1
Универзитет у Приштини
Косовска Митровица
Учитељски факултет у Призрену
Лепосавић
СЕМИНАРСКИ РАД
ФИЛОЗОФИЈА СА ЕТИКОМ
ИРАЦИОНАЛИЗАМ
Ментор: Студент: Анђела Гашић19/2015
Лепосавић, 2016. године
4
постоји – морало би да буде једно и исто увек и свуда, што значи – не можемо претпоставити
постојање
„ствари по себи”, већ у једнини „ствар по себи”. У тој визији света као многострукости
ствари (представа/појава) „испод” којих постоји некакво неразликовано јединство, неко
Једно. Шопенхауер се слаже са будистичким и хиндуистичким учењима. Шопенхауер
претпоставља да је појавни свет само манифестација силе, слепе енергије или воље.
(Физичари су тек више од сто година касније открили то да је читав свет испуњен енергијом.)
Све што може да буде појава има енергију (ствари), односно вољу (жива бића). Отуд
капитално Шопенхауерово дело носи назив: „Свет као воља и представа”, тј. свет као оно што
стоји у основи ствари (и што се не даје искусити непосредно), и с друге стране – свет као
оно што се нама непосредно даје на увид.
Каква је ова воља која стоји у основи свих појава? Будући да је свет пун конфликта,
неправди,болести, Шопенхауер свет види на нарочито песимистичан начин. А све то што се
догађа производ је слепе воље која се налази у основи свега. Воља је, дакле, потпуно
бесциљна, немарна, незаинтересована за њене појединачне манифестације (тј. ствар
или биће). Воља је етички зла. Она нема никакав циљ који би, ако се испуни, могао да
донесе задовољство. Испуњење неке жеље доноси тек засићење, а неиспуњена жеља патњу.
Еротска љубав коју људи (и животиње) повремено осећају није ништа друго до активност
воље ка продужењу врсте (размножавању). Брак или живот у љубавној заједници је за вољу
неприродно стање (прилагођавање), те човек бива несрећан. Реализација љубави удовољава
вољи, али не води срећи.
Какав однос треба имати према вољи? Најбоље што човек може да предузме јесте да
избегава патњу и бол у што већој мери.
5
Биографија Артура Шопенхауера
Артур Шопенхауер (нем. Arthur Schopenhauer; 22. фебруара године 1788. у Гдањску –
21. септембар године 1860. у Франфурту на Мајни) немачки филозоф идеалист, класични
представник песимизма; учио да је воља основа свега, Кантова „ствар по себи”, суштина света
који је само представа. Воља је вечито незадовољена, и зато је живот бескрајна патња а овај
свет најгори могући свет. Циљ свега је нирвана (будизам). Главно дело му је Свет као воља и
представа. До већег утицаја дошао тек пред крај живота и после смрти. Остала дела
преведена код нас: Метафизика лепог, Метафизика полне љубави, О стилу и писању, О
генију и др.
Када је Артур напунио девет година, његов отац је одлучио да је дошло време да
преузме контролу над образовањем свог сина. Први корак се састојао у томе да га на две
године смести у кућу свог пословног партнера, Грегори де Блесимара, у Авру. Артур је ту
требало да научи француски, отмене манире и, како се Хајнрих изразио, „постане начитан
у
књигама света”.
По повратку га је уписао у приватну школу намењену образовању будућих трговаца.
Тамо је научио оно што је добар трговац тог времена требало да зна: да рачуна у различитим
валутама, да пише пословна писма на свим главним европским језицима, да проучава
транспортне руте, трговинске центре, пољопривредне приносе и остале подједнако занимљиве
теме. Но, Артур није био фасциниран; овакво знање није га занимало, у школи није склопио
блиска пријатељства и сваким даном био је све застрашенији планом за будућност који му је
отац скројио – седам година шегртовања код локалног пословног магната.
Шта је Артур желео? Не живот трговца – гнушао се и на саму помисао. Жудео је за
животом интелектуалца. Иако се ни многима из његовог разреда није допадала идеја
дугог
шегртовања, Атурови протести ишли су далеко дубље. Упркос строгим укорима родитеља – у
писму му је мајка наложила „све те писце неко време стави на страну... петнаест ти је година
а већ си прочитао и проучио најбоље немачке, француске, па делом и енглеске ауторе” – своје
целокупно расположиво време проводио је студирајући књижевност и филозофију.
Артуровог оца узнемиравала су синовљева интересовања. Од директора школе добио
је информацију да његов син гаји страст према филозофији, да је изузетно пријемчив за живот
интелектуалца и да би било добро да се пребаци у гимназију где би се припремао за
универзитет. Дубоко у срцу, Хајнрих је могао осетити да је директоров савет исправан;
незасито читање и проучавање свих дела из филозофије, историје и књижевности у
обимној библиотеци Шопенхауера било је више него очито.
Шта је Хајнриху предстојало? У питању је био његов наследник, као и будућност
читаве фирме и његова синовљевска обавеза према прецима да очува лозу Шопенхауера.
Поврх тога, ужасавала га је идеја да се један мушки Шопенхауер издржава од
ограничених прихода интелектуалца. Прво се бавио мишљу да посредством цркве сину
аранжира неку доживотну ренту, али трошкови су били неприхватљиви; посао је ишао
лоше, а имао је и
обавезу да гарантује финансијску будућност супрузи и ћерки.
