Појам културе

је врло тешко објашњив, вишеслојан је и вишезначан појам, мада је присутан у

свакодневном говору, али га изучавају и многе дисциплине као што су антропологија, етнологија, екологија,
социологија. Појам културе се врло често доводи у везу са појмом цивилизације, јер оба појма (цивилизација
и култура) чине суштину појма национални идентитет.
Култура се третира као облик неговања људског мишљења, људске активности, па би она ишла ка томе да се
побољшавају обичаји, а што је опет доводи у везу са цивилизацијом и политиком. Наука која се бави
културом је

културологија

, али чак ни она није недвосмислено одредила свој појам културе. То није случај

само код нас, култура је општи појам, један од најкомплекснијих појмова у свим језицима и културама и

често је супротан појму природа

(са једне стране је појам култура, са друге стране појам природа), а јавља

се све више идеја да појам култура замени појам друштво, дотле да се историја као наука окреће култури,
посебно када је реч о националној култури, коју проучава историјска културологија, говори се о култури и
то није ново. Владимир Ћоровић је још 1933. године методолошки одредио тај проблем у књизи

Историја

Југославије

Шта бисмо ми данас рекли на питање: Шта је култура?

Према тумачењу Мирјане Стефановић култура се тумачи као многозначно ткиво које се свакодневно
и даље тка, баш због тога што је стално у развоју немогуће је. То је облик могућности помоћу кога се
схватају процеси у друштву, политици, природи.

Облик могућности по коме схватамо како функционише

нешто.

Историјски гледано, cultura animi је Цицеронов и Хорацијев израз и често је употребљаван у

антици.

Често се и касније, углавном у 17. веку, овај израз култура схвата као обавеза неговања себе у

смислу разликовања од животиња. Ово значење се преносило ка схватању културе као индивидуалног и
друштвеног живота, а из овога је произилазило да је

култура могућа само у заједничком животу људи,

што значи да се култура разликује од појма природе

(а малопре смо видели да неко покушава да их

изједначи). Међутим, на природу култура може да се наслања и наставља кроз уметност и неговање
животних поступака.

Савремено значење појма културе

углавном подразумева одношење на спољашност,

па се за културу раније мислило на неговање биљака, па имамо културу неге биља, коришћење компјутера
била би Мајкрософт култура, култура духовности је опис унутрашње природе човека. То све указује да
култура може значити не само процес, него и резултат да бисте дошли до тог неког нивоа

. У 18. веку, што

је новије доба, појам културе добија историјско-филозофско значење.

Хердер

сматра да је култура

одлика нације, вредност једне нације и одлика њеног матерњег језика. Он насупрот једној апстрактној
категорији у једној универзалности, сматра да свака нација представља самосталног носиоца опште
хуманости.

Он одваја нације по њиховим културама. Сматра да свака нација има своју културу.

Ако

кренемо од значења термина култура, корен речи,

coere

значи неговати, заштитити, настанити, а

cultus

обичај навика, па имамо и култ и култивисан, имамо ц/коере – неговати, заштити, настанити и култус –
обичај, навика.

У српском језику први пут је овај термин поменут релативно касно 1810. године у

књизи Аврама Максимовића

Пчелар или настављеније о пчелодејству

и то је у значењу гајења,

неговања пчела.

Од 19. века (

1860. године

) када

Јакоб Бурхарт

објављује

Културу ренесансе у Италији

појам културе се не односи на појединачне људе као припаднике човечанства, већ на

одређене социјалне

групе

, па на тај начин могуће је описивање, анализа и поређење различитих култура. На тај начин долазимо

и до одређене дескриптивне дефиниције културе: Култура је комплексна целина која у себе укључује: знање,
убеђење, уметност, законе, морал, традицију и обичаје. Сви ови елементи обележавају људе као припаднике
једног, не баш једнонационалног друштва (ипак као карактеристика људи који живе у једној друштвеној
целини). Појам, синтагма

историја културе

такође је комплексан. У себе укључује: духовну историју, појам

књиге,   књижевност,   материјалну   културу   (споменици,   начин   облачења,   намештај,   архитектура,   слике),
начин   живота,   митолошку   представу   о   свету,   историју   менталитета,   језик,   науку,   религију,   ритуале   и
свакодневно   понашање   (храна,   музика,   филм,   слободно   време,   разлике   међу   половима).

Култура на

одређени начин превладава у једној нацији, али не може бити без утицаја околних култура и нација.

