Марина
ПОЈАМ КУЛТУРЕ
Културом се може назвати све оно што је човек створио и исказао предметима
или симболима, али и свет идеја и њихов утицај на појединца. Она се одређује и као
скуп свих процеса, промена и творевина које су настале као последица материјалног
и духовног деловања људског друштва. У одређењу појма културе,
издиференцирала су се три приступа:
1.
са технолошког становишта
она представља одређен ниво производње и
репродукције друштвеног живота, који зависи од техничко-економских
показатеља развитка друштва; овај прилаз сусрећемо у културолошким школама
Запада и у марксистичким одређењима културе;
2.
по друштвеној концепцији
, култура означава делатност људи повезану с
употребом оруђа и знакова, норми и правила понашања;
3.
аксиолошки (вредносни) приступ
, настаје под утицајем немачких филозофа и
културолога крајем 18. и почетком 19. века, када се појам културе односи, пре
свега, на духовну културу.
Историјски гледано, први покушаји дефинисања појма културе јављају се још
у хеленско доба. Тачније, појам културе зачет је још у мишљењу софиста. Софисти
тај појам развијају насупрот идеји по којој се човек цени и развија на основу свог
социјалног порекла и указују да су, поред онога што генетски носимо рођењем,
знање и добро васпитање претпоставке за повољан развој човека. Дакле, култура
није само оно што се добија наслеђем и пореклом, већ и оно што се учини од
наслеђених диспозиција. У средњем веку појам културе се употребљавао у оквиру
синтагме
cultura mentis
и односио се духовну културу и усавршавање. Нововековни
појам културе потиче из 18. века, а многобројни покушаји њеног појмовног
одређења од тада па до данас имају корене у Викоовом схватању културе као
посебном човековом свету, тј. човековој креацији која се супротставља креацији
природе. Укратко, све оно што је човек преобразио својом свесном делатношћу
спада у културу.
ПОЈАМ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
Појам цивилизације сродан је појму културе. Јавља се у 18. веку са циљем да се
направи разлика између најмоћнијих европских држава тог времена и тзв. дивљих
народа на које су Европљани наишли у процесу колонизације. Најчешће се користи
за означавање вишег степена културе, као антитеза примитивној култури,
дивљаштву и варварству. Укратко, појам цивилизације означава вишу етапу у
развитку људског друштва. Према дефиницији Семјуела П. Хантингтона, појам
цивилизације означава највиши облик културног груписања људи. У 20. веку, у
одређивању појма цивилизације доминирају три становишта:
1.
По првом
, овај појам је супротстављен појму културе (антоними); овакво
схватање било је доминантно у Немачкој; култура је супериорнија и подразумева
духовне вредности (филозофију, религију, науку, језик), док је цивилизација
појам који карактеришу материјална остварења (грађевине, техника, оруђе);
1
Марина
овакво схватање налазимо нпр. код
Освалда Шпенглера
и
Николаја Берђајева
;
Шпенглер у „Пропасти Запада“ излаже схватање да свака култура, после рађања
и процвата, има цивилизацију као вештачко стање и смрт;
2.
По другом
, ово су идентични феномени, те се појмови користе синонимно;
изједначавање појмова културе и цивилизације карактеристично је нарочито за
француску и енглеску традицију; оба појма обухватају и материјалну и духовну
културу;
3.
И по трећем
, цивилизација је сложенији облик културе, па се појмови налазе у
односу субординације. Цивилизација се сматра наднационалном, а култура
националном творевином. Оваква схватања културу ограничавају на национална
остварења, док појам цивилизације прелази границе појединачних националних
култура.
