ИСТОРИЈА ПРАВНИХ ИНСТИТУЦИЈА
Колоквијум I
14.04.2010. године
I ДЕО
1.Објасни значење речи интитуција“, објасни место институција у правном систему,
а у вези са питањем поделе права.
-Институција лат= установа , нешто што је трајно установљено,
-Институција српски= установа, завод, удружење
Инситуције су вештачке а не природне творевине, јер су их људи изумели и установили.
Појам институција има различитих схватања, па може бити:
1.
Институција као организација, чија је делатност од општег итереса,
2.
Као правно уређен обли односа међу субјектима
3.
Као синоним за формалну организацију
4.
као специг+фичан начин одвијања и повезивања друштвених интеакција који је устаљен
Постоје културне, економске и политичке институције
У правној науци се појављују правне, политичке и уставне институције
Правна
институција
- скуп правних норми које се односе на истоветни друштвени
однос или групу односа (брак, својина, уговор, држављанство, накнада штете)
Правна институција је сто што и правни институт.
Политичке институције- везане су за државу и ту спадају облици и елементи државне
организације ( организована државна власт у држави , а облици су парламент, владар, сенат
којима се у држави оставрују законодавна, извршна и судска функција)
Уставне институције су оне чији је предмет уређивање уставних аката , одноесно оне које
уређују уставну материју у формалном или материјалном смислу
Подела
правних
институција:
- Према критеријуму унутрашње структуре : просте и сложене -
- По основу лица на које се однсе: индивидуалне и колективне ( монарх , црква, парламент)
- Према критеријуму правног аката који их установљава : уставне и законске ( снага и
положај у правном поретку , царски едикт иповеља)
- Према обиму : шире и уже, ниже и више ( развод брака је ужа у односу на брак,
купопродаја ужа и нижа у односу на уговор)
Институција обухвата органе и организације.
Компоненте институција могу бити механичке и техничке а користи се за деловање
неких правних ствари које се примењују на појединачне или међусобне односе.
Правне установе садрже правила, којима се стиче одређен правни статус – правни статус је
скуп права и обавеза истог типа, које припадају једном субјекту, права у једом датом тренутку
( државлјанство)
С обзиром на начин заснивања одређеног статуса разликује се обележје, а то су унутршња
обележју правних установа.
*ПОДЕЛА
ПРАВА
И
ПРАВНИХ
СИСТЕМА*
Структура права: право је скуп правила о понашању људи које важи у једном друштву, а којима
дражава осигурава примену.
Право се састоји од правих института или установа које су дефинисани као скуп свих правних
правила, која се примењују на један исти друштвени однос.
Правна
начела
су апстрактније норме у правном систему, које допуњавају смисао свих других
правних норми и усмертавају њихову примену. ( хијарархиски систем норми) Правна начела
суштински утичу на облиовање основних обележја правних система.
Према материји које уређују групишу се сродне правне институције.
Правна
грана
је скуп више установа које регулишу исту област друштвених односа по истим
начелима, грана права је један од подсистема у праву, који се састоји од правних норми које
истим методом регулишу све односе исте врсте.
Скуп свих грана права једне земље сачињава правни систем. Правни
систем
се састоји из
два главна елемента и то: правних установа ( нижи елеменат) , Гране права ( виши елеменат)
Правни
систем
је појам који означава право једне државе, правне системе обликују делатности
ставарања права и примене права.
Подела
права:
јавно и приватно право, материјално и формално, унутрашње и међународно
Подела на јавно и приватно право потиче од римског правника Улпијана „јавно право је оно које
се односи на положај римске државе, а приватно на корист појединца, јер нешто је корисно за
државу а нешто за приватна лица “ .
