1
ИСТОРИЈА ВИЗАНТИЈЕ
ПРВИ ДЕО
ОСНОВНЕ ЦРТЕ РАЗВИТКА РАНОВИЗАНТИЈСКОГ ЦАРСТВА (324-610)
ИЗВОРИ
Наше познавање историје Византије заснива се на византијским и
невизантијским изворима. Полазну тачку чине дела византијских
историчара и хроничара. Њих допуњују а понекад и исправљају, с једне
стране вести западних и источних, доцније и словенских извора. Житије
светаца такође имају велику изворну вредност. Међутим, сви ти списи дају
мало података о привредном, правном и управном систему царства.
Много више сазнајемо из специјалних расправа о дворском животу, војној
организацији, државној администрацији и привредном поретку, а пре
свега из законодавних дела, у којима је Византија обиловала, из папируса,
за доцније доба из повеља. Као посебна група извора, долази археолошка
грађа, натписи, новац, печати.
Византијска историографија почиње са Евсевијем из Цезареје. Аутор
је једне кратке хронике, црквене историје, житија Константина Великог.
Најзначајнији исоричар IV века јесте Амијан Марцелин (Res gestae). Од
посебнох је интереса Прискова дела, од кога су сачувани фрагменти. Са
писањем црквене историје наставили су по Евсевијевом узору пре свега
Сократ (за 306-439), Созомен и Теодорит из Кира. На сиријском језику
написана је црквена историја Јована Ефеског, са веома значајним
подацима о досељењу Словена на Балкан. Велики значај за историчаре
имају Акти Васељенских сабора. Заслужују пажњу списи цара Јулијана и
његових савременикаи учитеља Темистија и Либанија.
Рановизантијска историографија достиже свој врхунац са
Прокопијем из Цезареје, великим историчарем Јустинијанова доба.
Прокопије је написао историју ратова са Персијанцима, Вандалима и
Готима у 8 књига. Прокопије је био саветник Велизарев и лично је
учествовао у његовим великим походима. Поред овог главноф дела,
Прокопије је написао чувену Тајну историју и значајан спис о
Јустинијановим грађевинама. Он даје много важних података о
Словенима и првим фазама њиховог надирања на Балканско полуострво.
Непосредно је Прокопија наставио Агатије а Агатија Менандар Протектор.
На Менандра надовезује се Теофилакт Симоката. Византијски историчари
настављају један другог, и тако се ствара известан континуитет историјског
обавештења. Поред историографије развила се и хронографија. Тако је
Јован Малала написао хронику, која почиње од стварања света и допире
2
до последњих година Јустинијанове владе. Наше знање о правном животу
и управи рановизантијске државе заснива се пре свега на Теодосијевом
кодексу и на великом Јустинијановом Кодексу. Крајем VI и почетком VII
века састављен је спис о ратној вештини, познат под називом Стратегикон
Маврикија, односно Псеудо-Маврикија.
1. ПОХРИШЋАЊЕНА РИМСКА ИМПЕРИЈА
Римско државно уређење, грчка култура и хришћанска вера главни
су извори византијског развитка. Спајањем хеленистичке културе и
хришћанске религије са римском државном формом настала је она
историјска појава коју зовемо Византијским царством. До тог спајања
дошло је услед померања тежишта Римске империје на исток. Најјасније
се огледа у христијанизацији Римске империје и оснивању нове
престонице на Босфору. Назив Византија потиче из доцнијег времена,
сами ''Византинци'' га нису познавали. Они су себе називали Римљанима,
Ромејима, њихови владари су се сматрали римским царевима.
