ISTORIJAT EKSPLOATACIJE MINERALNIH RESURSA NA PODRUČJU BORSKOG
REGIONA
Nenad Radulović, inţenjer neorganske hemijske tehnologije.
IZVOD
U radu je dat kratak prikaz istorijata rudarenja na prostoru današnjeg borskog regiona od praistorije do
današnjih dana.
KLJUČNE REČI
Bor, Zlotska pećina, Gornjane, Rudna Glava, Leskovo, Pek, Majdanpek, rudarstvo, kameno doba,
bronzano doba, rimsko carstvo, Vizantija, Sasi, turski sultan, Nemci, kameni bat, metalna šljaka.
I pored ĉinjenice da prostor borskog regiona nije dovoljno arheološki istraţen postoji dovoljno
dokaza da su najstarija nalazišta praistorijske eksploatacije rude i njene metalurške prerade na teritoriji
borskog regiona postojali na teritoriji današnjih opština Bor, Majdanpek, Donji Milanovac i Negotin,
kao i prostor Kuĉeva, koji ne pripada današnjoj teritoriji borskog okruga.
Rudarstvom je na ovim prostorima ĉovek poĉeo da se bavi još u eneolitu. Dugo se verovalo da
su najstariji tragovi oni iz vremena Rimljana, ali su arheološka istraţivanja na brdu Okno, na oko 2,5
km severno od sela Rudna Glava, zapoĉeta 1968. godine, kao i istraţivanja na lokalitetu Kuĉajna – Bor
II i lokalitetu Lazareva pećina u Zlotu (IV – III mil.p.n.e.), omogućila pronalaţenje velikog broja alata i
bakarnih predmeta (kameni batovi, igle, šila, bodeţi), kao i keramiĉkih ostava. Predmeti zateĉeni na
mestu upotrebe pokazuju obim i intenzitet radova, što granice rudarstva pomera nekoliko hiljada
godina unazad.
Iz istog vremenskog perioda poznati su nam i lokaliteti Ĉoka lu Balaš u Krivelju, Kulmja
Škjopuluj u Klokoĉevcu i Kmpije u borskom naselju Petar Koĉić.
Rudna Glava predstavlja najstariji rudnik bakra na podruĉju Evrope. Na osnovu sporadiĉnih
nalaza u toku rudarskih radova, kao što su rudarske alatke, ali i na osnovu prirode samog rudnog leţišta
(postojanje tzv. „gvozdenih šešira“), od ranije se pretpostavljalo da je i na podruĉju samoga
Majdanpeka moralo biti radova u eneolitu, odnosno u isto vreme kada i na obliţnjoj Rudnoj Glavi. Ova
pretpostavka je dobila svoju praktiĉnu potvrdu jednim sluĉajnim nalazom, koji je neposredno po
otkriću propraćen odgovarajućim arheološkim sondaţama. Reĉ je o kamenom rudarskom batu,
pronaĊenom u krugu savremenog Rudnika bakra u Majdanpeku, na lokalitetu Praurija. Tipološki bat je
svrstan u seriju kamenih batova nalaţenih na rudokopima eneolitskog rudnika na Rudnoj Glavi. Pored
pomenutog bata sa Praurije, koji je jedini propraćen odgovarajućim arheološkim sondiranjem terena,
Muzej u Majdanpeku je u meĊuvremenu prikupio još nekoliko izuzetno znaĉajnih pokretnih nalaza koji
nedvosmisleno dokumentuju eneolitsko rudarstvo i metalurgiju vrlo širokih razmera na potesu Rudna
Glava – Gornjane – Leskovo – Majdanpek. Reĉ je o sluĉajnim nalazima, ĉija su mesta neposredno po
prijemu snimljena i struĉno obraĊena. To su još jedan kameni bat s podruĉja samog rudnika, taĉnije sa
Severnog revira ĉiji je sastavni, morfološki deo, ranije pomenuti lokalitet Praurija, i jedan vanredno
zanimljiv primerak kamenog bata sa lokaliteta Ogašu Petros, na suprotnoj strani od podruĉja savremene
eksploatacije bakra u Majdanpeku.
Sa lokaliteta Bubanj (potes izmeĊu Rudne Glave i Majdanpeka, preciznije reĉeno na tromeĊi
Rudne Glave, Leskova i Majdanpeka) potiĉe jedan primerak kamenog bata sa popreĉnim ţljebom, koji
je u morfološkom smislu prava kopija bata sa Praurije, samo nešto manjih dimenzija. Uz njega je
ISTORIJAT EKSPLOATACIJE MINERALNIH RESURSA NA PODRUĈJU BORSKOG REGIONA
Strana
2
od
12
naĊeno još nekoliko fragmentovanih batova, što pored drugih ranije evidentiranih nalaza ukazuje na
rudarstvo od praistorije do rimskih, pa moţda i srednjevekovnih vremena.
