Pregled istorije japanskog obrazovanja
Modernizacija i razvoj obrazovanja u Japanu
Uvođenje modernog obrazovanog sistema u Japan, po modelu nekoliko
Zapadnih zemalja, započeto je u drugoj polovini XIX veka. Modernizacija je u
Japan stigla kasno, ali pošto je Japan bio blagosloven društvenim i kulturnim
faktorima (početni uslovi) koji su navedeni dole, obrazovanje je prošlo kroz
proces brzog razvoja za veoma kratko vreme.
[Kulturna zrelost i baština tradicionalnog obrazovanja]
Tokom prethodnih 260 godina, kada je Japan pod vladavinom Tokugawa
šogunata (1603-1968) sprovodio politiku izolacije države od spoljnog sveta,
zemlja je uživala u miru i stabilnosti. Tokom ovog perioda, japanski narod je
dostizao visok nivo kulturne zrelosti, a prema svetskim standardima, stopa
pismenosti je bila visoka za ovo vreme, čak i među običnim ljudima. Ovakvo
stanje je bar delimično prouzrokovano rasprostranjenošću osobenih japanskih
ustanova obrazovanja. Ratnička klasa samuraja, u državnim obrazovanim
ustanovama (feudalne škole) učila je kinesku klasiku (konfučijansku doktrinu,
kinesku književnost, i kinesku istoriju). Sa druge strane, za obične ljude postojao
je veliki broj ustanova pod imenom „
terakaya
“ (popularna mesta za učenje ili
„centri za podučavanje zejadnice“), koje su prvenstveno bavile podučavanjem
čitanja, pisanja i praktičnih veština. Od feudalnih škola i
terakaya
razlikovale su
se privatne škole, koje su obično bile smeštene u domovima učitelja, i otvorene za
sve ljude, bez obzira na njihov stalež. Trgovci i profesionalni staleži su razvili
šegrtski sistem. Na kraju, mora se spomenuti popularnost učenja u nekim
osobenim aspektima japanske kulture, kao što je ceremonija čaja, cvetni
aranžman, klasični muzički instrumenti, i druge tradicionalne umetnosti. Na
ovakav način, postavljena je osnova za oduševljenje koje je u narodu raslo prema
obrazovanju.
[Sekularna priroda i lingvistička jednolikost obrazovanja]
Obrazovanje je imalo sekularnu prirodu, a tradicionalne religije, kao
Budizam i Šinto, nisu imale sopstvene obrazovane ustanove. Štaviše, zahvaljujući
homogenoj, kulturnoj i jezičkoj tradiciji, nije bio problem da Japanci od početka
postanu jedini učitelji.
[Prepoznavanje pitanja nacionalnog jedinstva putem obrazovanja]
Feudalni sistem Šogunata i sistem društvenih klasa sprečavali su
formiranje opšte nacionalne svesti. Međutim, tokom kriznog perioda kada je
rastao spoljni pritisak, pred kraj perioda Edo, postojala je svesnost da se
nacionalno jedinstvo i nacionalna svest mogu formirati putem obrazovanja.
Prilikom potrage za najboljim načinom modernizacije japanske nacije, stvoreno
je jedinstvo oko namere da se ukine tradicionalni klasni sistem, i da se čitavom
narodu Japana omoguće jednake prilike za školovanje.
[Pojava uređenja u kom se ljudi imenuju na osnovu njihovih
obrazovanih dostignuća]
U poslednjim godinama perioda Edo, tradicionalni klasni sistem je
zamenjen sistemom zapošljavanja ljudi na osnovu individualnog znanja i
sposobnosti. Tokom ovog procesa, na osnovu akademskog dostignuća birani su
elitni predstavnici stanovništva. Tako su se stekli uslovi za stvaranje društva u
kom akademski uspeh predstavlja odlučujući faktor za zapošljavanje i društveni
status jedne osobe.
[Mogućnost odabira među mnoštvom modela]
Pošto je Japan sačuvao svoju nezavisnost, i nije doživeo da ga kolonizuju
imperijalističke Zapadne sile, nije imao kolonijalno nasleđe u vidu obrazovanog
sistema koji su doneli bivši vladari, kao što je to slučaj sa mnogim zemljama u
razvoju. Prema tome, kada je Japan uveo sopstveni moderni obrazovani sistem,
mogao je slobodno da bira i isproba različite modele razvijenih zemalja.
