PRIVREDNA AKADEMIJA

Novi Sad

Fakultet za obrazovanje rukovodećih kadrova u privredi

FORKUP

SEMINARSKI RAD

IZ PREDMETA

MEĐUNARODNO BANKARSTVO IFINANSIJE

TEMA:

Principi poslovanja islamskog bankarstva

Mentor:

Student:

Prof. Dr Dragana M. Đurić

Goran Vasić

Br.indeksa: MD60-08

Istorijat

Islamske banke i finansije u modemom kontekstu pojavljuju se prvo u Egiptu. Napor uložen pre svega od strane

ekonomiste

Ahmada El Nadžara

rezultirao je otvaranjem prve islamske banke 1963. godine.

Mit Ghamr Saving

Banka je

imala formu štedionice zasnovane na deljenju profita. Banka u svom poslovanju nije naplaćivala

kamatu, već je investirala u trgovinu ili industriju, direktno ili u partnerstvu sa drugima, i delila profit sa svojim

depozitorima. Ova banka nije uračunavala kamate i nije uzimala procenat. Akumulirana novčana sredstva

investirana su u trgovinu i industriju, a dobit su delili ulagači. Iako je funkcionisala kao štedionica i investiciona

institucija, a ne kao komercijalna banka, godine 1967. je napustila eksperiment beskamatnog modela poslovanja i

pretvorila se u konvencionalnu banku, najviše zbog preovlađujuće političke klime koja je vladala u tom periodu, a

rodonačelnik ''halal-bankarstva'' morao je da emigrira, najpre u Sudan, a potom u Saudijsku Arabiju.

Druga islamska banka osnovana je takođe u Egiptu 1972. godine, ali ovaj put uz podršku egipatske vlade, što je i

omogućilo njen opstanak.

Nasser Social Bankje

bila vladina banka, čiji su ciljevi bili više društveni nego

komercijalni.

Prihvatajući inovacije egipatskog ekonomiste, Saudijska Arabija ubrzo je postala svetski centar islamskog

bankarstva, a njen primer počele su da slede i ostale islamske države. Takav trend je naročito ubrzala energetska

kriza sedamdesetih godina prošlog veka, koja je zemlje Bliskog Istoka zasula "talasom" naftnih dolara. U

početku se taj novac ulagao u zapadne banke, da bi odjednom islamske banke postale pravo otkriće za pobožne

naftne magnate. Zemlje učesnice Organizacije islamske konferencije su 1975. godine formirale IDB

{Islamic

Development Bank)

sa sedištem u Džedi u Saudijskoj Arabiji. Naknadno su otvorena i regionalna predstavništva

u Rabatu u Maroku i u Kuala Lumpuru u Maleziji, a nedavno i Reprezentativna kancelarija u Almati u

Kazahstanu. IDB je pozvana da pomaže islamske banke u svetu i zemlje u razvoju, propagirajući ideju

islamizacije ekonomije. U tu svrhu godišnje troši više milijardi dolara.

Od tada pa na dalje osnivanje islamskih banaka postalo je stalna tačka dnevnog reda međuvladinih Konferencija

islamskih zemalja. Veliki institucionalni podsticaj osnivanju islamskih banaka dale su

Konferencija ministara

islamskih zemalja

u Karačiju 1970. godine,

Islamski samit

u Lahoreu 1974,

Prva islamska konferencija

islamskih ekonomista

u Meki 1976,

Međunarodna ekonomska konferencija

u Londonu 1977. i druge.

Organizacija islamskih zemalja

(Organization oflslamic Countries -

OIC) osnovala je 1975. godine Islamsku

razvojnu banku

{Islamic Development Bank - IDB)

kao zajmodavnu ustanovu za unapređivanje ekonomskog

razvoja i trgovine između zemalja članica. IDB je takođe pružala finansijske servise i asistenciju. Njen glavni

Najveća islamska banka je

El Rajhi Banking & Investment Company

(Saudijska Arabija), sa kapitalom od

približno deset milijardi dolara, koja ima svoje filijale na Zapadu, prvenstveno u Londonu i Luksemburgu.

