Александар Антонијевић
КК Црвена
звезда
2
италијанским Мешом из Вероне. Наш тим је најпре тријумфовао у гостима са 74:68, да
би онда поклекао у фантастичној атмосфери дворане “Пионир” са 64:73 и са укупних
138:141 изгубио драгоцени трофеј.
Тринаеста шампионска звездица пришивена је 1993. године и то после 21 године поста.
Слављена је дуго, заједно са навијачима, јер је и чекана дуго. У петој утакмици финала
плејофа надигран је Партизан, а за титулу првака заслужни су сви играчи: Саша
Обрадовић, Небојша Илић, Зоран Јовановић, Миле Маринковић, Никола Јовановић,
Милета Лисица, Дејан Томашевић, Драгољуб Видачић, Александар Трифуновић,
Растко Цветковић, Слободан Каличанин, Предраг Стојаковић и Срђан Јовановић. У
наредној сезони Црвена звезда је још убедљивије дошла до 14. титуле државног
првака.У финалу плеј-офа декласиран је вечити ривал, Партизан са 4:1 у победама.
Своју 15. шампионску титулу наши кошаркаши су освојили 1998. године. Те године у
финалу плеј-офа са 3:1 у победама Звезда је надвисила екипу Железника.
У последњих неколико година наш кошаркашки клуб се враћа на стазе успеха. Бљесак
је виђен у финалу националног купа, Купа Радивоја Кораћа (домаћи куп понео је то име
после укидања овог цењеног европског такмичења). Тада су црвено-бели у
драматичним утакмицама финалног турнира у Новом Саду најпре надвисили првака
државе Партизан, онда домаћина Војводину и коначно у финалу и екипу Рефлекса из
Железника. Невероватан податак је да су наши кошаркаши сва три меча, играна у само
три дана, добили у продужецима. Такав подвиг се не памти, а добија на значају јер се
до трофеја дошло у значајно ослабљеном саставу, укључујући и изостанак са финалне
утакмице капитена и далеко најбољег играча Игора Ракочевића. Избледела сећања на
освојен куп пре 28 година освежили су Горан Јеретин, Игор Ракочевић, Вук
Радивојевић, Милан Дозет, Милош Мирковић, Норман Ричардсон, Милко Бјелица,
Александар Ђурић, Владислав Драгојловић, Лука Богдановић, Чедомир Витковац и
Алексеј Нешовић.
Александар Антонијевић
КК Црвена
звезда
3
2.0. Историја
2.1. 50-е
Слика 2.1.:
Једна од првих Звездиних генерација
Први руководилац кошаркашке секције била је Мира Петровић. Међутим, веома брзо је
бригу о Звездиним кошаркашима преузео Мирко Аксентијевић-Бата. Због последица
рањавања током Другог светског рата, он није могао да игра, али зато је целокупно
своје време посветио организацији рада кошаркашке секције. Убрзо му се прикључио и
Небојша Поповић, па су њих двојица заједно радили на унапређењу кошаркашке екипе
Црвене звезде. Тих првих пар месеци кренуло се ни из чега. Прво је морало поправити
терен, набавити кошеве, сашити дресове, набавити лопте... Али када је све то учињено,
кренула је незадржива црвено-бела кошаркашка машинерија. Првих десет година
постојања, представља златно доба КК Црвена звезда. Освојено је десет узастопних
титула државног првака. Синоним за кошарку био је Мали Калемегдан, где је Звезда и
играла у првим годинама свога постојања. Један од најчешћих гледаоца на трибинама
био је и једини српски Нобеловац Иво Андрић, коме је нуђено да буде председник
клуба. [1] Тадашњи тим био је предвођен неприкосновеном петорком: Небојша
Поповић, Тулио Роклицер, Александар Гец, Ладислав Демшар и Срђан Калембер.
2.2. 60-е
Десетогодишња доминација Звездиних кошаркаша окончана је 1956. године. Многи су
покушавали да прекину доминацију Црвене звезде, али је то пошло за руком коначно
екипи зрењанинског Пролетера. Наредних осам сезона од 1957. до 1964., шампионски
примат преузеле су екипе ОКК Београда и љубљанске Олимпије које су се тих година
смењивале на трону. У том периоду Црвена звезда је у потпуности изменила састав,
поред играчког кадра, тренера Небојшу Поповића заменио је Александар Гец, а затим и
Милан Бјегојевић. Резултати су били више него променљиви, од 3.места 1957.,1958., па
до 8.места 1962. и 1963., да би опет били трећи 1964. Дакле, Звездини кошаркаши су за