Као наследници Римске империје, Византија тежи за светском
владавином, жели да влада свим земљама које су некад припадале
Римској империји. Ствара се компликована хијерархија држава на чијем
челу се налази византијски владар као римски цар и поглавар хришћанске
васељене. Но ма колико да је Византија свесна своје везе са старим Римом
и ма колико чврсто да се сржи римског наслеђа, временом се она ипак све
више удаљује од својих првобитних римских основа. Међутим , у првим
вековима своје историје Византија је стварно још увек римска држава и
сав њен живот прожет је римским елементима. Полазну тачку државног
развитка Византије чини Римско царство, онакво какво је изашло из
велике економске кризе III века. Привредно опадање било је нарочито
катастрофално у западном делу Империје. Исток је показао већу
отпорност. Економски слом праћен тешким социјалним и политичким
потресима, није мимоишао ни источни део царства. Недостатак радне
снаге био је општа невоља која је паралисала привредни живот у целом
царству. Општа појава била је стални пораст Латифундија. У читавом
царству приватна велепоседништва узимају све већег маха, на рачун
ситног поседа и државних домена. У бурним временима кризе нестало је
римског принципата, заменио га је Диоклецијанов доминат, из кога је
поникла византијска аутократија. Цела државна управа је сконцентрисана
у рукама цара и његовог чиновничког апарата, који је увелико изграђен и
разгранат, постао кичма византијске аутократије. Царско достојанство није
више врховна магистратура већ деспотска власт. Истина, појам
суверенитета римског народа не нестаје потпуно. Сенат, војска и градско
4
био с њим у крвном сродству, већ изабран према заслугама и адоптиран.
Бескрајни немири и грађански ратови били су последица овог исувише
логично искомбинованог система. Изашавши из тих ратова као победник и
ујединивши читаво царство, Константин Велики је пред крај живота
поново извршио поделу власти и државне територије. Он је одустао од
система адопције поделивши царство члановима своје породице, али је
владавина Константинових синова довела до тешких и крвавих заплета.
Диоклецијановим преуређењем провинцијске управе учињен је крај
привилегованом положају Италије, укинута је и разлика између царских и
сенатских провинција. Од сада све провинције биле су потчињене цару а и
Италија која је некад господарила империјом, подељена је. Диолецијан је
поделио територије царства у 12 дијацеза. Најзад под Константином,
царство је подељено у префектуре, тако да је свака префектура обухватала
неколико дијацеза, а свака дијацеза већи број провинција. Источна
префектура, Илирска префектуа, Италијанска и Галска префектура. На челу
префектура стајали су преторијски префекти. Префект Истока који је
резидирао у Цариграду и префект Италије били су највиши
достојанственици државе.
Нарочито значајна црта Диоклецијановог и Константиновог управног
система јесте начелно одвајање војне и цивилне власти. Цивилна управа
провинција налази се сада искључиво у рукама њеног намесника а војну
власт има дукс.
Префекти преторија покушавају да повећају своју и онако велику
моћ, ступајући у отворено супарништво са органима централне управе. С
друге стране, царска власт настоји да унеколико обузда власт префекта. У
овој унутрашњој борби између појединих државних органа испољава се
динамичност развитка рановизанијског управног поретка.
Рим и Цариград били су изузети из надлежности префекта преторија
и потчињени својим градским префектима. Ови су после преторијских
префеката имали највиши ранг међу свим државним чиновницима. Био је
то сада једини државни чиновник који није носио војничку униформу већ
грађанску римску тогу. Цариградски префект, епарх играо је не само у
рановизантијско, већ и у доцније доба водећу улогу у животу престонице.
Њему је било потчињено судство у Цариграду, он је водио бригу о
одржавању реда и мира у престоници, као и о њеном снадбевању, цео
привредни живот града, његово занатство и трговина стајали су под
његовим надзором.
Осетно ограничена администрација, издвајањем Цариграда и Рима,
власт преторијских префеката трпела је још веће ограничење
изграђивањем централне управе у Константиново доба. Најутицајнији
представник централне управе био је сада magister officiorum. Његовом
5
надзору потчињена су сва oficia у држави, практично цека државна
администрација. Поврх тога magister officiorum био је одговоран за личну
безбедност цара и био је заповедник царске гарде. Још једна важна
његова политичка функција, примање страних посланстава и уопште брига
о односима са спољним силама. Најзад, од IV века magister officiorum
руководи поштанским саобраћајем.
Поред њега, најважнији чиновник централне управе био је од
времена Константина Великог quaestor sacri palatii. Он стоји на челу
правосуђа. За време слабих царева, надзорник царске '''ложнице'' често је
био најмоћнији човек у царству. Под утицајем источних обичаја били су
махом евнуси а и царска послуга, која им је била потчињена, састојала се
скоро искључиво од евнуха.