Јавно право:
је скуп грана права које регулишу односе у којима је бар једна страна носилац јавне
власти ( државни орган) ,
се одређује као скуп норми које уређују организацију јавних установа, држава, јавна
тела и слично, и вршење власти од стране њихових органа
Постоје два основна обележја јавноправног односа:
1.Један ос субјеката у том односу мора бити државни орган
2. један од субјеката у односу надруге мора бити у јачој позицији, односно мора имати положај
више власти
Најважније гране јавног права су: уставно и кривично право ( управно право спада у јавно
право )
У
ставно право
је део јавног права, а као грана права уређује основе државног и друштвеног
уређења
Кривично
право
регулише противправне и опасне радње у једном друштву, прописује опште
услове кривичне одговорности, предвиђа кривична дела и санкције за њихво извршење.
Приватно право:
уређује вршењ есубјективних права од стране приватних лица
регулише имовинско-правне односе за које је заинтересовано приватно лице а не
носилац јавне власти
Приванто
право
се назива и грађанско и имовинско право, а према класичном схватању ту
спадају четири гране права: ставрно право, облигационо право , наследно и породично право.
Стварно право- регулише односе између људи поводом ствари ( својина , државина и залога)
Облигационо право- одређује правне одосе између две одређенеј стране на основу којих је
једна страна (пверилац ),овлашћена да захтева од друге стране ( дужника) одређено давање
или суздржавање. ( уговор којих ма више врста, купопродаја, закуп, зајам, најам...). Значајним
установама из облигација се сматрају кривица, штета и опасна ствар.
Наследно
право
– регулише питања шта ће бити са правима и обавезама неког лица после
његове смрти. (тестамент, наследничка изјава)
Породично право- је систем правних норми којим асе уређују лични и имовински односи који
настају између чланова породице који произилазе из брака и сродства. ( брак, усвојење)
Правни
систем –оквир за правне институције:
Право једне државе- њен правни систем представља оквир у којем настају и развија +ју се
правне институције, правне институције саме обликују перавне системе
Појмови : Правни систем , правна породица и правна традиција
Под правним системом се најчешће подразунмева право једне државе,
Правна породица је шири појам и означава скуп правних система држава, које поред
елемената сопственог пртава илају и неке заједничке елементе, чије гране права су обликоване
на истим историским изворима, чије правне институције и правна решења су детерминисане
истим узорима ( потичу од истог даваоца) – и сваки тај правни систем припада једној широј
правној породици.
Правна традиција је скуп историских правних схватања једног друштва( или државе) који у
великој мери детерминишу постојећи правни систем.
Правне традиције и правни системи се резликују, али чак и када припадају једној правној
породици.
Подела правних система:
1.Континентално европски
(Civil law) заснива се на традицији римског права и кодификацијама
2.
Аглосаксонски сестем
(Common law) заснива се на обичајима и преседентном праву ...........
-изучавање обичајног права , и сматрало се да је право подложно променама и то је насупрот
идеји о вечном непромењивом праву
- Представници ове школе су : Savinji, Fihte, Valtazar Bogišić (Општи имовински законик за Црну
Гору, 1888)
Заслуга и значај ове шкле је што су пронађени многи стари закони, из римског права и
германског права и од тада се у Немачкој на правном факултету предаје правна историја као
посебан предмет.
2.Размотрити шта су то предмет и метод историј правних институција , у контексту
односа са другим сродним наукама, а пре свега у односу на општеправну историју
Предмет историје правних институција треба ближе одредити и то: апстрактно (теориска
садржина предмета), просторно и временски.
Предмет историје
правних институција је да уочава, проучава , прати и објашњава настанак и
развој основних или најважнијих правних институција и установа које припадају различитим
правним системима.
Историја
правних
институција садржи три сегмента:
Опште законитости у развитку државе и права, друштвене околности и пресудни историски
догађају који чине услове у којима се развија право у чијим оквирима настају и развијају се
правне институције.
1.
основна идејна и теориска подлога правних институција која налази свој израз у
одређеним правним документима а у чијим нормативима се обликују основни принципи правних
начела и установа.
2.