Barekeh Group,

takođe iz Saudijske Arabije, osnovana 1982. godine, predstavlja drugu najveću bankarsku

instituciju ove vrste. To je najveća investirajuća kompanija u Londonu i suvlasnik je dvanaest različitih

finansijskih institucija. Sledi

Dar El-Maal El-Islam

sa sedištem u Ženevi, registrovana 1981. To je zapravo

holding kompanija koja posluje na svim kontinentima kroz mrežu islamskih finansijskih institucija, investicionih

kompanija i islamskih osiguravajućih društava. Četvrta po veličini islamska finansijska institucija je

Kuwait

Finance House

koja je skoro sasvim u posedu kuvajtske vlade.

Počeci i načela islamske ekonomije

Bankarstvo počiva na ekonomiji jedne zemlje. Najjasniju definiciju islamske političke ekonomije dao je

Masudul Alam Kuduri

koji kaže: "Islamska politička ekonomija je studija o međusobnim odnosima političkog

uređenja (šura) i ekološkog uređenja, u čiji podsistem spada tržište. Ona je etičke prirode jer pravila ekonomskog

života izvodi iz normativnih tvrdnji zasnovanih na veri. Ukoliko se ekonomski život ne slaže sa verskim

uputstvima, dužan je da se promeni."

Ekonomska misao kod Arabljana razvijala se već od VII veka, nije se ograničavala jedino na njih već je

negovana i kod drugih muhamedanskih naroda. U razdoblju od 800 godina kada, izmedju pada Rimskog carstva u

V veku i teoloških opaski o ekonomiji Svetog Tome Akvinskog iz XIII veka, u Evropi( sem u Vizantiji i

mediteranskim državama) nema niti ekonomske politike ni misli, upravo se kod Arapa, u južnom i jugoistočnom

delu nasledjenog rimskog prostora, razvijala izuzetno plodna analiza smisla ekonomije i fenomena rada i tržišta,

načela na kojima privreda i pojedinac treba da počivaju, na odbrani slobode naučne misli, savetima državi kako

da postupa sa ekonomsko-socijalnim nedaćama.

Arabljani su prvi narod koji je primenio grčka načela u ekonomiji -

oikonomia -

tako da je preko vere pokušao da

uvede moralna pravila u proizvodnju, trgovinu i potrošnju, pokušavajući da ustanovi standarde umerenog

ponašanja.Muslimanski filozofi su grčku reč

oikonomia

precizno preveli kao nauku o upravljanju domaćinstvom,

što danas baštine svi teoretičari ekonomske misli.

Mnogi istraživači ekonomske misli govore danijejasno zašto je

Jozef Šumpeter,

odlični ekonomski istoričar,

potpuno zapostavio muslimansko razdoblje u svojoj

Povjesti ekonomske analize.

Iz tog doba je Šumpeter samo u

jednoj fusnoti u svom delu pomenuo slavnog Tunižanina

Ibn Halduna

iz XIV veka, i to je bilo sve što bi evro-

američki svet trebalo da zna o arapskoj ekonomskoj misli. Radovi velikih arapskih mislilaca u ekonomiji su

ostali po strani. To su:

Alfarabus

al-Farabi(870-950),

čuveni

Avlcena - Ibn Sina(980-1033), Al Gazali -al-

Ghazzali(1058-l

111), glasoviti

Averoe-Ibn Rushd

(1126-1198),

Ibn Taimi ja-lbn Taimlyyah

(1263-13289 i

svakako najpoznatiji,

Ibn Haldun-Ibn

Khaldun(1332-1404).