Prostor izmeĊu Rudne Glave, Bubnja i Majdanpeka na izvanredan naĉin popunjavaju još dva
arheometalurška nalaza: krstaste bakarne sekire eneolitske starosti, koje su naĊene sluĉajno na prostoru
ne većem od 5 km u preĉniku; prva sekira u Leskovu a druga u Pustincu, na svega nekoliko kilometara
od Majdanpeka.
Na osnovu dosadašnjih arheoloških nalaza moţe se zakljuĉiti da je vrlo velika koncentracija
naĊenih rudarsko-metalurških dokaza iz eneolita, a da su sledeći kulturni periodi - bronzano i
gvozdeno doba znatno siromašniji.
Naime, aktivna eksploatacija ruda i njihova prerada nastavljena je i u bronzano doba (II
mil.p.n.e.) što potvrĊuje lokalitet Trnjane u Brestovaĉkoj banji na kome je uz naselje otkrivena i
nekropola sa spaljenim pokojnicima. Na ovom lokalitetu pronaĊena je velika koliĉana metaliĉne šljake,
što ukazuje da je oblast današnjeg Bora u navedenom periodu bila
znaĉajni metalurški centar. Istom
periodu pripada i nekropola na Borskom jezeru.
Iz bronzanog doba Muzej raspolaţe sa dve izvanredno oĉuvane narukvice, dok je gvozdeni
period gotovo sterilan. Odsustvo nalaza ne mora da znaĉi i istovremeno odsustvo samoga rudarstva u
ovim periodima, jer sistematska arheološka istraţivanja nisu vršena, a dok se ona ne obave ne bi se
smeli donositi nikakvi zakljuĉci. Zbog toga je za sada nemoguće izvršiti pouzdanu periodizaciju
praistorijskog rudarstva na današnjem prostoru borskog regiona, ali postoje veoma uverljivi nalazi, koji
potvrĊuju njegove poĉetke.
Prema radovima
dr
Borislava
Jovanovića
, Višeg nauĉnog savetnika Arheološkog instituta
SANU iz Beograda – inicijatora i dugogodišnjeg rukovodioca projekta istraţivanja arheometalurgije na
centralnom Balkanu, poĉetak praistorijskog rudarstva u ovim predelima pada na prelomu VI i V
milenijuma stare ere. Ne moţe se precizno utvrditi kraj eneolita, odnosno bakarnog doba i prelazak na
bronzu. Dve pronaĊene narukvice hronološki pripadaju kraju II milenijuma stare ere.
Po doseljavanju Indoevropljana u II milenijumu p.n.e, na istorijsku pozornicu Balkana stupaju
narodi, koje na osnovu kasnijih pisanih izvora, raspoznajmo po njihovim etniĉkim imenima.
Prema antiĉkim piscima, u predrimsko doba, prostor istoĉno od reke Morave bio je slabo
naseljen, a kao jedno od retkih plemena pominju se Traĉani, meĊu kojima se izdvajaju Tribali. Pored
Traĉana znatnu su ulogu na razvoj rudarstva ovih prostora imali Kelti, koji na ove prostore dolaze u IV
v. p.n.e. Dosta je toponoma koje neki istraţivaĉi smatraju keltskim: Vincea, Taliata, i dr. Nedostatak
pisanih izvora ne mogu nam sa sigurnošću ukazati na uticaj Kelta na ovim prostorima.
Arheološki nalazi, kojih je jako malo, ne mogu nam reći da li su rad ovdašnjih stanovnika ili se
radi o donetim predmetima iz drugih daleko razvijenijih oblasti. Kao jedno od znaĉajnijih plemena
predrimskog perioda pominju se Pikenzi, koji su najverovatnije ţiveli u gornjem delu sliva reke Pek, a
koji se spominju u pisanim izvorima na poĉetku II veka nove ere, u tada već formiranoj rimskoj
provinciji Gornjoj Meziji.
Sa priliĉnom verovatnoćom moţe se predpostaviti i prisustvo Grka na ovim prostorima u
periodu pre Trojanskog rata. Pretpostavka je da su Grci eksploatisali zlatonosne reke današnjeg
borskog regiona, meĊu kojima je, kao najzlatonosniji bio Pek. Vreme kada Argonauti kreću u potragu
za zlatnim runom, datira od XII XIII veka p.n.e. Prisustvo Grka na ovim prostorima, po mišljenju
etnologa
Pauna Es Durlića
, koji se sluţbeno vodi kao radnik na poslovima kustosa u Muzeju u
Majdanpeku, moţe se dokazati i nazivom reke Pek, kao drugog dela sloţenice naziva Majdanpek.
Prema ovom autoru hidronim Pek grĉkog je porekla, i potiĉe od oblika pékos sa znaĉenjem „ovĉije
ISTORIJAT EKSPLOATACIJE MINERALNIH RESURSA NA PODRUĈJU BORSKOG REGIONA
Strana
4
od
12
Naselje, koje se u vizantijskim izvorima spominje pod imenom Brodarisk je po svom poloţaju
bilo središte ţupe bogatom rudama bakra, gvoţĊa i zlata (Rudna Glava, Crnajka, Tanda). Naziv ţupe
nije poznat, a njen današnji naziv prvi put se pominje u 14 veku. Sudbina ovog naselja u kasnijem
periodu takoĊe nije poznata.
