NEOREALIZAM - ITALIJA ČETRDESETIH
Ratni dokumentarni film je postao škola mnogih filmskih stvaraoca u Italiji, Velikoj
Britaniji i Americi. Duh otpora protiv fašizma nadahnjivao je sve najbolje filmove
pogotovo neposredno pred oslobodjenje. Neorealizam duše je naziv novog pravca koji je
potekao od francuskih kritičara od sredine 50-tih godina kao unutrašnji realizam ili
neorealizam duše. Sredinom 50-tih Italija se oporavila od posleratnih nedaća, ekonomski
standard je rastao i postepeno se prelazilo sa opštih, socijalnih na lične, intimbe,
psihološke probleme a neki od njih (posebno Felini) i sopstvenim. To je antropomorfni
(čovekoliki) pristup da bi se kod Felinija pretvorilo u egocentrični pristup.
Neorealizam je značajan posle II sv. rata za razvoj evropskog filma. Ovo je II faza
moderne koja počinje *Gradjaninom Kejnom* a završava se filmom *Do poslednjeg
daha*. Ovo je najplodnija faza.
Pun procvat neorealizma oe od 1945.-1950. a u širem smislu i do 1955.
Ovaj pokret cveta u Italiji a uticaji su ostali i do danas u Iranskom filmu. Fikcija i fakcija
su se ponekad susretale a ponekad razilazile. Nakon sloma fašizma, radja se neorealizam.
U periodu fašizma bili su prikazivani filmovi koji veličaju fašizam i neki od reditelja su
se stavili u službu toga iako su bili samo zanatlije a ne i istomišljenici.
Na drugoj strani su filmovi fikcije koji beže od stvarnosti a najveći broj su bili
melodrame sa belim telefonima. Ekranizovali su se poznati književnici.
*Ćinema* i *Bjanko en nero* su filmski časopisi. Kritičari kritikuju melodrame
veličajući dokumentarni film. 1935. je osnovana filmska škola a 1937. je izgradjen u
Rimu filmski grad. Na čelu svega stajao je Musolinijev sin. Italijanski film je imao dva
pravca: peplum i dokumentarni film.
Tokom 1942. nastaju prvi filmovi koji su preteča neoealizmu u kojima se naglašava da je
najbolja stvarnost onakva kakva jeste. Balzeti, De Sika i Viskonti će raditi filmove koji su
nastali iz otpora prema cenzuri.
Čezare Cavatini je jedan od retkih scenarista u istoriji filma koji je bio duhovni pokretač.
Vitorio De Sika od svojih 30 filmova, 22 je snimio po scenariju Četara Cavatinija.
Lukino Viskonti je reditelj koji je prvi nagovestio neorealizam. 1943. je snimio film
*Opsesija*. Viskonti je bio Renoarov asistent i pod njegovim uticajem je i odabrao temu
za svoj prvi film.
Najčistiji Viskontijev film kao objektivno slikanje društvene situacije kroz grupu aktera
koji su zatečeni u ambijentu u kojem žive i sa svim njihovim problemima. Film se zove
*Zemlja drhti*, snimljen je 1948.. Radjen je prema romanu Djovanija verge i podseća na
čist dokument. Govori o grupi ribara i njihovoj borbi protiv nakupaca i prekupaca koji ih
iskorištavaku. U filmu nema ni jednog glumca, sami ribari igraju sebe. Zbog
komercijalnog neuspeha ovog filma morao je odustati od snimanja sledećih filmova.
1951. je snimio u neorealističkom stilu pod naslovom *Najlepša*, film o posesivnoj
majci koju igra Ana Manjani. Ona igra majku koja svoju devojčicu hoće da je ugura na
film pa je šalje na razne konkurse i audicije i upropaštava sobstveno dete.
Viskonti nakon toga menja svoj stil.
Viskonti je bio veliki ljubitelj opere i poznat i kao operni režiser.
1
Alesandro Blazeti *Četri koraka u oblacima* je snimljen prema scenariju Šezara
Cavatinija: mali trgovački putnik u autobusu susreće devojku koja je u drugom stanju i
koja ga moli da izigrava njenog supruga kako bi mogla da se pojavi pred licem svog oca.
Mladić pristaje i dospeva u teške situacije da bi pobegao i kod kuće ponovo sreo sivu
svakodnevicu. To su ta tri četri koraka koje je doživeo trgovac u četiri dana.
Roberto Roselini režira svoj prvi, veliki i značani film pod nazivom *Rim otvoreni grad*.
Film govori o 1945. godini u kojoj je konačno slomljen fašizam a junaci filma su članovi
tog pokreta. Ovo ostvarenje se javlja kao manifest neorealizma. Po svojoj formi to je
skoro dokumentarni film, sav prožet duhom pokreta otpora.