Usvojivši tri slogana, „Civilizacija i prosvećenje,“ „Obogatiti zemlju,
ojačati vojsku,“ i „Industrijalizacija,“ nova vlada je tražila modele u različitim
Zapadnim zemljama, a uspostavljanjem modernog ekonomskog i društvenog
uređenja, unapredila je politiku koja je imala za cilj ukidanje zastarelih ideja i
pretvaranje Japana u ujedinjenu, modernu nacionalnu državu. Modernizacija je
uključivala i reformu obrazovanja.
[Nasleđe obrazovanog sistema perioda Edo i njegova ograničenja]
Čak i u periodu Edo, stepen obrazovanja u Japanu nije bio nizak. Vlada
šogunata, kao i mnoge feudalne oblasti šogunata, osnovale su specijalističke
škole koje su se prvenstveno bavile podučavanjem kineske klasike (konfučijanske
studije) potomcima ratničke klase samuraja (Shoheizaka škola, feudalne škole).
Pored njih, širom Japana došlo je do umnožavanja privatnih „akademija,“ koje
obuhvataju kineske studije, japanske studije, a u poslednjim godinama šogunata, i
holandske studije (dugo vremena pre pada šogunata, holandske metode učenja
koje su uvedene preko Nagasakija u Kyushu (Kjušu), predstavljale su jedina vrata
Zapadnog sveta). Deca običnih ljudi su učila da čitaju, pišu, i usavršavala veštine
neophodne za svakodnevni život u
terakaya
, koje su bile veoma rasprostranjene u
seoskim, kao i gradskim sredinama. Ali, i pored postojanja ovih različitih vrsta
obrazovanih ustanova, obrazovani sistem se karakterisao naglašavanjem klasične
kulture, nejednakostima i diskriminaciji koji proizilaze iz klasnog uređenja,
nedostatkom uniformisanosti u pogledu trajanja obrazovanja i školskih sadržaja,
zastarelim metodama podučavanja, kao i nedovoljnim ispitivanjima, napretkom
iz razreda u razred, i priznanjem sadržaja koji se izučava; ukratko, nedostajale su
mu karakteristike koje se mogu pronaći u modernom sistemu školovanja. Jasno je
da nije postojao onaj obrazovani sistem koji bi predstavljao temelj za osnivanje
moderne nacionalne države. Zato se prepoznala potreba za stvaranjem
jedinstvenog nacionalnog obrazovanog sistema pod rukovodstvom centralne
vlade. Usled toga, odmah nakon restauracije Meiđi, a pre osnivanja Ministarstva
obrazovanja, određen je zadatak da se prikupe informacije i sprovede istraživanje
o školskim sistemima u nekoliko Zapadnih zemalja.
[Koncept Dekreta o obrazovanju]
1871, osnovano je Ministarstvo obrazovanja kao deo centralne vlade. U
sledećoj godini, 1872, doneta je prva odredba o sistematskom obrazovanju u vidu
Dekreta o obrazovanju. Amerika je bila model školskog sistema, koji se sastojao
od tri stepena školovanja, osnovnog, srednjeg i univerzitetskog. Sa druge strane,
Francuska je predstavljala model centralizovanog sistema školske uprave i
sistema školskih okruga. Pod Dekretom o obrazovanju, plan osnivanja škola je
imao sledeću formu. Čitava zemlja je bila podeljena na osam univerzitetskih
okruga, od kojih je svaki podeljen na na 32 srednjoškolska okruga, a ovi dalje
podeljeni na 210 okruga osnovne škole. U svakom okrugu je osnovana određena
vrsta škole. Na taj način je napravljen plan da se širom Japana osnuje osam
univerziteta, 256 srednjih škola, i preko 50,000 osnovnih škola. To je bio izuzetno
veliki i ambiciozni plan obrazovanja za tadašnje uslove. Osnovno obrazovanje se
sastojalo od nižeg i višeg stepena, od kojih je svaki trajao četiri godine, što je
ukupno osam godina školovanja. Sva deca su morala da pohađaju osnovnu školu,
bez obzira na razlike prema polu, zanimanju roditelja ili društvenom statusu.