Za Evropljane su oni bili zanimljiviji kao autori dela iz teologije, metafizike (filozofije prirode), istorije i

politike, dok su njihovi stavovi o privredi i trgovini ostali nepoznati, jerje privreda Evrope bila daleko iza

arapskog ekonomskog sistema i problema koje je država rešavala.

Danas je rastući predmet naučnog interesa otkrivanje islamske ekonomske misli, ali i razloga zbog kojeg su

nomadski i gradski stacionarni Arabljani pod islamom bolje preuzeli privredna, trgovačka, medicinska, tehnička i

intelektualna dostignuća grčko-rimskog sveta od hrišćanizovanih naroda Evrope - tada podjednako nomadskih i

stacionarnih, kao i Arapi.

Dok je hrišćanski Rim pao sa 1,5 miliona stanovnika na 50 hiljada, dotle su Arabljani pod dinastijom Abasida na

pesku podigli Bagdad u VIII veku, koji je u XI veku obnovio veličinu Rima i imao preko milion stanovnika.

Ekonomska dostignuća

0 "islamskom kapitalizmu" od VIII-XII veka, u evropskom naučnom krugu se malo pisalo iako su arapska tržišna privreda,

nauka i kultura ulazile u hrišćanski svet onoga doba. A to je bilo razdoblje kada su Arabljani zaveli emisionu kontrolu nad

dinarom, a dinar zaveli kao jedinu valutu na svojim teritorijama. Ustanovili trgovačko knjigovodstvo, razvili banke i kredit

(bez kamate), operisali sa menicama i čekovima, ustanovili stroge trgovačke ugovore, zatim štedne uloge i privredno pravo

zasnovano na islamskom pravu

(šeria).

U to vreme razvijaju se trgovačka preduzeća, trgovina na velike daljine uz

gotovinsko plaćanje čekovima jedne banke u banci dalekoj od prve na hiljade kilometara, osnivaju se ortačka preduzeća sa

ograničenim ulogom i rudimentarni trustovi - akcionarske kompanije (islam zabranjuje dividendu). Razvija se kreditiranje

na založništvu (lombard), a država ustanovljava javne beležnike. Stvoren je zakon o dužničko -poverilačkim odnosima sa

ustanovom cesije (slučaj kada poverilac odustaje da čeka da mu dužnik isplati dug i svoje pravo na dug proda drugome).

Arabljani izdaju račune za prodatu robu, menjači novca izdaju potvrde o razmeni valuta i javno objavljuju kursnu listu.

Razvijaju se štedionice. Razvijaju se zalagaonice. Oni zavode žiro-račun i saldo-skonto knjigu. Njihovo knjigovodstvo

razlikuje fiksni od tekućeg kapitala, ono jasno beleži akumulaciju kapitala, naznačava prihod, nadnice, profit, i iskazuje dug

1gubitak. Oni uvode agencije nadležne za vodenje pojedinih državnih poslova i nadzora na tržištu - inspekcije (tržišna,

građevinska, komunalana i zdravstvena). Ovo će se u Evropi razvijati od XIII veka nadalje. Tada je od presudnog značaja za

budućnost kapitalističke Evrope (Verner Zombart) bila Fibonacijeva knjiga iz 1204.,

Liber Abaci,

u Firenci, koja je prvi put

računala prihode i rashode na arapski način i zavela "arapske" brojeve (Arapi su preuzeli cifre od Indijaca) umesto rimskih,

nepogodnih za računske operacije.

Nadahnuća iz Korana

Rana, kao i savremena muslimanska ekonomska misao, je nadahnuta Koranom i sunama (to su izreke i dela proroka

dobit, jer se ona svodi na klasičnu kupovinu i prodaju robe, dok su dividende

aposteriori,

dakle, nisu unapred fiksirane,

neizvesne su i podrazumevaju ravnopravan rizik svih vlasnika akcionarskog društva. Zbog toga je 1999.godine

Dau Džons

saradnji sa muhamedanskim stručnjacima procenio koje islamske firme mogu učestvovati u stvaranju islamskog berzanskog

indeksa. Na osnovu toga je stvoren

Dow Jones Islamic Market Index

koji obuhvata preko 95 odsto korporativnih firmi u

preko 40 muhamedanskih zemalja.

