I ЕВРОПА И СВЕТ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ 19. И ПОЧЕТКОМ 20.
ВЕКА

1.1 Европа после уједињења Италије и Немачке - борба за политички и
дипломатски престиж

Уједињењем Немачке и Италије завршен је процес формирања западноевропских

националних држава, као и период међунационалних ратова.

Бизмарк је био противник уједињења аустријског дела Хабзбуршког царства са немачким

царством.

Велика источна криза

– 1875.-1878. – Источна криза почела је устанком српског народа против

турске власти у Херцеговини 1875. године у устаничком Невесињу. Тај устанак је послужио царској
руској влади као повод да се војно обрачуна са Турском у циљу заузимања мореуза (Босфор и
Дарданели)

За утицај на Балкану (као супарнице Русије) бориле су се Аустро-Угарска (због доминације у

БиХ) и Велика Британија, која није желела да Русија загосподари мореузима.

Руско-турски рат

почео је у априлу 1877. године.

Санстефански мир

– Уговор о миру са Турском потписан је у марту 1878. године у Сан

Стефану, недалеко од Истанбула. По мировном уговору Србија, Црна Гора и Румунија, које су до
тада биле у вазалном положају према султану, добиле су потпуну независност. Аустро-Угарска и
Британија противиле су се стварању велике Бугарске.

1.2. Источно питање, Берлински конгрес и преобликовање југоисточне Европе

Источно питање

је током времена имало различита значења али суштина је у укидању турске

власти на Балкану и подели наследства Отоманске империје између балканских држава. „Велика
источна криза“ је дипломатски назив за ратне сукобе великих сила, који су окончани потписивањем
уговора у Берлину 1878. године.

Берлински конгрес.

– Скуп најважнијих преставника који су заседали у Берлину1878.

решавајући бројна територијална и друга питања на европском истоку завршен је усвајањем
(потписивањем) Уговора. Овим уговором извршена је ревизија ранијег Санстефанског уговора и
одређен територијални распоред балканских држава и њихов статус у односу на Турску.

Земље које су до тада признавала султанов суверенитет (Румунија, Србија, Црна Гора) добиле су

статус пуне независности, док је Босна и Херцеговина окупирана од стране Аустро-Угарске.

Берлинским уговором

призната је независност Црне Горе. Берлинским уговором призната је

независност Кнежевине Србије. Одредбе о верским слободама поновљене су и за Србију. Одређене
су нове границе Србије, која је добила проширења на 4 округа: Нишки, Пиротски, Врањски и
Топлички.

1.3. Време напетости. Политички и војни савези великих сила 1879-1914.

Тројни савез (Савез централних сила)

– Године 1882. Италија је са две германске царске земље

– Немачком и Аустро-Угарском, закључила тзв. Тројни савез. Према коме су Немачка и Италија
обећале једна другој војну помоћ у случају рата са Француском. Све три савезнице су обећале да ће
остати неутралне у случају рата са било којом другом државом и да ће пружити војну помоћ ако
једна од њих буде приморана да ратује против два непријатеља.

Тројни споразум (Антанта)

– У другој половини 19. века, Русија и Француска су се нашле у

највећој мери усамљене, па их је та чињеница постепено зближавала. До зближења Енглеске са
Русијом требало је чекати више година, пошто су оне дуже времена биле у нетрпељивости због
супротстављених интереса на Далеком истоку. Преговори за стварање блока Антанте успешно су
завршени 1907. године. Стварањем два блока супротстављених држава, сукоб глобалних светских
размера био је на видику.

II СРБИЈА И ЦРНА ГОРА КРАЈЕМ 19. И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА

2.1. Србија измедју Аустро – Угарске и Русије (1878-1903)

Економски веза за северне суседне пијаце остављена од Русије, без ослонца на балканско

залеђе Србији је преостао једини логични оснонац на Аустрију. Тајном конвенцијом, закљученом
1881. године, Србија се обавезала да ће водити пријатељску политику према Аустро – Угарској и да
неће склапати никакве савезе са другим земљама уколико они нису сагласни са одредбама
конвенције.

(У Србији је 80их година извршено организовање политичких странака у модерном смислу.)

Политичке групације старе кнежевине Србије проповедале су начела грађанских слобода

онако како их је формирала либерална буржоазија на западу.

Либерална странка

формално је организована 1881. године. Либерали су радили на увођењу

либералних реформи у државној управи. Програм те странке прогласио је Народну скупштину за
једну од најсветијих установа српске државе и представницом воље српског народа.

Напредна странка

– Шеф ове странке је био Милутин Гарашанин. У овом програму

напредњаци су истицали да династија треба да стоји изнад сваке уставне борбе.

Народна радикална странка

– Радикали су истицали да је њихов циљ да обезбеде “унутра

народно благостање и слободу, а споља државну независност и ослобођење и уједињење осталих
делова српства”. Најутицајнија личност Радикалне странке био је Никола Пашић.

Под дејством радикалске агитације против реогранизације војске и због незадовољства

сељаштва, избила је у источној Србији Тимочка буна 1883. Краљ Милан је решио да новонасталу
ситуацију искористи за обрачун са својим политичким противницима. Интервенцијом редовне војске
буна је у крви угушена, многи радикалски прваци погубљени су и позатварани, а вођа радикала
Никола Пашић нашао се у избеглиштву.

После Тимочке буне и дугогодишњег застоја у раду Радикална странка постепено се

удаљавала од сиромашнијих слојева друштва и све више око себе окупљала имућније сељаке и
грађане.

Устав из 1888.