БРОДЕЛОВ МОДЕЛ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ (историја цивилизација)
Фернан Бродел, један од највећих историографа XX века, заступао је гледиште
о проучавању целине историје, проширењу предмета истраживања („тотална
историја“ и „културна историја“), методолошком плурализму и разликовању три
времена историје: 1) историја „спорог ритма” (обухвата појаве дугог трајања); 2)
друштвена историја (историја група, држава); 3) историја „брзог ритма” (догађајна
историја). У вези са идејом могуће
историје цивилизације
, Бродел предлаже следеће:
критички сагледати поимања културе и цивилизације; трагати за дефиницијама
културе и цивилизације; и осмислити сарадњу истраживача из наука о култури и
цивилизацији.
Бродел разматра и идеју
микроисторије и историје традиционалне
отворености
, што подразумева рашчлањавање цивилизација на подцивилизације.
Државе и народи теже да се представе као носиоци сопствене цивилизације, а
истовремено на њиховом тлу има корена цивилизација које су ту некада биле.
Бродел сматра и да мноштво дефиниција културе и цивилизације није решење него
проблем. Критички је разматрао одређења великог броја аутора и прихватио
гледишта оних који у цивилизацији виде
културну целину
, додајући
трајност у
времену
као важну одредницу
.
По Броделовом мишљењу, цивилизација се током
проучавања може обухватити у целости једино сарадњом више наука и дисциплина.
ХАНТИНГТОНОВ МОДЕЛ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ (синтеза цивилизација)
Семјуел Хантингтон је анализирао литературу најзначајнијих писаца о
цивилизацијама и интердисциплинарним проучавањем резултата њихових
компаративних анализа, засновао је своју синтезу о свету цивилизација. Уочио је и
разлику између цивилизације у једнини и множини, при чему је под цивилизацојим
у једнини подразумевао
универзалну светску цивилизацију
. Хантингтон наводи да је
одређење цивилизације као културног ентитета преовладало свуда у свету, осим у
Немачкој, чији су мислиоци разликовали културу у духовном погледу од
цивилизације коју су сматрали материјалном сфером. Он такође указује на
2
Марина
цивилизацији јављају: први градови, државе и краљевства, прво писмо, први
законик, први зачеци школа и библиотека, али и ропство, проституција, итд.
ВАВИЛОН
Вавилон је настао уједињавањем Сумера и Акађана, а подигнут је после
победе Акада у рату и тако постао престоница доње Месопотамије. Вођа освајача
био је Хамураби, који је владао 43 године. Његово царство се простирало од
Персијског залива на југу до Ниниве на северу и од еласких планина на истоку до
Сирије на западу. Тип владавине био је теократски (владар је
божји намесник
).
Храм врховног бога Вавилона, Мардука, био је средиште читавог живота. На земљи
све је било у власништву богова, а смисао људске егзистенције био је да им служе.
Упркос владавини разних царстава на истом простору, вера је била једна и богови
су били исти.
У току своје владавине, Хамураби је увео нове законе и обезбедио њихово
поштовање. „Хамурабијев законик” представља најпознатији и најбоље сачувани
законик древне Месопотамије. Пронађен је 1902. године у иранском граду Сузи, а
данас се чува у музеју Лувр. Текст је исписан на стени од црног диорита, а на врху
стене налази се сликовни приказ бога сунца Шамаша и Хамурабија док стоји у
наклону пред њим.
После Хамурабијеве владавине, у успону је било асирско царство, које и само
временом слаби упадом индоевропских племена, Скита и Кимерана. Набополасар,
међутим, ослобађа Вавилон, оснива династију и завештава Друго вавилонско
краљевство свом сину Набукодоносору II, који се показао као највећи владар и
неимар свог доба. За време његове владавине, моћ Вавилона проширила се ка
Сирији, Палестини и Јерусалиму. Изграадио је путеве и храмове у Вавилону, а за
своју жену Семирамиду изградио је чувене висеће вртове, који су касније уврштени
међу седам светских чуда. Ипак, највиша од свих грађевина била је седмоспратна
Вавилонска кула („Божја врата”) која је била саграђена у виду степенастог торња, а
тај облик храма називао се зигурат.
