1. ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ ВАСПИТАЊА
1.1.ПЕДАГОШКИ КЛАСИЦИ О ВАСПИТАЊУ
О васпиању можемо говорити још у првобитној заједници.
Првобитно друштво је било бескласног карактера те је и васпитање имало бескласни карактер и
разликовало се само по полу. Циљеви, садржива и начин васпитања у првобитној заједници
заснивали су се на јединству, једнакости и заједничком изграђиванју и усавршавању оружја и
оруђа, али и заједничком стицању и уживању најосновнијих жвотних потреба. Потребе тадашњег
друштва су захтевале што пре укључивање младих у рад и главни задатак одрасллих је
преношење искуства на потомке ради припреме на живот и извршаванје заједничких интереса. У
првобитној заједници нису постојале класне разлике ни класне супротнсоти те није било поделе
васпитања, а једина неједнакост и подела рада је била имеђу мушкараца и жена. Мушкаарци су се
бавили ловом и израдом оружја и оруђа, а женске потомке – женске послове. У првобитној
заједници, без обзира на пол, сви субили укључени у радни процес ради побољшања
материјалних прилика и смањења зависносте и од природе. Заокупљени физичким радом у циљу
опстанка, чланови првобитне заједнице нису имали прилике да развију науку, културу и уметност.
О васпитању у првобитној заједници зато нема писаних података о њему просуђујемо на основу
података прикупљених од етнолога и етнографа.
Поред непосредног оспособљавања за рад јавља се као васпитни циљ потреба за укључивањем
омладине у целокупан друштвени живот, пре свега потреба верског, моралног и војничког
васпитања. Настајањем друштвених разлика првобитно васпитање губи карактер друштвене
једнакости, а са почетком класног друштва јављају се и почеци класног васпитања. Умно
васпитање постаје нарочито право владајућих, док се васпитање осталих чланова ограничава на
радно и бојничко васпитање.
Васпитање у робовласничком друштву има већ изразито класни карактер. У робовласничком
друштву постоје два антагонистичка система васпитања: васпитања робовласничког и васпитање
робовласничког подмлатка. Посебно треба истаћи чињеницу да деца робова нису имала никакво
право на интелектуално васпитање. Такав став робовласника био је адекватан израз њихове
идеологије и схватања да су робови „оруђа која говоре“.
Неколико векова пре наше ере култура и школство у античкој Грчкој достижу виши степен. Овде
владају два васпитна система: спартански и атински. Спартанско васпитање је изразито војничко,
док се атинско васпитање одликује својим вапитним идеалом, складношћу тела и духа. Наставно
градиво се некако концентрише у свим предметима: у граматици, дијалектици, реторици,
аритметици, геометрији, астрономији и музици.
Разуме се да је ова наставна садржина била веома богата и да одговара животу у доба цветања
античког света. За грчку васпитну праксу и теорију веома су значајни неки филозофи.
СОКРАТ
(469-399 п.н.е) је значајни грчки филозоф, идеалисста, који је насупрот софистима учвтсто
веру у сазнање, истину врлину. Сократ је највише ценио знање о моралу јер је био убеђен да је
знање о врлини исто што и сама врлина. Својим животнм делом дао је значајан пример за
употребу индуктивне методе у васпитању мисли код људи, методе којом учитељ успешно води
ученикауколико му питањима помаже при самосталном истраживању.
ПЛАТОН
(427-348 п.н.е) Сократов ученик, аристократски атински идеолог учио је о свету идеја и
пролазних ствари. Платонов значај за педагодију састојао се у томе што је он систематичније
почео да пише о васпитању указијући на његов друштвено – политички значај и развио
предшколско васпитање. Према њему деца од седме годинне треба да посећују државне
васпитне установе где ће се васпитавати музички (читање, математика, писање, музика,
геометрија, певање , аритметика) и гимнастички (трчање, бацање копља и диска, игре, плес,
рбање, јахање). Платон је у свом васпитном систему унео елементе спартанског васпитања (да
омладину треба васпитати строг, чак и девојке) и атинског васпитања које га је одушевило
хармонијом гимнастике и музике, као школским системо. Платон сматра да право на васпитање
треба да имају деца филозофа и војника као и то да је васспитање неопходно за државу.
АРИСТОТЕЛ
(384-322 п.н.е) син дворског лекара и Платонов ученик, идеалност који тврди да је
свет јединствен и да се појмови не могу одвојити од ствари. Васпитање је ствар државе и држава
опстаје ако васпитава грађанина у духу својих закона. Аристотел разликује морално, телесно и
умно васпитање. Васпитање је намењено слободним гфађанима али не и робовима јер они нису
слобосни. Предност је дао телесном васпитању које је неопходно за децу предшколског и
школског узраста и то је предуслов за васпитни развој човека. Деца од 7-14 година да науче
читање,писање,граматику,рачун и касније филозофију,математику,историју и музику. За морално
васпитање је потребна и пракса. Радом човек формира врлине,а васпитањем се стичу моралне
навике. Аристотелови васпитни фактори су природа,теоријска настава и вежба.
Хеленизам је тадашњем васпитању дао интелектуалистичко обележје,а и школе су постале
државне и јавне. Формирани су нови наставни предмети који су имали васпитну функцију :
граматика,астрономија,геометрија,аритметика,дијалектика и теорија музике.
Васпитање у Риму имало је практичан карактер и у суштини је било породично. Улога мајке је
била очигледна због честих одсуствовања оца у ратовима. Римњани нису ценили гимнастику,а
тиме ни телесно васпитавање,али су их учили поштовању старијих и богова,обичаја,скромсности и
храбрости и тиме морално васпитавали
ВАСПИТАВАЊЕ И ВАСПИТНИ РАД КОД СРБА – ИСТОРИЈСКИ ОСВРТ
Непосредно после доласка на Балканско полуострво Јужни Словени настављају да живе на сличан
начин као у старој домовини. Нега подмлатка и васпитање деце у оваквим заједницама-родовско-
племенским била је брига целе заједнице. За најмлађе постоји слободна дечја игра,а за
Интелектуално васпитање ограничено је на учење говора,на задобијање јасних појмова о
предметима и схватање количине бројањем,мерењем и рачуном.
Учена браћа Грци КОнстантин и Методије створили су првобтно словенско писмо глагољицу која
је касније замењена лакшом ћирилицом. Прву школу за учење словенског писма код нас отворио