*Paiza* je drugi značajni film Roselinijev, sačinjen od nekoliko epizoda i govori o
oslobodjenju Italije kao i o žrtvovanju i junaštvu. Felini je bio asistent ovog filma. Film
ima karakter hronike.
*Nemačka nulte godine* je treći film koji je snimljen u Nemačkoj kada Nemačka treba
da bude oslobodjena. . U središtu filma je porodica koja se ne može snaći u vreme rata.
Dečak koji je vaspitavan u duhu nacizma da stare i nemoćne treba ubijati da ne budu na
teret svojoj deci. On ubija svog oca. Shvativši šta je uradio, skače sa vrha ruševine i
izvršava samoubistvo.
Roselinijev stil je obeležen od samog početka krajnjom objektivnošću, on nije reditelj
koji se unosi u emocije i sudbine svojih likova. Autor reprodukuje samo surovu stvarnost.
Ti njegovi filmovi su imali veliki uspeh u Americi.Zbog tog uspeha Ingrid Bergman je
želela da igra u nekom njegovom filmu. Susreli su se nakon čega je došlo do
profesionalne i privatne vezanosti.
*Putovanje u Italiju* je film koji je izazvao polemiku. Ingrid u tom filmu igra
amerikanku koja sa svojim mužem dolazi u Italiju i ako je ona kao poreklom iz Italije,
ona ne podnosi tu bedu, siromaštvo i želi da se vrati. U Italiji je film loše primljen. Posle
razlaza sa Ingrid odlazi u Indiju, pedesetih godina, gde afirmiše Indiju kao kolevku svih
nas.
Po povratku u Italiju snima još dva filma na ratnu temu. Jedan nosi naslov *general od
Rovere* u kom De Sika igra glavnu ulogu. Film govori o lažnom generalu, sitnom
lopovu koji se predstavljao kao general i kada je bio zarobljen nastavio je da glumi
generala da bi iskupio svoje grehe i bio streljan. To je tema sa moralnom porukom.
*Bila je noć u Rimu* je film sa takodjer ratnom temom. Kasnije od početka 60-tih,
Roselini se okreće televiziji kao medijumu kroz koji će izraziti svoje ideje koje se odnose
na moral.
Filmovi se poratnih godina snimaju u autentičnim ambijentima jer su studiji srušeni. Na
*ulicu* izlazi i Vitorio De Sika uzimajući amatere a ne profesionalne glumce kao što to
čini i Roselini.
Vitorio De Sika je svojevrsni fenomen, bio je osrednji glumac igrajući tipične latinske
ljubavnike zahvaljujući svom izgledu. Nakon bavljenja glumom, postaje jedan od
najznačajnijih italijanskih reditelja.
Vitorio De Sika je svojim filmom iz 1943. *Deca gledaju*, takodjer vesnik neorealizma.
Socijalna tema, o neuspelom braku u kom dečak saznaje da majka vara oca. Dečaku
nalazi utočište u jednom katoličkom prihvatilištu. 1945. će ostaviti duhovnu i materijalnu
2
Prvog Oskara a i slavu, ostvario je Felini svojim filmom iz 1954. *Ulica*. I u ovom filmu u
središtu radnje su provinciski umetnici, zabavljači.
Jednu debilnu
devojku otkupljuje od majke Zampano kojeg igra Antoni Kvin. Ona je
njegov asistent u pripremanju predstave.
Usamljena i uplašena devojka živi izmedju cirkuskih šatora dok je jednog dana Zampamo
ne ostavlja kao teret i kad nakon nekoliko godina nailazi na trag Đelsomine (Đulijete
Mazine) i saznaje da je u medjuvremenu umrla, obuzima ga savest usamljenosti i
izgubljenog života.
Sličan filmu *Ulica* je i njegov sledeći film koji nosui naslov *Skitnica*
1955. *Probisvet* govori o ostarelom lupežu koji se preodeva u razne uloge pa čak i u
sveštenika mameći novac sirotinji.
1957. *Kabirijine noći*, je drugi film za koji je Felini dobio Oskara. Film govori o
mladoj duhom siromašnoj prostitutki Kabiriji koju potiskuju, pljačkaju i varaju ali ona
usprkos svemu održava veru u život i uvek je nasmejana lica. Ona ne pati zbog poziva
prostitutke već zbog ogromne praznine zbog čega učestvuje u jednoj Procesiji moleći se
Bogorodici.
Kabirija se zaljubljuje u uličnog mangupa kom je cilj bio da je opljačka. Svativši da je
nameravao da je gurne sa stene i ubije zbog novca, ona ga na kraju i moli da to učini jer
se veoma razočarala u život. Zahvaljujući interpretaciji Djulijete Mazine u ovoj dirljivoj
sceni, usledila je nagrada Oskara.