U nekim slučajevima, moderne škole su izgrađene po ugledu na zapadne
arhitektonske modele, ali mnoge škole su koristile prostorije
tarakaya
ili
privatnih kuća. Učitelji su takođe, u mnogim slučajevima, bili
tarakaya
učitelji
koji su samo nastavili da podučavaju, kao na primer, samuraji koji su ostali bez
zanimanja nakon restauracije Meiđi, ili sveštenici iz hramova ili crkava koji su
umeli da čitaju i pišu. Mnoge feudalne škole su pretvorene u lokalne srednje
škole. Ukinuta je Shohei-zaka Gakumonjo, visoka konfučijanska ustanova, koju
je osnovala vlada šogunata, ali slične obrazovane ustanove po Zapadnom modelu
osnovane su u periodu Edo, pod nazivom „Kaisei-jo,“ a medicinska škola je
preživela restauraciju Meiđi i kasnije je pretvorena u Tokijski univerzitet.
[
Zapošljavanje stranih državljana i slanje studenata na prekomorske
studije]
U kontekstu stvarnih politika obrazovanja, stavljen je akcenat na široko
rasprostranjivanje osnovnih škola sa ciljem da se podigne intelektualni nivo
japanskog naroda, i na osnivanje sistema visokog obrazovanja kako bi se od
Zapada preuzelo napredno akademsko znanje, stručnost i sistemi.
[Osnivanje učiteljskih škola]
Kako bi modernizovala sadržaje i metode osnovnog obrazovanja, vlada je
uložila ogromne napore da obuči i obezbedi dovoljan broj učitelja. Još 1872,
vlada je pozvala profesora Mariona Scotta (Mariona Skota) iz Sjedinjenih
Američkih Država, kao specijalistu za obuku učitelja, tako da je osnovana
Tokijska učiteljska škola za inicijalnu obuku. Sva neophodna oprema i materijali
za obuku su uvezeni iz Amerike, a studenti su pohađali predavanja o učiteljskim
metodama koje se koriste u državnim školama u Sjedinjenim Američkim
Državama. Tokijska učiteljska škola je takođe bila zadužena za sastavljanje
novog nastavnog programa, i pripremu priručnika za učenike i učitelje, tako da je
njen uticaj na osnovno obrazovanje u Japanu bio veoma veliki. Kada je Tokijska
učiteljska škola proizvela prve diplomce, vlada je osnovala Učiteljske škole u
glavnim gradovima, u osam univerzitetskih okruga. Pored inicijalne obuke, ove
Učiteljske škole su vodile intenzivne za obuku tokom službe, u trajanju od jednog
do tri meseca, o novim učiteljskim metodama za učitelje osnovnih škola, koje su
uzimane od
terakaya
i drugih. Sa ciljem da se primene ovi intenzivni programi
kako bi se rešio problem nedovoljnog broja obučenih učitelja, u svakom okrugu je
osnovana najmanje jedna ili dve okružne učiteljske škole, do kraja 1870ih.
[Kompromis sa realnošću]
Plan za razvoj obrazovanja koji je napravljen u prvim godinama vladavine
Meiđi posredstvom, bio je ambiciozan i obiman, ali istovremeno je bio
uniformisan i nerealan. Do 1877, od osam univerziteta koji je trebalo da budu
osnovani, samo je Tokijski univerzitet pokrenut. 1879, u pokušaju da se izbori sa
realnom situacijom, vlada je ukinula Dekret o obrazovanju je usvojila Uredbu o
obrazovanju. Ciljevi nove uredbe su uključivali uvođenje demokratskog
obrazovanog sistema iz Sjedinjenih Američkih Država i ispunjavanje zahteva
lokalnih ljudi. Ukinut je sistem školskih okruga, a škole su stavljene pod
rukovodstvo opština. Lokalni školski odbori su pravili nastavni program u skladu
sa okolnostima datog područja. Trajanje školovanja je usklađeno sa realnošću i
skraćeno sa osam godina na „najmanje šesnaest meseci za ukupan period
školovanja,“ i ublažena su pravila o obaveznom pohađanju škola. Međutim, pod
ovim „liberalnom“ uredbom o obrazovanju, ponovo je ojačana centralna kontrola,
a obavezno pohađanje osnovne škole je strogo propisano na šesnaest ili više
nedelja u toku jedne godine, za period od tri godine.