Разговарати о једној националној култури је врло тешко, мада у једној националној култури преовлађује:
мисао, осећање, веровање о реалности. На рубу постоје и утицаји других култура. Што се тиче Балкана,
односно наше земље у том подручју, како се кретала кроз историју, била звана на различите начине и
различите просторе заузимала, ми припадамо Балкану, а Балкан је и Грчка и Византија и Босна и Далмација
и Оријент.

Где престаје национални идентитет, а где почиње мешавина културних идентитета

је увек

питање, а најбољи пример вероватно би био језик. Колико је у једном (рецимо нашем) језику изворних,

старих речи, колико речи које су преузете од суседних народа или народа који су владали тим подручјем.
(Треба знати појам културе, значење термина, и касније како се развијао и да знамо предмет којим се бави
историја културе).

Географски простор (рађено углавном према Деретићевој

Културној историји

)

Простор у којем се одиграва историја је географски простор и на њему настаје и ствара се култура. Он
вишеструко   утиче   на   историјска   збивања   и   на   културни   живот   и   културно   стварање.   Деретић:   Једна
цивилизација је пре свега простор, културни ареал, станиште. За нашег најчувенијег савременог археолога
Срејовића који је  имао светска  открића, кажу да  је када  је  тражио, када  је проналазио, тачно умео да
препозна да ли је тај простор током векова на одређени начин био уништаван. Ако није било земљотреса и
неких других природних катастрофа, када би долазио на одређено место, рекао би: Овде је пријатно за
живљење, овде мора да је био неко некад, а испитивња су показивала да је био у праву. Дакле, географија
ипак утиче на културу. „Погледајте трајно опстојавање градова на истом месту, непрекидно одржавање
путева   и   саобраћаја   изненађујући   сталност   географског   простора   на   коме   трају   цивилизације“.   Бродел:
Културни простор спада у географију, тај простор ће осим тога имати своје средиште, своје језгро, границе и
маргине, а на маргини се најчешће налазе најкарактеристичније црте, појаве или напетости. Маргине су
заправо сусрети различитих култура и Бродел то сматра најкреативнијим. Константин Филозоф је први (на
овим   просторима)   размишљао   о   географији   у   вези   са   историјом.   Он   у   биографији   деспота   Стефана
Лазаревића даје опис српске земље и опис престонице (Београда), а о Србији говори као о идеалној земљи: У
целој васиони не може се наћи земља да има сва добра сабрана у једно и на све стране, но имају нека добра
делом и само на неким местима, а српска земља је пуна сваких добара. Драгослав Срејовић је рекао: Србија
је племенита, човеку благонаклона земља (при томе мислећи на географију, наравно.) Зачетник историјске
географије   код   нас   је   Вук   Караџић   (

Географическо-статистическо описаније Србије

, 1826). Он даје

географски, етнографски, економски и административни приказ Србије. Највећи српски географ је Јован
Цвијић. Описивао је земљу и народ и повезивао је географију и етнологију, а обе са историјом и културом.
Синтеза његовог рада представља дело

Балканско полуострво и јужнословенске земље

. Цвијић географски

простор посматра као простор културе. Он је зачетник и те антропогеографије, јер је главни јунак његове
географије човек. Цвијић сматра да је балкански простор простор великих цивилизација, па то доказује
великим цивилизацијама егејском, микенском, хеленском, које су постојале и он сматра да је Балкан
географски и геолошки посредник између Европе и Азије. Он упућује на више културних појасева који
постоје на Балкану и даје њихов распоред:

1. Преиначена византијска и стара балканска цивилизација (средишњи и источни део Балкана, тј.

Грчка, Македонија и југоисточна Србија)

2. Турско-источњачки утицаји (југоистични и источни Балкан, односно подручје Ниша и Врања). Овај

простор се прожима са преиначеном византијском културом, а то је све уочљиво у делу Стевана
Сремца и Боре Станковића.

3. Утицај западне и средње европске културе. То су утицаји из два правца – из Италије (преко Јадрана)

и преко Паноније са запада и северозапада.

4. Појас патријархални режим или патријархална култура. То се односи на унутрашњост Балкана и то

би био аутентични изданак овог простора. Ова култура је најразвијенија код Срба и код нас је
одиграла посебну улогу.

Све ово важи до савременог доба, јер овде у новије време имамо процес културног изједначавања на овим
просторима. Ипак не долази до ишчезавања културних разлика, јер испод те модерне културе живе елементи
старе културе. Не може се одједанпут бити модеран, јер традиција условљава!