*Sladak život* je sledeći film za koji je Felini dobio Gran-pri u Kanu 1959. Ovaj film je
proglašen i kultnim filmom.
Taj film ne spada u najbolje Felinijeve filmove ali mu je sigurno poslužio kao odskočna
daska, naime glavni junak je neka vrsta njegovog alter ega. Marčelo Mastojani koji je već
tada bio veoma popularan, sa Felinijem je stekao veliku slavu.
insert iz filma *Sladak život*
Mastrojani igra novinara koji prolazi kroz noćni život elite, prisustvuje tim orgijama,
nekoj vrsti prolaska kroz pakao kako je jedna kritičarka opisala, kroz niz epizoda,
pojedinačnih sudbina od kojih je natragičnija sudbina od jednog dobrostojećeg, otmenog i
bogatog gospodina kog na kraju filma nadju mrtvog pošto je najpre pobio celu porodicu a
onda i samog sebe.To je ujedno i Felinijeva poruka da takav život ne vodi pravom
blagostanju i da prava sreća nije u materijalnom.
*8 i po* je ključni film u kom se počinje baviti sam sa sobom govoreći o reditelju koji
ima krizu jer ne može da završi svoj film u kom sebe stavlja u centar pažnje. Ovo je
osnovni princip autorskog filma a takodjer i autorska tiranija. On obavezuje gledaoca da
gleda njegove probleme, komunicira sa njim, da deli njegove muke, njegove flustracije.
U filmu je prikazao neku svoju maksimalnu iskrenost.
Posle velikog uspeha filma *Osam i po* koji je takodjer dobio Oskara, njegova supruga
je zatražila da sledeći film režira za nju. Tako je nastao novi naslov *Đulijeta od
duhova*,
Film predstavlja pokušaj da se na sličan način kako je rekonstruisao svoj život, sad
rekonstruiše život njegove sopstvene supruge koja je udata za muškarca koji je
neprestalno vara jer je i u filmu *Osam i po* priznao da je bio neveran. Film govori o
njenim ne dosanjanim snovima kritikujući mušku stranu. Ovaj film je imao manje uspeha
jer Felini nije mogao sagledati njen život kao sobstveni.
4
*Rim* je njegov sledeći film u kom se on polako vraća sopstvenom životu. U ovom
filmu on rekonstruiše njegov dolazak u Rim u kojem je nameravao studirati.
Kroz sećanje na taj period života kada je kao mladić sticao prva iskustva životna i
ljubavna, kombinujući sa savremenom slikom Rima. Ne zna se koji je deo veštiji,
savremeni deo je sniman poludokumentarno kao da je dokumentaristička rekonstrukcija a
sećanja su obojena romantikom tih prošlih vremena. Posebno je oslikao prizore vezane za
javne kuće zbog čega je od nekih kritičara dobijao i negativne kritike. Prizazao je
grotesku sa nizom izobličenih lica i tela do kojih je došao putem audicije. Iako je
stvarnost morbidna on je to pokazao na umetnički način.
*Amarkord* je film u kom Felini ide još dublje u svoju mladost i što se tiče šire publike
to je njegov najpopularniji film.
Filmom se vraća u prošlost gde govori o sazrevanju dečaka.
Prikazana je zbirka doživljaja, anegdota rekonstruisanih iz osnovne i srednje škole koji je
postao model mnogim drugim filmskim stvaraocima. U filmu stalno meša tragične,
poetične i komične situacije, varirajući stalno motiv čežnje za nekim boljim i nedostižnim
životom.
*Grad žena* je film koji takodjer kritikuje vladavinu muškaraca, sličan je filmu
*Djulijeta od duhova*
*Džindžer i Fred* predstavlja variranje motiva o glumcima umetnicima koje zovu da
gostuju na televiziji u novije vreme.
Film predstavlja svojevrsni omaž glumcima, umetnicima koji su nekad osvajali srca i
samog Felinija.
Ako prvi deo sa pravom nazivamo istraživanjem sobstvene prošlosti, drugi deo
Felinijevog stvaralačkog rada možemo nazvati istraživanjem prošlosti civilizacije.
*Satirikon* je film sa kojim se vraća u duboku prošlost, rekonstruišući Trimanfrionovu
gozbu. To je Rim i rimsko carstvo u dekadentnoj fazi. Prikazuje orgije, opijanje i raspad
osnovnih moralnih vrednosti koji će doprineti raspadu samog carstva.
Čudo od stilizacije, uspešne, majstorski uredjene, počevši od samog lika i maske koju je
sam Felini kreirao je film pod nazivom *Kazanova*. Felinijeva vizija je da je Kazanova
bio jedna prazna ljuštura, spodaba koja je dostojna prezira koji je vodjenje ljubavi
prihvatao kao oblik gimnastike a tako stilizovano je i prikazivao te scene. U filmu ta
maštovitost dostiže savršenstvo. Stilizaciju lažnog života je prikazao i time što je koristio
veštačke materijale kao npr more, čamce i vesla. Na taj način prikazuje i veštačko,
dekadentno društvo koje takodjer živi samo od tih takmičenja u vodjenju ljubavi. Felini je
ostvario remek delo u kom kulminira završna scena u kojoj Felini osvaja mehaničku
lutku.