– По уставу из 1888. године, коме је образац био белгијски устав, у Србији је

заведен парламентарни режим.

Првим балканским ратом завршила се вековна борба балканских народа за ослобођење

од турске власти.

Србија је успела да поврати северни део старе Рашке (Санџака), Косово и

победоносно се врати на извориште своје цивилизације, али је истовремено на себе навукла још веће
непријатељство две моћне средњоевропске царевине: Аустро-Угарске и Немачке. Срушени су и
феудални односи и створени услови да се у свим земљама Балкана успоставе напреднији привредни
односи.

2.7. Други балкански рат

Узроци –

Сукоб са Бугарском избио је због српских захтева за ревизијом уговора о савезу из

1912. Губитком изласка на море, Србија је била у неповољнијем положају од осталих балканских
држава. Због опасности која је претила од Бугара, Србија и Грчка 1913. године стварају нови савез,
коме се касније придружила и Црна Гора.

Почетак рата –

Тежећи за компромисом, Србија је пристала на арбитражу руског цара и

обавезала се да прихвати његову одлуку, ма каква она била. Међутим, бугарска војска је изненада,
јуна 1913. напала српску војску на реци Брегалници чиме је отпочео Други балкански рат.

Букурешки мир –

Мир је закључен 1913. године у Букурешту. Овим мировним уговором

Србија и Црна Гора територијално су увећане.

Последице балканских ратова –

За разлику од јединства балканских држава испољеног у

Првом балканском рату, у наставку рата Србија и Црна Гора доведене су у ситуацију да заштите
своје државне интересе од Бугарске и оне су то учиниле успешно. Одмах су предузете законске и
друге мере како би се на новоослобођеним територијама укинули феудални односи и извршила
модернизација друштва. Аустро – Угарска је у оба балканска рата настојала да спречи и умањи
успехе српског оружја. Највише њеним залагањем створена је албанска држава на Балкану, која ће у
наредним деценијама бити фактор нестабилности у овом делу Европе и увек непријатељски
настројена према Србији.

III ПРВИ СВЕТСКИ РАТ 1914 – 1918.

Први светски рат је највећи ратни сукоб у дотадашњој историји човечанства. Трајао је четири

године. У њему је учествовало 36 држава, а око 70 милиона људи било је под оружјем. Више од 10
милиона је погинуло.

3.1. Заоштравање међународних односа и почетак светског сукоба

Владајући кругови у Бечу посебно су се плашили пијемонтске улоге Србије према српском и

осталом словнеском живљу у Босни и Монархији.

Све се више говорило о Србији као о земљи која угрожава интересе Централних сила. Повод за

избијање светског рата десио се на Видовдан, 28. јуна 1914. године у Сарајеву, када је Гаврило
Принцип, припадник организације „Млада Босна“, убио престолонаследника Монархије, надвојводу
Франца Фердинанда и његову супругу Софију.

Србији је упућен ултиматум са понижавајућим условима у вези са истрагом и утврђивањем

кривице за убиство надвојводе Фердинанда.

Српски одговор је био коначно готов 25. јула, када је истицао рок ултиматума. Одговор

српске владе био је достојанствен и крајње попустљив. Прихваћени су сви захтеви, осим оног који се
односио на директно мешање бечких органа. Нуђена је и арбитража Хашког суда или великих сила.

3.2. Ток рата у Европи

Актери и планови

– После аустроугарске објаве рата Србији (28. јула)

Немачка 1. августа објављује рат Русији.

Ратна 1916. – Верден и Сома

– Најжешће борбе у I светском рату одиграле су се током 1916.

на Западном фронту. После релативног затишја, долази до чувене битке код Вердена, где су
Французи имали читав низ међусобно повезаних подземних бетонских утврђења. Верден је за
Французе био симбол отпора и пожртвовано су га бранили.

У лето 1916. године код Јитланда је вођена највећа поморка битка.

Најпре је активиран Солунски фронт где су се налазиле Бугарске и Аустро-Угарске трупе

после победоносног почетка (септембра) немачка Врховна команда све своје расположиве трупе
упућује ка Балкану.

Турска потписује капитулацију 30. октобра, Аустро – Угарска 3. новембра, а Немачка осам

дана касније – 11. новембра 1918. године. Први светски рат је завршен. За победу у овом рату
пресудна је била економска премоћ Антанте.

Први светски рат био је највећи и најразорнији у дотадашњој историји. Средства за масовно

уништавање људских живота се усавршавају. У употребу улазе тенкови, авијација, подморнице,
бојни отрови. Са историјске позорнице и географске карте нестају сва четири царства у Европи –
Аустроугарска монархија, Немачки рајх, Руска империја Романових и Турско царство. Формирано је
неколико нових држава: Финска, Летонија, Литванија, Естонија, Чехословачка и Краљевина СХС.

3.3 Крај царства у Русији

Прилике пред револуцију

. - Русија је у Први светски рат ушла на страни Антанте.

Фебруарска револуција и абдикација цара Николаја Другог

– Почетком 1917. појачали су

се штрајкови, демонстрације и протести. У фебруару, немири се претварају у отворену побуну.

Почело је рушење царског апсолутизма и полуфеудалног система у Русији. У следећа 2 дана

постало је јасно да је реч о буржоаској револуцији.

3.4. Октобарска револуција и грађански рат

На свом четвртом конгресу бољшевици доносе одлуку о оружаном устанку, а 1917. године

Лењин разрађује план устанка и методе за освајање власти.

Побуна је почела 25. октобра, када је био заказан Конгрес Совјета.