ISTORIJA ANTIČKE I SREDNJOVEKOVNE POLITIČKE MISLI
Skripta za prvi kolokvijum
(2015/16)
SADRŽAJ
01. Herodot - Istorija
02. Tukidid – Periklova nadgrobna beseda
03. Plutarh - Likurg
04. Tukidid – Istorija Peloponeskog rata
05. Platon – Država
06. Potencijalna pitanja za kolokvijum
*ISTORIJA ANTIČKE I SREDNJOVEKOVNE POLITIČKE MISLI: Herodot*
(...)
Herodotova razmišljanja na ovu temu (političkih uređenja), inspirisana su, kako sam navodi, raspravom trojice
persijskih vojskovođa povodom dileme o tome kakvo društveno uređenje u svojoj zemlji da uvedu nakon rušenja
diktature
, a interesantna su po tri osnova: u prvom redu, zbog toga što on o demokratiji i demokratskom govori u
kontekstu onoga što bi im moglo biti alternativa; zatim, zbog toga što upoređujući vrednosti demokratije i demokratskog
sa onim što bi im moglo biti alternativa, u stvari govori o raznim oblicima državnog uređenja i njihovim vrednostima i
time “načinje” priču koja će dugo posle njega biti predmet raznih teorijskih konsideracija, u Grčkoj i van nje; najzad, zbog
toga što tvrdi da je razgovor pobunjenih Persijanaca na tu temu, kojima pripisuje misli i ideje o kojima je reč, odista
vođen, iako će “nekim Helenima izgledati neverovatan”.
Sama rasprava trojice Persijanaca, koja se nalazi u centru
Herodotove pažnje, i o kojoj podrobno piše u svojoj Istoriji, inače teče tako da jedan od njih (Otan), koji se zalaže za to
da se u Persiji nakon diktaure uvede demokratija
, kaže: “Vlada naroda je i po imenu nešto najlepše na svetu i ona, pre
svega, znači ravnopravnost za sve; i drugo, pod njom se ne dešavaju stvari kakve se dešavaju pod vlašću jednoga. Za
službu će ljudi biti kockom birani i biće odgovorni za svoj posao, a sve odluke iznosiće pred skupštinu. Predlažem, dakle,
da ne primate monarhiju i da zavedete vladu naroda, jer je u narodnoj masi sve”.
Drugi Persijanac (Megabiz), misli da je
od vladavine svih bolja vlada nekolicine
, pa kaže: “Slažem se sa Otanom što traži da se ukine tiranija, ali izjavljujem da je
jako pogrešno kada je predložio da se zavede vlada naroda, jer nema ničega glupljeg i obesnijeg nego što je
neprosvećena gomila. Ako smo se spasli vlade i nasilja tiranije samo zato da bismo pali u ruke neobuzdanoj i besnoj
gomili, to bi tek bilo nepodnošljivo! Jer kad tiranin nešto radi, on bar razume što radi, ta beskrajna gomila nije ni u stanju
da nešto zna. A kako bi i mogla da zna kad ništa nije naučila niti je išta od kuće donijela? Zar se neće ustremiti na poslove
bez ikakvog razumevanja, kao neka nabujala rijeka? Dakle, ko Persijancima želi zlo, taj će predlagati da se da glas narodu,
a ja mislim da bi trebalo da izaberete savet od najboljih ljudi i da mu predate vlast, jer i mi spadamo među te. Najbolji će
sigurno znati da daju i najbolje savete”.
Treći učesnik u razgovoru (Darije), ne deli uverenja dvojice prethodnika, već
smatra relevantnom treću soluciju, pa kaže: “Mislim da je pravilno što je Megabiz rekao za gomilu, ali nije pravilno
ono što je tvrdio za vladu nekolicine, tj. oligarhiju. Od tri postojeća oblika vladavine, za koje tvrdim da su i najbolji - to
su vlada celog naroda, ili demokratija, pa vlada najboljih, ili oligarhija, i vlada jednog, ili monarhija – ja ipak tvrdim da
monarhija ima najveća preimućstva.
Nema, dakle, ničeg boljeg od vladavine najboljeg čovjeka”. Prednosti vladavine
jednog nad mnoštvom, ili nekolicinom, Darije vidi u tome što bi se on “itekako brinuo o narodu” i najbolje bi “držao u
tajnosti planove o neprijatelju”. Osim toga, nastavlja on: “U oligarhiji, tj. pod upravom nekolicine, gde mnogi traže da se
istaknu u radu za zajedničko dobro, lako dolazi do međusobnih sukoba. Pošto svaki od njih hoće da je prvi i da pobedi
njegovo mišljenje, dolazi među njima do žestokih sukoba, koji se pretvaraju u pobune, a ove opet u pokolj, a iz pokolja se
prelazi na vlast jednog čoveka, tj. monarhiju, i time se jasno dokazuje da je ovaj oblik vladavine najbolji. Kad je, opet,
gomila na vlasti, nemoguće je da najgori ne izbiju na površinu; ne samo da među njima ne dolazi do sukoba, nego,
naprotiv, među njima dolazi do prisnog prijateljstva, jer ti najgori složno obavljaju sve poslove, i u tajnosti. Ovakvo stanje
traje sve dotle dok na vlast ne izbije jedan čovek iz gomile i ne učini ovima kraj. Zbog toga svetina ga i obožava, a uskoro
se obožavani proglašava za monarha, tj. za gospodara. Eto, i na osnovu toga je jasno da je najbolja monarhija”.