*Kazanova* obradjuje temu razvratnog života u antičkom Rimu u kom on optužuje
njegov isprazni način života.
*Plovi brod* je film koji govori o brodu na kom plove 1914. godine jadranskim morem
predstavnici stare bužujske Evrope koja je na zamiranju da bi u jednom trenutku na brod
u jednom pristaništu (za koje se ispostavlja da je Dubrovnik) ukrcavaju se poludivlji ljudi
koji samo igraju i pevaju. Radi se o manje uspelom filmu.
*Proba orkestra* je čisti politički film iako Felini odbija da prizna da pravi filmove sa
političkom porukom. Film govori o jednom slabom dirigentu koji ne uspeva da uspostavi
sklad u jednom orkestru. Smenjuju tog dirigenta i onda dolazi nemački dirigent, smel i sa
5
*Uvećanje* je film koji je 1967. dobio Gran-pri u Kanu
Filmovi su bili ogledalo njegovih flustracija. U svima je muškarac slaba tema.
VELIKA BRITANIJA – FREE CINEMA
Free cinema se javlja pedesetih godina. Početci ovog novog oslobodjenog pristupa filmu
su pod uticajem sveg onog što se u to vreme posle rata dešava u Evropi. Velika Britanija
do pedesetih godina nije imala neke istaknute stvaraoce u domenu filma ali ne treba
ispustiti iz vida da su dva najveća reditelja: Čarli Čaplin i Alfred Hičkok, došli uprava iz
Engleske.
Kad je reč o ostalim uspešnim staraocima filma onda svakako treba pomenuti Aleksandra
Kordu koji je madjarskog porekla a došavši u London, postao je jedan od najznačajnijih
producenata i reditelja. Poznat je i kao reditelji producent filma iz 1933. godine *Privatni
život Henrija VIII*. Tema obradjuje život engleskog kralja i njegove višeputne ženidbe.
Ovaj film se i do dana današnjeg tretira kao kultni film. Korda je ustanovio lokalni,
engleski filmski žanr koji bismo mogli nazvati i žanrom imperijalnih filmova kao jedan
oblik nostalgije za tim prošlim vremenima britanske moći i nostalgije u kojima je
Britanija bila jedna od najvećih kolonijalnih sila. Korda 1915. debituje u
budimpeštanskim filmskim ateljeima. 1930. režira film pod nazivom *Poljski ljiljani*,
1934. *Život Don Žuana* a 1936. *Rembranta*.
Istinski Britanski kvalitet je svakako dokumentarni film pa tako osim Brajtonske škole,
neosporan je i kvalitet engleskih sineasta. Džon Grirson je osnovao pokret pod nazivom
*Britanski dokumentaristički pokret* a pod tim nazivom i registruje preduzeće za
proizvodnju dokumentarnih filmova. Osim njega u ovom radu ovog pokreta, uključuje se
Pol Rota, čuveni dokumentarista i čuveni Brazilac Alberto Kavalkanti koji dolazi iz
Brazila da bi radio dokumentarne filmove a snimao je i neke igrane. Medju njima
najčuveniji Amerikanac Robert Flajerti koji je došao iz Amerike. Pojavio se dvadesetih
godina sa dokumentarnim filmom *Nanuk sa severa* sa kojim je imao veliki uspeh kod
publike. Flajerti se priključio Džonu Grirsonu. Grirson je 1929. snimio dokumentarac pod
nazivom *Nošeni strujom* a radi se o realističkom prikazu teškog života na ribarskim
brodovima. Film je direktno pod uticajem filma *Oklopnjača Potemkin*. Ovaj britanski
dokumentaristički pokret se bavio uglavnom socijalnim temama, sagledavajući težak
život radničke klase. 1933. je osnovan Britanski filmski institutsa kinotekom.
Najznačajnija ličnost medju britanskim dokumentaristima i rediteljima uopšte, bio je
Henfri Dženings. Do kraja rata snimio je 7 filmova u svojstvu reditelja a najbolji medju
njima bili su posvećeni temi protivljenja engleskog naroda drugom svetskom ratu.
1956. prikazan je prvi program kratkih filmova mladih reditelja. Najbolji medju njima,
nastavili su tradiciju Hanfrija Džegingsa i dokumentarne filmske škole.
Jedna od *najisplativijih izvoznih artikala* su svakako glumci. Činjenica da govore
engleski iako se taj englseki razlikovao od američkog, svaki školovani glumac posle
7
