мења,  иако  га  организми  непрекидно  троше.  Његовом  обнављању  доприносе  биљке
које током процеса фотосинтезе (стварања хране  у току дана) ослобађају кисеоник. У
великим  висинама  ваздух  је  разређен  и  количине  кисеоника  су  мање,  тако  да  се  на
високим планинама теже дише, а алпинисти и пилоти морају да носе специјалне маске
са  кисеоником.  Има  га  раствореног  у  води,  што  омогућава  живот  биљкама  и
животињама које настањују водена станишта. Потпомаже горење.

У ваздуху највише има азота. Такође је гас без боје и мириса, али не помаже

горење и у њему жива бића не могу да опстану. Има га четири пута више од кисеоника
(у 100 литара ваздуха 78 литара је азот).

Угљен-диоксид је трећи састојак ваздуха кога има јако мало у односу на азот и

кисеоник,  али  није  безначајан.  Човек,  биљке  и  животиње  испуштају  га  дисањем  у
ваздух,  а  настаје  и  сагоревањем  дрвета,  труљењем  организама  у  земљи  и  врењем
грожђа.  Тежи  је  од  ваздуха  и  пада  на  дно,  тако  да  га  најчешће  има  на  дну  старих
бунара, у подрумима, пећинама и сл. Биљкама је неопходан, упијају га својим зеленим
деловима  и  од  њега  и  воде,  помоћу  Сунчеве  енергије,  стварају  храну.  За  разлику  од
кисеоника,  спречава  сагоревање  и  гаси  пламен.  Човек  га  употребљава  за  прављење
сода-воде, газираних пића и  гашење ватре. У већим количинама је штетан за животиње
и човека: ако га удишу – угушили би се. Знаци тровања угљен-диоксидом су главобоља
и несвестица.

1.1.1.

ЗАГАЂУЈУЋЕ МАТЕРИЈЕ У ВАЗДУХУ

Поред ових састојака, ваздух често садржи честице прашине, чађи, дима и

отровних гасова које испуштају фабрички димњаци и моторна возила. Њима се ваздух
загађује.  На  загађивање  ваздуха  утичу  и  природне  стихије:  ерупције  вулкана,  велики
шумски пожари, атомски експерименти... Ваздух на тај начин добија непријатан мирис,
мења боју и природни састав, јер губи кисеоник. Загађен ваздух штетно делује на жива
бића:  биљке  закржљају  и  суше  се,  а  животиње  и  људи  оболевају  од  разних  болести
(астма,  енфизем  плућа  и  др.)  Последица  све  веће  и  чешће  сече  шума  и  смањивања
зелених  површина  свакако  су  мање  количине  кисеоника, који  се  више  троши,  а  мање
ствара.  Штетне  материје  које  се  избацују  у  ваздух,  таложе  се  и  са  водом  растворене
улазе  у  земљиште,  а  затим  у  биљке.  Тако  се  укључују  у  процес  кружења  материје  у
природи.

Гасови и микроскопске честице чађи и прашине које изазивају промене

природног односа и концентрације основних компонената ваздуха, понекад у
атмосферу доспевају природним путем, нпр. ослобађањем услед вулканских ерупција и
природних пожара, али много чешће оне настају као последица човекових активности.

Милош Миловановић, Испитивање емисије загађујућих материја у ваздуху

оштећују им се дисајни органи и настају обољења као што су бронхитис, астма и рак
плућа. Нарочито тешке последице аерозагађења трпи сам човек. Аерозагађење делује
на два начина на људе. С једне стране, живот у загађеном ваздуху је опасан, нарочито
за децу, старије и болесне особе. Штетне материје из ваздуха изазивају многа обољења.
С друге стране, штетне материје из ваздуха могу загадити и човекову храну. Због тога
је брига о квалитету ваздуха један од најважнијих задатака савременог човека.

Мере заштите ваздуха могу се поделити у три групе. Прва подразумева

елиминацију узрока загађивања, друга – смањење количине штетних материја које се
испуштају у атмосферу, а трећа – посебне мере чишћења ваздуха.

Елиминација узрока аерозагађења подразумева увођење нових „чистих“

технологија у процесе производње и коришћења „чистих“ горива. Нпр. развој мотора
који користе безоловни бензин допринео је да се један од извора загађења ваздуха
оловом потпуно елиминише.

Смањење количине ослобођених загађујућих материја данас је основни вид

заштите ваздуха. Постављање филтера и посебних постројења за пречишћавање
издувних гасова и дима на фабричка постројења може дати добре резултате.

Посебну групу мера заштите ваздуха представљају акције озелењавања простора

у коме долази до аерозагађења. Подизање зелених површина у виду паркова, дрвореда,
живих  ограда  или  травњака  умногоме  поправља  квалитет  ваздуха  у  граду.  Отпорно
дрвеће и зељасте биљке од непроцењивог су значаја за све становнике загађене градске
средине.  Оне  непрекидно  ставарју  нове  количине  кисеоника,  троше  штетни  угљен-
диоксид,  упијају  честице  чађи  и  прашине,  својим  зелеим  крошњама  упијају  и  велике
количине Сунчевог зрачења, чиме се снижава температура и стварају погоднији услови
за живот. Такође оне смањују и градску буку, која такође у неким деловима града може
бити неподношљива.

1.2.

МЕРЕЊЕ ЕМИСИЈЕ ЗАГАЂУЈУЋИХ МАТЕРИЈА У ВАЗДУХУ

Емисија јесте испуштање загађујућих материја или енергије из тачкастих и/или

дифузних извора у животну средину и њене медије. Загађујуће материје, отпадне воде,
или енергија испуштају се у ваздух, воду и земљиште на прописан начин и у
количинама, односно концентрацијама или нивоима, које су у дозвољеним границама
емисије.

Мерењем емисије загађујућих материја у ваздуху из стационарних извора

утврђује  се  ниво,  количина  и  концентрација  на  месту  извора  загађивања,  односно
емитеру  (тачкастом  извору).  Циљ  мерења  је  да  се  утврди  да  ли  су  измерене
концентрације  загађујућих  материја  у  дозвољеним  границама  емисије.  Уколико  су
измерене вредности веће од дозвољених, дају се препоруке за унапређење стања.

Мерење емисије загађујућих материја у ваздух врши се на основу Закона о

заштити ваздуха (“Сл. гласник РС” бр. 36/09 и 10/2013), Уредбе о граничним
вредностима емисије загађујућих материја у ваздуху из постројења за сагоревање
(“Сл.гласник РС” бр. 6/16), Уредбе о мерењима емисије загађујућих материја у ваздуху