је конкретизовани предмет проучавања који одређујемо као најзначајнији , и
карактеристике неких правних институција које се прате у развоју, настанак иосновна обележја
и одређују по похама, правним гранама и државама
Основни предмет проучавања историје правних институција је право и њен садржај обухвата
карактеристике држава у три периода: стари, средњи и нови век (јер је држава матица
институција и даје оквир за настанак и развој правних институција)
Државно правна проблематика се претежно сагледава праћењем по епохама три основна
елемента државе , територија , становништво и власт, односно организација власти у одређеној
држави.
Начини
настанка правних
институција
су различити.
-могу настати као резултат процеса еволуције или постепеног развоја,а могу и као резултат
револуција, уводе се у правни систем и путем угледања на друге , преузимањем правних
норми из туђих држава и права.
-могу настати и под утицајем религије.
Процес настанка и развоја правних институција омогућава нам боље разумевање улоге
законодавства, обичаја, судске праксе и правне науке, као извора права у правним системима
европских земаља.
Метод
сваке науке зависи од предмета који се проучава.
Историја правних институција није посебна правна наука ни посебна историјска наука, те она
нема свој посебан метод. Припада историјскоправним наукама, првенствено се користи
историјски метод
који је примерен историјским наукама.
Користи се и
нормативни метод,
који је карактеристичан за правне науке, као и
упоредно-
правни метод.
Изворно значење речи метод је целисходни поступак или вештина у решавању одређених
теоријских или практичних проблема. Метод је посебно значајан у науци.
Методи се деле на методе посматрања, односно прикупљања чињеница, и методе њиховог
научног објашњавања.
Применом нормативног метода,утврђује се тачна садржина и смисао прописа који одређује
основне карактеристике неких најважнијих института у различитим гранама права,и најзад,са
ослонцем на упоредни метод,уочавају се у основним цртама настанак и карактеристике
различитих правних система и њихових правних институција који данас имају доминантан
утицај.
Комбиновање правне историје,која правне институције посматра у историјском контексу и
упоредног метода, помоћу којег правне институције посматрамо у одређеном простору и у
међусобном утицају, сматра се нарочито корисним.
Историја правних институција прати где се и када по први пут појављује одређени институт
којим се и данас у правном животу служимо, обраћа се пажнја на то како и када су први пут
настали неки најопштији и најзначајнији називи и појмови као што су нпр.уговор,својина
парлрмент.Из обиље опште правне историје,издваја општа оцена места и улоге коју одређени
правни систем има у историји.Најважнији правни институти – механизми,као што су
нпр.својина,брак,и неке најважније правне институције-органи и организације,као што су
нпр.парламент, краљ, судови, прате се у процесу промена од настанка до савремених правних
система.
Важно је имати у виду да овај предмет оставља по страни мање битне карактеристике које
одликују поједине државе и права,уочава узајамне везе и разлике које постоје
у правним институцијама различитих држава и народа,и извлачи оне особености које указују на
заједничке црте и опште тенденције у развитку правних институција,јавноправних и
приватноправних.Настоји се устанивити порекло и генеза различитих установа,покушавају се
открити узрочно последничне везе које условљавају и усмеравају развој права и државе у
разним
историјским
периодима.
За правилно разумевање савременог права потребно је разумевање и познавање историјског
наслеђа различитих правних система.Историја правних институција као наставна дисциплина
орјентише првенствено ка историји правних институција оних држава чије право омогућава
боље
разумевање
савремених
правних
система.
У неопходној селекцији и рационализацији тако одређеног садржаја и метода Историје
правних институција неминовно је уопштавање које у закључивању доводи и до одређених
пропуста.
Један од помоћних метода за дефинисанје предмета и метода Историје правних институција је
и разграничавање са другим правним наукама и гранама.
Однос са општом правном
историјом
Општа историја државе и права се бави проучавањем општих законитости уу развитку државе
и права, од најстаријих времена до данас. Предмет историје права прецизније одређује и
фокусира на проучавање законитих тенденција развоја права у свету у појединим временским
раздобљима. Предмет и циљ историје права као правне науке су да открива и дефинише
тенденције у развитку права које имају општи карактер и нису особине које карактеришу само
једну државу и њен правни систем.