Цариградски сенат, основан већ за време Константина Великог, био
је у првом реду саветодавно тело. С порастом царског апсолутизма, сенат
је већ у Риму био много изгубио од свог некадашњег значаја. У Византији,
сасвим прородно, његов значај је још више опао. Истина о свему је
одлучивала царева воља. Најважније је, међутим, да је приликом промене
владара, сенат имао право избора и потврђивања новог цара. Ако је цар
на време одредио себи наследника, ако га је крунисао за свог савладара,
онда је потврђивање сената било пука формалност. Чланови цариградског
сената били су по праву наследства, потомци римских сенаторских
породица, поред њих, у византијски сенат улазили су пре свега царски
чиновници из три највише класе,illustres, spectabiles, clarissmi. Сенатори су
углавном били богати земљопоседници. Од средине 6 века, највиши
достојанственици носили су назив gloriosi. Поред сената постојао је као
ужи савет тзв. Савет конзисторијум. Префекти преторија који су некада
били најважнији чланови царског савета, нису више у њега улазили. Своје
име нови царски савет добио је по томе што су његови чланови морали
стајати (consistere) пред царем. Њихови састанци називали су се silentium
овај карактеристичан назив постао је доцније, званично име царског
савета. Реформама Диоклецијана и Константина, државна управа је
сређена и царска власт учвшћена, али су се шире масе становништва и
даље налазиле у најбеднијем стању. Колони све више падају у наследну
зависност од својих господара. Пошто је новац изгубио своју вредност,
раније новчане дажбине постале су безначајне. Много већи значај има
давање у натури, па је Диоклецијан та ванредна натурална давања из
доба кризе коначно озаконио и претворио у сталан систем. Тако
установљена анона представља најважнију дажбину. Јединицу
опорезивања чини, с једне стране комад земље одређене величине и
квалитета(----), друге стране, човек који га обрађује (....).
7
Током времена римско-византијска војска све се више варваризује.
Померање тежишта државе на исток било је условљено првенствено
снагом гушће насељеног источног дела царства, али и новим војним
задацима пред којима се Цраство нашло на Истоку. На доњем Дунаву, где
је надирање варвара са севера узимало све већег маха, и на предњем
Истоку где је стално растао притисак од стране Персијанаца.
Већ је Диоклецијан повео рачуна о тој великој промени ситуације.
Оставивши свом савладару Максимилијану западни део Империје, он је
источни део задржао за себе и обично је боравио у Никомедији. Али тек је
Константин створио на истоку нов државни центар, изградио стару грчку
варошицу Византион на Босфору и уздигао је за престоницу империје.
Зидање је почело новембра 324., а већ 11., маја 330., нова престоница је
свечано инаугурисана. Нова престоница је имала јединствен стратешки
положај. Док је значај па и број становника Рима стално опадао, нова
престоница је непрекидно расла. То је био Нови Рим. Чак и усвом плану
нова престоница је у свему имитирала стару. Константин је сам настојао
свим средствима да подигне сјај и богатство свога града.
Нема много питања која су у историјској науци тако живо
дискутована и тако различито решавана као питање Константиновог
односа према хришћанској вери. Док је према једнима, Константин био
верски индиферентан и подржавао хришћанство искључиво из политичких
разлога, дотле други верују у његово преобраћење. Много шта сведочи да
је Константин био убеђени хришћанин, много шта друго опет о томе да се
он придржавао паганских традиција.
Најјача и историјски најзначајнија манифестација христијанизације
Римског царства у Константиново доба било је сазивање васељенског
сабора у Никеји 325., првог у низу васељенских сабора који су створили
темељ догматског и канонског система хришћанске цркве. Цар, који је
сазвао сабор и руководио његовим расправама, јако је утицао и на његове
одлуке. Иако још није формално припадао цркви, покрстио се тек на
самртном одру, он је већ био у ствари њен руководилац и у томе дајући
пример својим наследницима на византијском престолу. На сабору се
расправљало о науци александријског презвитера Арија, који је, полазећи
од монотеистичких схватања одбијао да прихвати једнакост Оца и Сина и
стога није признао Христа за бога. Аријева наука је осуђена и усвојено је
да је Син ''једносуштан'' Оцу, и тако је формулисана догма која са
допунама Другог васељенског сабора у Цариграду 381, чини ''симбол
вере'' хришћанске цркве.
Сарадња државе и цркве, којој је Константин указао правац, донела
је и једној и другој страни знатне користи, али их је ставила и пред нове
тешке проблеме. Црква је добила од државе чврсту материјалну потпору.