Земљу око река обрађивали су робови и власници парцела, коришћена је и
нафта, а била је позната и вештина ливења метала. Трговина је била веома
развијена, па се чак и цивилизација означавала трговачком. Чак су очеви продавали
своје ћерке за новац. Проституција је проглашавана светом, а укинуо ју је
Константин 325. године пре н.е.
Након 43 године успешне владавине, Набукодоносор је постао душевни
болесник. Тридесет година након његове смрти царство се распадало, па је
персијски освајач, краљ Кир, дочекан са добродошлицом.
ЕГИПАТСКА ЦИВИЛИЗАЦИЈА
4
Марина
Египатска цивилизација настала је у доњем току реке Нил, али се не зна ко су
били Стари Египћани и одакле су дошли. Становништво Египта сачињавали су
Либијци на северозападу, Семити на истоку и досељеници са југа и југозапада -
Нубијци и Либијци. Сматра се да је њиховим мешањем настао хибридни народ.
Историја Старог Египта почиње уједињењем Горњег и Доњег Египта око 3000
година пре н.е, а оснивачем прве династије сматра се Менес. Историјске епохе деле
се на династије, а у преддинастичком и раном династичком периоду постављени су
темељи староегипатске културе и цивилизације. Египат је био подељен на два
краљевства: јужно и северно. За разлику од Месопотамије где је свако краљевство
(градови-државе) имало своју аутономију, у Египту је власт била централизована.
Хијерархијски систем био је кастинског типа. Фараон, краљ Сунца (Бога Ра),
био је потпомогнут кастом свештеника и дворским чиновницима, док су народ и
робови обављали најтеже послове. Становништво је било подељено на
номесе
, чији
су припадници били исте лозе, имали исти тотем, обожавали исте богове. Жене су
имале широка права, а саму цивилизацију карактерисали су матријархатски обичаји.
У најстаријој епохи, Египћани су прошли фазу тотемизма. Најстарија
египатска божанства била су у животињском обику: Соко (Хор), Бик (Апис), Крава
(Хатор). У палеолиту Египћани су били ловци, а у неолиту и периоду
робовласништва земљорадња постаје основно занимање. У овом периоду развила се
вера у
култ мртвих
, да би касније дошло до синтезе тотемизма и идеје о божанству
у људском облику. У зависности од врсте привреде, дошло је од диференцирања два
типа божанстава. Хтонична су била у Доњем Египту где се становништво бавило
земљорадњом, а астрална божанства у Горњем Египту где су живела номадска
племена. Египћани су веровали у загробни живот и да у сваком човеку пребива
двојник
Ка
, који не мора да умре са телом, које се зато балсамовало да би се
сачувало од пропадања.
Код старих Египћана постојале су две врсте писма:
хијероглифско
(употребљавало се за натписе и записе на споменицима) и
хијератско
(врста
курзивног писма са елементима сликовног којим су се писали верски и световни
написи на папирусу). Египатске хијероглифе одгонетуо је тек 1822. године Француз
Шамполион. Образовање се веома ценило, а први научници били су свештеници.
Биле су развијене геометрија, математика, астрологија, астрономија и нарочито
медицина, па су тако Египћани, на пример, знали да година има 365 дана и
познавали лекове за чак 700 болести. Међу најзначајније тековине египатске
цивилизације спадају: проналазак стакла, хартије, мастила, календара, итд, а велики
допринос дала је и у унапређењу државне управе, архитектуре, вајарства, итд.
ИНДИЈСКА ЦИВИЛИЗАЦИЈА
Индијска цивилизација настала је у долини реке Инд у другој половини 3.
миленијума пре н.е. Сматра се и
првом цивилизацијом
. Најновија истраживања
указују на Индус-Сарасвати цивилизацију, названу по реци Сарасвати, чијим се
центром сматра град Мохенџо Даро. Њен развој може се пратити по фазама: 7000-
5000. п.н.е. (преовладава земљорадња, а јављају се и први градови); 5000-2600. п.н.е.
5
