СЕМИНАРСКИ РАД
Предмет: Општа социологија
Тема: Функционалистички приступ образовања
САДРЖАЈ
Увод................................................................................................................................3
1.Појам и настанак функционализма..........................................................................4
2. Парсонс као најзначајнији представник функционализма...................................5
3. Језгро функционализма............................................................................................6
4. Функционалистичка перспектива образовања…...................................................8
5. Функционалистички приступ образовању........................................................... 10
6. Закључак...................................................................................................................14
7. Литература................................................................................................................15
Увод
Функционализам или структурални функционализам појавио се у Европи у 19.
веку, а развили су га у доминантну теоријску перспективу социологије амерички
социолози у 20. веку. Функционалисти сматрају да су разни делови међусобно
повезани и да заједно чине целокупан систем. Функционалистичка теорија
века. Основна идеја функционализма је да је друштво целина, која се састоји од
делова, као што су породица, религија, култура, политичке институције, који имају
одређену функцију и тако утичу на очување и стабилност целине. Функционализам
је продукт и резултат синтезе креативније изражене варијанте биологизма и
марксистичко-интегралистичког појмања човека и друштва на бази уопштавања
сазнања о примитивним заједницама до којих је дошла савремена ентологија и
социјална антропологија. Функционалистичка анализа жели открити које су то
друштвене институције без којих друштво не може егзистирати. Међу те
друштвене институције убрајају се:
1. Обитељ чија је функција континуитета друштва кроз репродукцију и
социјализацију нових чланова,
2. Образовни састав чија је функција даље настављање социјализације чланова
друштва започетих и породица,
3. Политички састав чија је функција учвршћивања темељних вредности
друштва
4. Религија чија је функција провођење политичких и моралних вредности
друштва.
Стога и не чуди што су основне карактеристике функционализма то да је друштво
стабилан састав, делови састава су интегрирани, сваки од тих делова има своју
одређену функцију, што ће довести до јачања састава. Друштво се темељи на
општој сагласности о вредностима, друштвени ред је основна претпоставка
успешног функционирања, с нагласком да ће свако одступање од опште
прихваћених норми довести до дисфункционалности, те на самом крају човек је
биће које се прилагођава саставу. Функционализам се најпре формирао у
социјалној антропологији. Темељи функционализма почивају на неколико важних
идеја самих оснивача социологије. Међу тим оснивачима истичу се Кант, који је
допринео функционализму путем своје социјалне хармоније и стабилности поретка
као пожељном стању друштвеног живота. Од Херберта Спенсера је преузет појам
функције као корисне улоге дела у целини. Макс Вебер је функционализму дао
допринос путем свог става о културном конзенсусу око темељних вредности и
циљева као главном услову за рационално деловање модерног друштва. Сам појам
друштвеног деловања од Вебера је преузео најпознатији фунционалиста.
Функционализам је заиста послужио као вредан допринос социологији. Једна од
чињеница је и та што се унутар функционализма спомињу стратификације и
девијалнтно понашање. Представници функционализма кажу да је извор
девијантног понашања у природи самог друштва. Свако друштво према
функционализму почива на уставу заједничких норми и вредности. Један од
познатих социолога Емил Диркем сматра да свака промена у друштву почиње
неким обликом девијантности. Оно што је јуче сматрано девијантношћу након
промене може бити схваћено нормално. Према томе, чак и злочин може бити
функционалан. За свако друштво је извесна количина промене здрава. Без
девијантности не може бити ни промена, а тиме ни било каквог друштвеног
напретка. Друштво има одређене функције које су му потребне за опстанак.
Међутим, да би се свака функција обављала трајно и добро прописују се улоге. У
друштвима се стога појављује све више улога.
Парсонс као најзначајнији представник функционализма
Функционализам је свој најразвијенији вид у социологији нашао у делу америчког
теоретичара Талкона Парсонса (1912-1979). Сматра се да је он најутицајнији
грађански социологог овог века, а утврђено је да је најчешће цитирани социолог
последњих деценија. О његовом раду написан је огроман број студија. У приказу
његове мисли могуће је поћи од одредбе социологије као науке која проучава
друштвено деловање (социјалну акцију) уобличено и организовано у друштвеним
системима. Друштвено деловање и друштвени систем основни су појмови његове
теоријске замисли. Проучавајући те појмове, Парсонс настоји да социологију
изграђује као аналитичку научну дисциплину која утврђује правилност у
друштвеном деловању и друштвеним системима и на тај начин не прихвата
становиште да је социологија духовна наука чији би задатак био да открива смисао,
да тумачи, да разуме понашања појединца, њихове духовне творевине, без
утврђивања општих веза међу појавама. Социологија се суштински не разликује од
других наука, нити Парсонс признаје радикалну разлику између природних и
друштвених наука. Све науке користе метод аналитичког реализма, полазећи од
појма система као целине елемената којом владају одређене правилности и
повезаности у девовању. Али, Парсонс не сматра да социологија треба да
мимоилази циљеве, мотиве и идеале као покретаче људског деловања. То поље-на
које је социологију усмерио нарочито Вебер – он настоји да укључи у своје
разматрање, али дајући му потчињен положај, положај одређен општим
правилностима.
Парсонс настоји да повеже неке сустинске елементе у радовима главних
заступника грађанске социолошке теорије с краја прошлог и почетка овог века:
Вебера, Диркема и Фројда. Он налази да у њиховом раду, мада су се развијали у
различитим духовним оквирима, има кључних елемената приближавања.
Диркемове колективне представе, Веберови мотиви који потичу од вредности и
норми и Фројдов супер-его имају додирних и заједничких тачака. Диркем је
сматрао да колективне представе независно од појединаца, а налазе се у праву,
моралу, религији, одређују понашање и деловање појединаца. На тај начин се
појединци појављују као сасвим хетерономни у свом деловању, а објашњење
њиховог понашања не може се тражити на индивидуалној, психолошкој равни, већ
само на друштвеној, социолошкој. Оне чине својеврсну духовну суштину друштва.
Кроз њих се изражава реални карактер друштва, пошто се оне не могу извести из
деловања појединца ни из његовог повезивања. Напротив, те представе настају
спонтано у ткиву друштва, обезбеђујући солидарност и кохезију друштва
принуђивањем појединаца да у свом деловању задовољавају потребе друштва.
Заповедна моћ тих представа произлази из њихове интериоризованости, а тако је