Za razliku od prva dva pravila,

zakata i garara,

koja će se naći i u drugim religijskima učenjima, ovo treće,

riba,

originalna verska odredba samog Korana. Naravno, sama misao o neprihvatljivosti kamate nije originalna, jer je Aristotel,

dobro poznat Arapima, posebno Alfarabusu (nadimak mu je Drugi Aristotel), osudjivao interes na pozajmljeni novac. U

Evropi je to činio

Sv. Toma Akvinski

XIII

veku, ponavljajući Aristotela, ali je i bio vrlo brzo napadnut od sopstvenih

dominikanaca u XV i XVI veku, kao i jezuita, koji su na univerzitetima u španskoj Salamanki i portugalskoj Koimbri

opravdavali kamatu i čak poništili razliku izmedju nje i zelenaštva. U islamu se ovo do danas nije dogodilo.

Svojina

- za razliku od svojinske segregacije u Evropi-u to vreme seljačke, plemenske i feudalne kontinentalne ekonomije,

islam izričito brani pravo svih pravovernih stanovnika na privatnu svojinu i naređuje stroge kazne za lopove, pljačkaše i

prevarante. Muhamed je jasan kada kaže da je onaj ko umre braneći svoju imovinu, mučenik.

Kod Evropljana je u odbranu privatne svojine stao

Sv.Toma Akvinski,

preko 600 godina posle Muhameda, kada je naglasio

da kada su ljudi vlasnici nekakve imovine onda više brinu o svojim stvarima nego o tudjim, tada bolje rade za sebe nego za

druge, i manje se svađaju kada su im posedi razdvojeni nego kada rade na zajedničkom.

Islam kao politika za siromašne

Neki današnji ekonomisti misle da je klasična muhamedanska ekonomija bila podvrgnuta interesima siromaha zbog

zakata,

ribe, kurban-bajrama

(ritualno klanje ovaca u znak sećanja na Avramovu spremnost da bogu žrtvuje sina, sa obaveznim

poklonom siromasima i dr.), ali i zbog toga što svi stanovnici islamske države imaju podjednako pravo na iskorišćavanje

javne imovine i zbog postojanja državne svojine.

U javnu (zajedničku) svojinu spadaju šume, pašnjaci,
neobradjena zemlja, vode, rudnici, okean i sl. Ova dobra se
ne mogu privatizovati. Zbog stava Muhameda da su "ljudi
ortaci u tri stvari: Vodi, vatri i pašnjacima" i danas pojedini
muhamedanski mislioci smatraju da se ne može privatizovati
ne samo neobrađeno poljoprivredno zemljište i voda (ovo su
izuzetno oskudna dobra kod pustinjskih i stepskih naroda),
već da se ni proizvodnja struje ne može dati u privatne ruke
jer je vatra, kao energija, kao pogonska snaga, zajednička.
Državna imovina se stiče na neobrađenu zemlju, zemlju bez
vlasnika i naslednika, ali se može sticati i na pokretna dobra
od opšteg značaja. Osvojena zemlja u vreme Muhameda bi
uvek bila državna, a i jedna petina od sabljom stečenog plena,
takodje bi išla u državne ruke.

Smisao tog poteza je bio da se ograniči mogućnost malog broja bogatih ljudi dakupovinom i tepetinejoš višeuvećaju

svoju imovinu i monopolima ugroze zajedničke interese stanovnika. Muhamed je u Medini, mestu odakle je stolovao i gde je

umro, čak zabranio da se grade zatvorene tržnice kako bogati trgovci ne bi imali prednost nad ostalim - te je stoga naredio