionih saveta. Ukoliko se prodaja ne
vrši preko posrednika nego direktno, troškove prodaje snosi fond. Tada je reč o neopterećenom
fondu.
Prema onome u šta ulažu, odnosno prema investicionim ciljevima, fondovi se dele na: fondove koji
ulažu u akcije, fondove koji ulažu u obveznice i fondove koji ulažu u instrumente na tržištu novca.
U zavisnosti od investicionih ciljeva, investicioni fondovi koji investiraju pretežno u akcije mogu se
podeliti u više grupa. Nekima je cilj investirati u preduzeća koja „brzo rastu“ tj. donose kapitalne
dobitke, drugi ulažu u akcije preduzeća koja donose stabilan prihod. Neki se opredeljuju samo za
neke privredne grane, a drugi pak investiraju u male kompanije za koje se očekuju da će im imovina
i neto dobit rasti po visokoj stopi. Postoji i podela ovih fondova prema odnosu kriterijuma razvoja i
prihoda, odnosno da li će se dobit reinvestirati ili podeliti kao dividenda i u kom odnosu. Tako se
mogu razlikovati razvojni, razvojno-prihodovni i prihodovni fondovi.
Kod fondova koji ulažu u obveznice jedan od najvažnijih pokazatelja rizičnosti jeste prosečan rok
dospeća. Fondovi koji drže obveznice sa dužim rokom dospeća izloženi su većem kamatnom riziku.
Uz prosečan rok dospeća obveznica iz portfolia koristi se još jedan pokazatelj a to je prosečna
kamatna stopa. Ovaj pokazatelj ukazuje na nekoliko stvari. Prvo, viša kamatna stopa znači manji
kamatni rizik. Drugo, ukoliko je visoka kamatna stopa udružena sa kratkim rokom dospeća,
kamatna osetljivost i rizik su minimalni, i obrnuto. Treće, visoka kamatna stopa na obveznicu,
takođe, dovodi fond u opasnost da kada tržišna kamatna stopa značajnije padne, emitent opozove
obveznice. I četvrto, više kamatne stope često znače da je reč o slabo rejtingovanom emitentu, jer su
visoke kamatne stope jedini način da privuku kreditore. Izbor fonda, dakle, zavisi od toga da li su
investitoru bitniji likvidnost i sigurnost ili prihod. Sa druge strane, obveznice su manje rizične od
akcija i njihove cene manje osciliraju, s tim da su oscilacije manje što je rok dospeća kraći. Pored
toga što je sigurniji, prihod od obveznica može biti i viši nego onaj od akcija zahvaljujući poreskim
olakšicama ili oslobođenjima.
Treću grupu čine takozvani fondovi koji ulažu u instrumente na tržištu novca. Osnovne vrline ovih
fondova su potpuna likvidnost i zanemarljiv rizik, dok je najveća slabost vrlo niska stopa prinosa.
Zbog toga investitori ulažu u ove fondove onaj deo sredstava koji žele da u vrlo kratkom
vremenskom periodu, imaju na raspolaganju u novčanom obliku. Samim tim, investitori skoro
nikada ne ulažu sva sredstva samo u ovaj fond, već se on, u inevstitorovim portfoliima, javlja
najčešće u kombinaciji sa nekim drugim (akcijskim i/ili obvezničkim) fondom.