Цвијић

је писао и о

типовима Јужних Словена

који су одређени по својим психичким особинама, па по

његовом мишљењу постоје четири основна типа:

динарски тип, централни тип, источнобалкански и

панонски тип

. У српкој култури најванија улога дата је динарском типу.

Положај српских земаља и Србије на Балкану и у Европи

Неколико момената за одређивање овог положаја. Прво се по историчару и писцу

Историје Срба

Константину Јиричеку тврдило да су Срби народ унутрашњости. ''Срби су народ унутрашњости, живели су у
унутрашњости Балкана, у планинској унутрашњости западног дела Балкана и ту је настала и најстарија

или већег дела српског народа у друге земље, међу друге народе, тако да су

сеобе

једна од најважнијих

константи нашег народа

. Остављамо своје огњиште и одлазимо и то је константа. Ипак треба нагласити да

се селила заједница и да је наставила да живи као заједница и да је наставила да чува традицију колико се то
могло у другој средини и да је наставила да то културно стварање повеже старо и ново, одржавајући, опет
колико је могуће, културни континуитет и чувајући културни идентитет. То је оно што нам недостаје, јер кад
се одвајате од свог огњишта и све гасите, то је тешко, а баш се то нама дешавало. Хиландар и Сент-Андреја
су две тачке између којих се кретао српски народ и на читавом том подручју има мноштво трагова српске
културе. У Сент-Андреји, углавном и не разумеју српски језик, иако тамо има српских цркава. Ето колико је
то затрто. :/

Древне културе на тлу Србије

Древне културе

(не српске) су постојале, насељавале су територију Србије и како каже Драгослав Срејовић:

''Србија је племенита, човеку благонаклона земља, њена територија обележавала је у неколико махова
средиште цивилизованог света, а често је била и родитељка људи и идеја који су пресудно утицали на
привредну, културну и политичку историју Европе''. Сама земља, сама Србија била је средиште на одређени
начин и пре него што су Словени дошли на ту територију.

Који су ти остаци који нас упућују на неке старе цивилизације пре доласка Словена?

Из старог каменог доба имамо извесна налазишта у Шумадији (ништа спектакуларно), код Граца, код
Аранђеловца постоје нека налазишта.
У средњем и млађем каменом добу постојале су зреле културе на нашем тлу и по богатству и значају
нађеног материјала издвају се три: Лепенски Вир, Старчево и Винча.

Лепенски Вир

је

у Ђердапској клисури

, на десној обали Дунава и то је онај део који је због бране морао да

буде премештен. Њега је открио

Срејовић 1965. године

. То је велико насеље и настало је у периоду пре

нове ере:

од 7000. до 5500. године пре нове ере

. Сачувани су одређени грађевински објекти и монументалне

скулптуре које су биле у оквиру култа и магије (фигуре са риболиким људским главама). Ту су пронађена
оруђа од кости и велики број скелета. Та култура је према тим остацима који су били одређена као култура
скупљача, ловаца и риболоваца. О Лепенском Виру постоје и неки савремени романи. Та култура се и зове
тако:

Култура Лепенског Вира.

Старчево

је преисторијско насеље које се налази код Панчева,

источно од Панчева

и оно је датирано у

периоду

5500-4100.

година. Ископавања су била

1928. и 1932.

године. Ту је било доста керамике и тог

ситнијег археолошког материјала, чак су нађене неке врсте земуница, станишта за тадашње становништво.
Поред тога, сем што је нађено код Старчева, таква култура је нађена и на другим местима по Србији али то
нису била тако велика налазишта. То се све зове

Старчевачка култура.

Винча

је локалитет,

Бело

Брдо на десној обали Дунава код села Винче

, на том смедеревском путу, путу

Београд - Смедерево. Ову културу је пронашао

Милоје Васић

, велики српски археолог. Ископавање је

вршио

1908. и 1932.

године и све је то обелодањено у књизи

Праисторија Винче

(четири тома, 1-4). Било је

више слојева у томе, из бронзаног доба и из средњег века.
То су те културе на нашој територији.

Што се тиче самог становништва Балкана пре доласка Словена, није утврђено, не зна се који су народи
живели у праисторији. Први познати становници Балкана познати су из античких извора и овако се зову:

Мези, Трибалди и Дардани

(постоји и место Дарданија код Приштине, неко налазиште).

Дардани

су се од средњег Балкана, где се сматра да су били, отишли у Малу Азију, а одатле на Апенинско

полуострво, на територију данашње Италије. Један од предака Дардана се помиње у Хомеровој

Илијади

Мези

су се са Балкана иселили у Малу Азију и Хомер их помиње у Тројанском рату.