Posle propasti vizantijske odbrane na njenim dunavskim granicama ovu oblast kao i celi Balkan
u VI veku naseljavaju Sloveni. Najpoznatije slovensko pleme koje naseljava ovu oblast su Timoĉani.
Dolaskom Bugara i fomiranjem njihove drţave Istoĉna Srbija ulazi u njen sastav sve do kraja X veka,
kada ovu oblast ponovo zaposedaju Vizantinci.
U Podunavlju Vizantinci uspostavljaju novu vojno - administrativnu oblast Paristrion ili
Pridunavski gradovi, o kojoj se malo zna. Sedište ove oblasti postaje Vidin, kao upravno i crkveno
središte. Osnovano se veruje da su u ovu oblast bili ukljuĉeni gradovi na Dunavu Veliko Gradište,
Donji Milanovac (Veliki Gradac), Tekija, Kostol i Prahovo.
Vizantija gradi tvrĊavu i grad koji postaje i crkveno središte za oblast koju nazivamo Crna
Reka, slovenskog naziva Gamzigrad. Mnogi istraţivaĉi dugo su bili ubeĊeni da je „upravni centar za
ispiranje zlata, rudarstvo i kamenolome ovog kraja“ carska palata, sve dok nije dokazana i otkrivena
njena prvobitna namena.
Ova oblast nije imala nekog većeg ekonomskog znaĉaja. Rudarski poslovi su bili uglavnom
lokalnog karaktera. A veliki rudnici iz rimskog prioda nisu više bili aktivni. Oblast Braniĉevo, u
srednjem veku zahvata dobar deo današnje istoĉne Srbije. U Braniĉevu, kao posebne oblasti ili u
njenom susedstvu, u izvorima se pominju Kuĉevo, Zviţd, Homolje (Omolje), Pek, Resava i Ravanica,
kao Oblasti bogate rudnicima.
Nemaĉki rudari Sasi, koji pristiţu u ove krajeve u drugoj polovini XIII veka, ponovo pokreću
rudarsku proizvodnju, da bi dolaskom Turaka, sredinom XV veka došlo ponovo do nazadovanja u
rudarskoj delatnosti usled nesigurnosti rudara i zakupaca rudnika. Arheološki su istraţivane dve
srednjovekovne crkve. Jedna je na lokalitetu Crkvina kod sela Donja Bela Reka, izgraĊena u XIV veku,
a druga na lokalitetu Manastirište u selu Gornjanu koja je datovana u XVI vek.
Istorijski je poznato da Sasi beţe pred navalom Tatara u Juţnu Ugarsku. Ako uzmemo kao
validne istorijske podatke da je ova oblast 1241. godine bila u okvirima ugarske, a ne srpske drţave,
moţemo pretpostaviti da su upravo to oblasti koje Sasi kolonizuju, beţeći pred varvarima. Sasi su,
idući tragom starih rudarskih radova, naišli na rudom bogate oblasti Braniĉeva, i vrlo je mala
verovatnoća da ih nisu eksploatisali.
Kada su, na poziv srpskog kralja Uroša, Sasi krenuli put Srbije, ovo bi mogle biti oblasti Juţne
Ugarske odakle oni kreću, te bi se sa pravom moglo zakljuĉiti da je prva saska rudarska kolonija juţno
od Save i Dunava bila u Majdanpeku, koji sa Kuĉajnom ĉini u to vreme jednu celinu.
Dakle, Majdanpek je bio prostor, koji Sasi naseljavaju beţeći od Tatara, a i prostor odakle oni
odlaze na poziv kralja Uroša u Srbiju. Mnoštvo toponima, jedni posredno, a drugi neposredno, kao npr.
Sasi, Šaška reka, revir Švajc i drugi ukazuju na primarni uticaj Sasa u razvoju rudarstva u ovim
oblastima. O boravku Sasa na ovim prostorima dokazuje ravaniĉka povelji kneza Lazara iz 1381.
godine, kao i Hrisovulja despota ĐurĊa, gde se pominju saski put i Selo Sasi kod Kuĉajne. Na
prisustvo Sasa u Kuĉajni podseća i toponim Dajĉ, po kome nosi ime jedan potok u blizini današnjeg
naselja Kuĉevo. U našim srednjovekovnim izvorima pominje se kao Dajša, a o prisustvu Sasa u
Majdanpeku i njegovim rudokopima ukazuju toponimi, reka Šaška, revir Švajc. Na obalama reke
Šaška, koja se uliva u Poreĉku reku pronaĊene su topionice koje upućuju na prisustvo srednjovekovnih
rudara Sasa. Arheološka istraţivanja na lokalitetu Praurija, na osnovu zateĉenog stanja, dokazuju
ostatke saškog rudarenja u Majdanpeku. Mnoštvo podgrada, oplata, kao i tragova rada ĉekićem i