Da li znamenitog istoričara, koji u grčko-persijskim ratovima inače vidi sukob dvaju civilizacija i pogleda na svet, odnosno
dvaju različitih političkih ustrojstava (grčkog demokratskog republikanizma i persijskog despotskog monarhizma), išta
drugo osim naučničke korektnosti navodi na to da ustvrdi, da je pomenuti razgovor vođen među Persijancima, a ne
među učenim Grcima, i time ove potonje “zakine” za autorstvo izuzetno značajne teoriju o zakonitim smenama oblika
državnog uređenja - nije poznato. Izvesno je, međutim, da istoričar Herodot o toj teoriji piše pre filozofa kojima se ona
obično pripisuje i da kasniji autori, ukljujući Platona, Aristotela, Polibija i Cicerona, u njenom razrađivanju u najvećoj meri
slede upravo one teorijske i logičke “repere”, koje je on postavio.
*ISTORIJA ANTIČKE I SREDNJOVEKOVNE POLITIČKE MISLI: Perikle*
Kad su u pitanju istaknuti pojedinci, naklonjeni ideji demokratije i demokratskog, posebno mesto pripada
atinskom prvaku Periklu (499-429. g.p.n.e.), kome Tukidid inače pripisuje tipična svojstva monarha, iako je
Atina “prividno bila narodna država”. Tukidid, doduše, ne smatra da je Perikle uzurpirao pravasvojih
sugrađana, već da su mu “njegov nivo, njegova veština i njegov poznati integritet omogućili da vrši nezavisnu
kontrolu nad mnoštvom”.
Za Perikla samog, demokratija (osobito ona kakvu ima Atina) je politički ideal,
kome bi svi trebalo da teže.
On kaže: “Državni oblik u kome mi živimo ne teži za tim da prihvati običaje
suseda, naprotiv, više smo mi drugima služili za ugled no što smo druge podražavali. Naziv tog oblika je
narodna vladavina, jer mi živimo ne obazirući se na mali broj nego na većinu građana.
Po zakonu je, međutim,
u svojim vlastitim
poslovima svako jednak; ali prv
ens
tvo dobija onaj koji prema proc
eni uživa neki dobar
glas obzirom na zajednicu, ne na osnovu njegove pripadnosti
nekoj frakciji, već njegove vrednosti kao
čov
eka
.
Ni ako je siromašan, samo ako je u stanju da učini nešto dobro za državu, neuglednost njegovog
položaja za njega ne predstavlja nikakvu smetnju. Tako mi u slobodi provodimo naš građanski život ukoliko se
on tiče zajednice, a krećemo se slobodno i u svakodnevnom životu, ne posmatrajući jedni druge s
podozrenjem; mi se ne ljutimo na druge kad žive kako je njima volja i ne prisvajamo sebi pravo da se kao
moralne sudije sablažnjavamo, jer to, mada ne uključuje nikakvu kaznu, ipak tamo gdje se pojavi stvara
nekakav utisak. Tako mi u oblasti ličnih odnosa živimo svi zajedno bez vređanja i mržnjom nadahnutog
nadziravanja. Pa ipak mi na području državnog života ne vršimo nikakve prekršaje (zakona), prvenstveno zbog
unutrašnjeg poštovanja koje osećamo (prema njemu) pokoravajući se onima koji u određenom trenutku vrše
svoju službu”. Perikle je naročito ushićen principima atinske demokratije:
(1)
da jedni te isti ljudi u isti mah mogu da vrše domaće i javne poslove,
da se staraju o životu države kao i o svom vlastitom, shvatajući i uvažavajući
samo ono “što se tiče svih, bez obzira što se jedan bavi ovom, a drugi onom
delatnošću”;
(2)
da onog koji se ne bavi državnim poslovima ne treba smatrati prijateljem
mira već čeljadetom od koga nema koristi;
(3)
da reči ne štete delovanju, već naprotiv, štete mogu nastati onda kada se
nekom poslu pristupi pre nego što se raspravi sve što je za njega važno;
(4)
da se nikome ne uskraćuje pravo i mogućnost da ostvari uvid u njenu
organizaciju i dostignuća, uključujući i ono što se odnosi na ratnu veštinu i
odbranu države, a “što bi, ukoliko se ne drži u tajnosti, moglo koristiti neprijatelju”.