За

Трибалде

се мисли да су живели у централним областима Балкана, а помињу се и у византијским

изворима и често су сматрани Србима.
Пред само досељавање Словена на Балкан имамо ове народе на Балкану:

Илире, Келте и Трачане

. Албанци

говоре да потичу од Илира. На територији данашње Србије било је Римско царство и та територија је
укључена у Римско царство од почетка 1. века нове ере, тако да је територија данашње Србије била у оквиру
Римског царства читавих седам векова, што је утицало на одређену цивилизацију, изградњу путева, мостова,

аквадукта. Нешто од тога је и остало: подигнути су градови, основане епархије, хришћанство је прихваћено
на тој територији у оквиру Римског царства. Неколико римских владара је рођено на овој територији:

Диоклецијан

је рођен у Дукљи,

Константин Велики

рођен је у Нишу,

Јустинијан

је рођен у Царичанином

граду код Лебана, а тада се звао Јустинијана прима.

Римски градови

на територији Србије су:

Сирмијум

(данашња Сремска Митровица),

Сингидунум

(Београд),

Виминацијум

(Костолац),

Наисус

(Ниш),

Улпијана

(Липљан).

Царске резиденције

су биле у овим градовима:

Ромулијана

(Гамзиград),

Медијана

(Ниш). Што се Наисуса тиче, име је келтског порекла и подигли су га

Келти у трећем веку

. Највише

напредовање овог града учинио је Константин Велики, а порушили су га

Хуни 441.

године. Медијана је била

царска резиденција, насеље са вилама и налази се недалеко од Ниша.

Стари Словени

Припадају

индоевропској заједници народа

, источној групи са Индусима, Иранцима и осталим

Индоевропљанима, насупрот западне групе где су Грци, Латини и Германи. Припадају такозваним

сатем

језицима, насупрот кентум језицима. До 6. века не постоје сведочанства, што се тиче Словена, а

поуздани

подаци иду негде од 6. до 7. века

. Историчари који пишу о томе су:

Прокопије

Јордан

. О Старим

Словенима сачувани су извори на грчком и латинском језику, али и на арапском језику. Што се тиче имена,
постоји неколико имена која су везана за Старе Словене:

Анти

(сматра се да се то више односи на Источне

Словене и то име ишчезава од 7. века),

Венети

(више се везује за Западне Словене).

Термин

Словени

је најразличитије тумачен. Било је мишљења да термин потиче од речи

склавус

што значи

роб

, али се ми, наравно, опредељујемо за мишљење да овај термин значи

слово, словити, говорити.

Словени су народ који слови, који говори, односно говори језик који се разуме

. Немци се изворно зову

Германи, а Немци су народ који је нем (нем – не разумеш га).

Где је била прадомовина Словена?

Стари Словени су на северу били окружени балтичким племенима, на југоистоку Иранцима, на југу
Трачанима, на југозападу Илирима, на западу Германима. Били су блиски балтичким народима, Летонцима,
Литванцима и Прусима (који су касније ишчезли, тј. помешали су се са Немцима и Аустријанцима), а били
су у контакту са иранским народима, па су неки ирански елементи препознати у језику Словена (

Бог

рај

свети

кажу да су иранског порекла). Словени су врло рано дошли у додир и са германским племенима. Што

се тиче саме словенске религије, она је мање позната јер није створила своју књижевност. Народи, државе
који су створили своју књижевност су и касније познати, позната је њихова историја. Њихова религија није
створила књижевност и зато мање знамо о томе. О словенској религији постоје страни извори, писао је један
од историчара,

Прокопије

, и уз разне археографске анализе народних веровања и сујеверја, дошло се до

неких општих ствари. Врховни Бог је

Перун

, Бог грома, њему се приносе жртве-стока: говеда. Постоје и

други Богови:

Свановид

, односно

Световид

, који је са једне стране Бог рата, а са друге стране заштитник

поља, то је онај Бели Вид из митолошких песама и то је после Видовдан, који смо ми касније историјски
везали за Косово.

Сварог

или

Сварожић

је Бог ватре, сличан грчком Хефесу,

Дабог

је Бог сунца и

Чајкановић је сматрао да је Дабог главни Бог.

Волос

је Бог стада (постоји место у Македонији - Велес).

Постоје и нижа божанства: виле, суђенице итд. Ове старе словенске Богове истиснуло је хришћанство, па је
долазило до којекаквих преузимања, али о томе касније.

