Садржај

1. Увод................................................................................................................2
2. Положај сведока у кривичном поступку.....................................................3

2.1. Дужности сведока...............................................................................3
2.2. Дужност сведочења.............................................................................4
2.3. Дужност обавештавања суда о промени адресе...............................5
2.4. Дужност полагања заклетве...............................................................6
2.5. Дужност давања истинитог исказа....................................................7
2.6. Права сведока......................................................................................8

3. Испитивање сведока......................................................................................8
4. Поступак доказивања сведоцима.................................................................9
5. Заштита сведока..........................................................................................11
6. Заштићени сведоци.....................................................................................12
7. Закључак......................................................................................................14
8. Литература...................................................................................................15

Испитивање сведока

1. Увод

Сведочење је исказ одређених лица о кривичном делу и његовом учиниоцу, који се

даје судији у току поступка. Сведок није главни процесни субјект, то је физичко лице које
није окривљено, а којем је нешто познато у вези са чињеницама које се утврђују у
кривичном поступку. Те чињенице се могу односити како на извршење кривичног дела,
тако и на личност учиниоца и друге битне околности.

Исказ сведока треба да буде дат у току поступка, и то суду. Саопштења дата

другим органима (органима унутрашњих послова, органима државне управе или другим
државним органима), макар узета и у форми записника, нису искази сведока у смислу
кривичног поступка.

Сазнање сведока о чињеници која је предмет доказа не мора да буде

непосредно. Те чињенице он може сазнати и на посредан начин, преко другог лица. У
овом случају дужан је да наведе извор сазнања. Пре свега, сведочење се односи на
чињенице из прошлости, док садашње чињенице утврђује суд непосредно увиђајем, а
уколико је потребна стручност- вештачењем.

У својству сведока у кривичном поступку се може појавити било које лице, без

обзира на његову старост и на његове психичке и физичке недостатке. Потребно је да је
лице способно да опажа чињенице које су релевантне за кривичну ствар, и да их касније
репродукује. У нашем закону није предвиђена никаква старосна граница као предуслов за
могућност позивања једног лица за сведока. Као сведоци, у кривичном поступку, могу се
појавити и деца, а све у зависности од њихове развијености и природе околности о којима
треба да сведоче. Веома је корисно да се приликом испитивања деце у рад укључе
психолози, педагози, дефектолози, као и друга стручна лица која могу дати оријентацију у
испитивању. Али, када се ради о деци оштећеној кривичним делом, њихово саслушање
треба свести на најмању неопходну меру због могућности накнадних траума.

У кривичном поступку се као сведок не може јавити окривљени. Сва друга лица то

могу бити, уколико им је нешто познато у вези са чињеницама које се утврђују у

Миодраг Н. Симовић, Кривично процесно право, Српско Сарајево, 2001, стр. 204.

Станко Бејатовић, Кривично процесно право, Крагујевац, 2010, стр. 319.

одазивања позиву суда, дужност сведочења, дужност обавештавања суда о промени
адресе, дужност полагања заклетве и дужност давања истинитог исказа.

Дужност одазивања позиву суда јесте основна и општа дужност сведока. Свако

лице дужно је да се одазове позиву суда. О овој дужности сведок се обавештава већ у
позиву за његово саслушање. Позивање сведока врши се достављањем писменог позива у
коме се наводи име, презиме и занимање позваног, време и место доласка и кривични
предмет у коме се позива, затим се назначује да се позива као сведок и упозорава на
последице неоправданог изостанка.

Писмени позив није једини начин позивања сведока. Уколико је сведок приликом

ранијег саслушања потврдио да поседује такве могућности, може се позвати и путем
електронске поште или на неки други начин.

2.2. Дужност сведочења

Дужност сведочења представља истовремено, поред законске и моралну обавезу.

Она је део укупног корпуса грађанских дужности. Као законска обавеза, праћена је и
законском могућношћу санкционисања за њено кршење. Дужност давања исказа, али не и
дужност одазивања позиву, немају две групе лица, а то су: лица која се не могу саслушати
као сведоци и лица која могу бити ослобођена од джности сведочења. Суд је дужан да пре
саслушања ових лица, чим сазна за њихов однос са окривљеним, упозори да не морају да
сведоче. Упозорење, као и одговор сведока се уносе у записник.

Као сведоци се не могу саслушати лица која би својим исказом повредила дужност

чувања тајне (службена, државна и војна), бранилац окривљеног о ономе што му је
окривљени као свом браниоцу поверио, као и лица која би својим исказом повредила
дужност чувања професионалне тајне (верски исповедници). Од дужности сведочења могу
бити ослобођени брачни друг окривљеног, као и лице са којим живи у ванбрачној или
каквој другој заједници, сродници у правој линији, сродници у побочној линији до трећег
степена, а по тазбини до другог, као и усвојеник и усвојилац окривљеног.

Треба напоменути да се у случају неоправданог неодазивања позиву може

наредити принудно довођење, као и новчана казна. Санкција за недавање исказа је до
100.000 динара. Такође, постоји и санкција за давање лажног исказа. Може се десити и да
сведок одбије да сведочи. Ту се подразумева одбијање давања исказа уопште, или
одбијање одговарања на постављено питање, уколико то нису питања на која није дужан

да одговори. Дужност давања исказа обухвата и суочење са другим сведоком или
окривљеним. Закаснели долазак сведока, односно долазак када није могуће извршити
процесну радњу, раван је недоласку.

Сведок који је ослобођен дужности сведочења, сам одлучује о томе да ли ће

сведочити, и при томе није дужан да образлаже свој став. Одлука сведока који је
ослобођен од дужности сведочења није неопозива. Наиме, и лице које је пристало да
сведочи, може у току поступка одустати, а лице које је сведочило може касније одбити да
сведочи.

Непоштовање изузећа сведока, као и непоштовање искључења сведока, има

далекосежне последице. Ако је као сведок испитано лице које не мора сведочити, а није на
то упозорено или се није изричито одрекло тог права, или ако упозорење и одрицање није
убележено у записник, на таквом исказу не може се заснивати судска одлука.

У ЗКП- у се

наводи и установа ослобођења од дужности одговарања на поједина питања, без обзира на
однос сведока и окривљеног. Ниједан сведок није дужан да одговара на питања, уколико
постоји вероватноћа да ће тиме себе или блиско лице изложити тешкој срамоти, знатној
материјалној штети или кривичном гоњењу.

2.3. Дужност обавештавања суда о промени адресе

Циљ ове дужности јесте да се обезбеди доступност сведока током трајања

поступка. Пре самог саслушања сведок се, између осталог, упозорава на своју дужност о
промени адресе или боравишта. Међутим, обзиром да у Законику није предвиђена
последица до које долази уколико сведок не обавести суд о промени своје адресе,
неиспуњење те дужности тумачи се као избегавање одазивања позиву.

Основна сврха упозоравања сведока на његову дужност обавештавања суда о

промени адресе или боравишта јесте фактичке природе. Пре свега, тежи се обезбеђењу
доступности   сведока   током   трајања   поступка.   То   је   јако   важно,   обзиром   да   се   може
појавити потреба  за његовим поновним саслушањем, било услед правила о стадијумској
конструкцији кривичног поступка, било уколико то постане потрбно ради  неопходности
отклањања неких нејасноћа у његовом претходном исказу, било ради потребе за суочењем
или у циљу саслушања у светлу неких новосазнаних околности и сл.

Станко Бејатовић, Кривично процесно право, Крагујевац, 2010, стр. 323.