Посматрана у односу на општу правну историју као матичну правну наука,историја правних
институција се не издваја као њен тематски посебан и одвојан део.Историја правних
институција није садржински релативно самостална целина тј.тематски одвојени део правне
историје,на начин како се нпр.тематски могу издвојити из Уставног права изборно право или
парламентарно право.
У правној историји постоји неколико група извора сазнања:
археолошки извори,
литерарни извори и правни споменици.
-археолошки извори: су из најранијих фаза прошлости човечанства, и то су остаци јавних и
приватних грађевина, оружије накит, гробнице... Археологија и често открива и посане текстове
на којима постоји неки закон, а према материјалу на којима су писани –тзб ениграфски извори,
се разврставају на: - уклесане у камен, и мермер (Хамурабијев законик),
- урезане на глинене плочице (Херирски законик )
- металне плочице ( несачувани закон од XII таблица)
- дрвене плоче, папирус...
-литерални извори: су сви писани текстови који нису правни по садржају-
наративни извори
спадају дела историчара, филозофа, анали, летописи... али ова дела непужају непосредне
податкео развоју права и правних институција
-п
равни спонемници :
су најважнији извори сазнања за правну историју
Постоје правни споменици
општег карактера
и
појединиачни правни текстови
.
А
) правни споменици општег карактера
откривају правни систеам у његовој статици (закони ,
статути кодификације и устави)
Закони
су најстарији и најзначајнији правни споменици, који садрже опште правне норме које
показују како је законодавац замислио да регулише одређену сверу друштвеног живота, односе
се на различите гране права. Први закони су били допуна обичајног права а касније су се
постајали сложенији и у Новом веку су постали главни извор сазнања за правну историју.
Кодифиакције
(законици) су акти у којима се углавном записује обичајно право и то у Старом
веку и Средњем веку ( Хетитски законик) .Садржали су одредбе разних грана права, али нису
били систематизовани по билоо ком правном критеријуму (изузетак Јустинијанова
кодификација) . У Новом веку значење појма
законик
односно кодекс се мења јер они постају,
целовити и свеобухватни правни текстови, који су настајали да обухвате све одредбе једне
гране права и да је регуишу као нпр. НАполеонов законик Баварски кривични закон.
Утав
је највиши правни акт једне државе, са којим морају бити усклађени сви нижи правни акти
и као извори права се јављају у Новом веку.
Устави по правилу садрже оодредбе о организацији и дрзавним институцијама, као и о
положају грађана, и одредбе којсадрже основна начела појединих грана права, које се даље
разрађују кроз закон.
Б) појединачни правни текстови
- ту спадају правни текстови (судске пресуде, уговори,
повеље) који откривају како су правни систем и институције функционисали .
Пресуде-
(на глиненим плочицама из Месопотамије
Судске беседе-
( Сократова одбрана, Цицеронови судски говори..)
Уговори
-на глиненим плочицама из Месопотамије
Повење-
су писани акти којима је владар додељивао одређене привилегије, појединцима или
групама људи
Помоћне историске науке –
од спомоћних наука којима се служи историја права издвајамо:
дипломатику, нумизматику и хронологију. То су специјализоване науке које испитују само неке
елементе историских извора које су значајне за правну историју.
Дипломатика
– чији назив потиче од грчке речи diplo-удвостручити , јер су се дипломе
сачињавале у два примерка , ова наука је помоћна историска наука која с бави проучавањем
аутентичности средњевековних повеља или диплома. У Средњем веку оне су скоро најважнији
извор сазнања.
Нумизматика
–
латинска реч nummus – новац, се бави сакупљањем и изучавањем новца
Хронологија-
је добила назив по грчкој речи chronos –време и logos –наука..................
Хронологија се бави проучавањем начина на који се рачуна време, овде је занимљива
историска хронологија .Различити народи су различито рачунали време, а као полазну тачку
узимали су неки значајан догађај и време се од њега бројало.