Какви су били Стари Словени, какав утисак ми данас можемо да стекнемо о њима?

За Старе Словене су рекли да су били  физички привлачног изгледа, беле пути, плаве косе ка риђој и витког
стаса. Један арапски путописац је овако рекао: ''Никада нисам видео људе тако савршене грађе, личили су на
палме,   плави   су.   Лице   им   је   румено,   а   пут   бела''.   Византијски   историчар   Теофилакт   Симулката   (?)   је
испричао један догађај да су три словенска младића побегла у Тракију и да су уместо оружја носили китаре
а цариник их је лепо примио чудећи се величини њихових телеса и развијености удова. Словени су били
народ који је волео песму и музику више од ратних труба. Вероватно је да су били наклоњени једном таквом
начину   живота,   на   то   нам   указују   лексеме

певати

певање

. Слободни су и као слободни, независни,

поносити, гостољубиви, али и несложни, индивидуалисти, склони међусобним свађама, анархични, без
смисла за ред. Грчки писац

Псеудо Маврикије

овако пише: ''Племена Словена и Анта живе на исти начин,

2. моравска зона – планине слива Мораве;
3. динарска народна култура – западна Србија, Црна Гора, Херцеговина, Босна, Крајна;
4. јадранска народна култура – црногорско приморје за најближим заливима.

Народна кулутра се ипак највише везује за село. Значи то је култура села, али није искључива, с тим што у
време   турско   однос   села   и   града   није   био   тако   изражен,   јер   једноставно   нису   имали   неку   световну
интелигенцију   која   би   живела   и   у   то   време   се   интелектуално   деловање   везивало   само   око   манастира,
евентуално нешто на тим деспотским дворовима. И они који су живели у граду су у интелектуалном смислу
живели као и они на селу. С те стране ми немамо никакав сукоб у народној култури што се тиче села и
града. У старом селу за које се везује народна култура имамо три основна друштвена облика живота:

1. племе;
2. кућну задругу;
3. село.

Племе се углавном одржало и обновило у динарском крају па би нека његова дефиниција била крвна
заједница већих и мањих родова великих и малих тела – цркве. Чиме се оно одликује? Има своју традицију,
има своју племенску генеалогију и углавном се везује у тој генеалогији за неку личност, значи за неког
значајног претка и држи једну територију. Ви знате да и данас у Црној Гори знају ко је од ког племена и да
имају различите начине обнављања, подсећања традиције. Што се тиче власти, они немају главара који има
апсолутну моћ већ имају прве међу једнакима, и има демократског владања. Постоје савети племена. У
племену влада снага обичаја која нема моћ присиле, али знате да ако се нешто уради што није у складу са
прописима на неки начин сте отуђени из те средине.

Кућна задруга је крвна и привредна заједница. Она је остала код нас чак до времена реализма о чему се може
читати у литератури. Кућне задруге су много раширеније од племена и постојале су у готово свим српским
земљама са патријархалном културом.

Село је привредна целина и самоуправна заједница. Оно има своју територију и то је тзв. сеоски атар и
обухвата приватну својину, али и заједничка земљишта.

Шта потпада под народну културу? То су области и материјалног и духовног живота, па би то биле: култура
становања, народна ликовна уметност, разни видови примењене уметности, народна музика, народна
ношња, народна медицина, народни обичаји, народна религија и митологија, итд.

Што   се   тиче   народног   стваралаштва,   народно   стваралаштво   би   било   вербално,   односно   народна
књижевност,   затим   ликовно   стваралаштво   или   народна   уметност,   и   имамо   народну   музику.   Народна
књиженвост је најбогатија и знамо какви се све облици јављају у народној књиежевности. Што се тиче
ликовног стваралаштва народни уметник употребљава све материјале које му пружа природа – и камен,
глину, дрво и кост, кожу, текстилна влакна, тесто, сламу, итд. Користи различите технике – плетење, ткање,
вез, ков, ливење, урезивање... Своја естетска осећања је обликовао и украшавао. Народно неимарство или
градитељство   се   ослања   на   многовековно   исксутво   самоуких   народних   градитеља,   а   приликом   грађења
станишта, односно кућа народни градитељ узима у обзир следеће елементе:

1. климатске прилике и услове тла на којима гради одређени објекат;
2. приручни грађевински материјал – сигурно неће градити материјал у подручју око Београда где

нема камена, да од камена гради, већ ће да гради од онога што му се налази ту око њега;

3. привредне прилике, залихе за шта му треба;
4. занимање становништва;