“

Велике силе и међународни

”

односи

Предмет Односи с јавношћу

2017.

Крагујевац Фебруар

Године

1.УВОД

Према   проценама   водећих   аналитичара   међународних   односа   у   свету,
међународни   поредак   у   21.   веку   обележаваће   нешто   што   на   први   поглед
делује противречно: с једне стране долази до уситња- вања, а с друге стране
до све веће глобализације. На нивоу међунаро- дних односа, нови поредак
састоји   се   од   најмање   6   великих   сила:   Сједињених   Америчких   Држава,
Европе, Русије, Кине, Јапана, и можда ускоро и Индије, као и од мноштва
средњих   и   мањих   држава.   Истовремено,   међународни   односи   су   постали
глобални. Евроазијски континент данас за САД представља основу за светску
супремацију. Свој међународни примат остварују тако што је њихова моћ
директно раздељена на три периферије евроазијског континента, одакле се
њихов   моћни   утицај   шири   на   државе   које   заузимају   евроазијско   залеђе.
Евроазија   је   простор   на   којем   се   реализује   политика   већине   јаких   и
динамичних   држава.   Сви   историј-   ски  претенденти   за   епитет   велике   силе
потичу из Евроазије

. Највећи светски аспиранти на регионалну хегемонију

са тих простора су (мерено чак и по броју становника), Кина и Индија, које
пре- дстављају могуће економске и политичке изазове за америчку
супремацију. Одмах иза САД, шест највећих економија и војних потрошача
налази се управо у том подручју и све су то признате светске нуклеарне
силе

. Америчко геостратешко прилагођавање и схватање тога простора, као

средњерочни циљ предвиђа његовање партнерства, уједињену и политички
дефинисану Европу (ЕУ), регионално надмоћну Кину, постимперијално
оријентисану Русију и демократску Индију. Зависно од успеха или неуспеха
у обликовању ширих стратегијских односа између Европе и Кине, утврђују
нову Русију и разраду евроазијске једначине централне силе

Евроазија има 75% светске популације, 60% светског друштвеног производа и 70% свих светских

резерви.

На простору Евроазије налази се 27 држава, са око 450 милиона становника

Др Тодор Петковић, ген. у пензији: Америчка геополитика и геостратешко прилагођавање.

Америчко-совјетске разлике у низу практичних питања, као што су Европа,
Немачка, Иран, Источно Средоземље и Кореја, само су доприносиле
убрзаном уласку у нову фазу односа великих сила – хладни рат

. Разумљиво

да   је   у   тако   заоштреним   међународним   односима   искључиво   поседовање
атомске   бомбе   имало   посебну   важност.   У   почецима   хладног   рата   1946.
године   појавила   се   и   прва   детаљна   анализа   вредности   и   улоге   атомског
оружја, коју је израдио познати стратег Bernard Brodie. Он је упозорио да ће
онога тренутка када до атомске бомбе дође и друга страна, та врста оружја
моћи   деловати   једино   као   средство   застрашивања.   Двадесетак   америчких
атомских   бомби,   које   су   постојале   1946.   године   по   Бродијевој   процени,
сигурно нису могле спречити совјетске војне снаге да у случају атомског
напада   на   совјетске   градове   веома   брзо   ударе   по   Западној   Европи   и   за
неколико   дана   пређу   La   Manche.   Управо   тај   елемент   процене   стварао   је
стратегијску   равнотежу,   која   је   без   обзира   на   амерички   атомски   монопол
била   успостављена   у   послератном   свету.   Америчко   поседовање   атомске
бомбе, само по себи, није решавало све проблеме. Доба хладног рата решило
је дилему: монопол или контрола, али на другој страни убрзало је и ново
вредновање   атомске   бомбе.   Сједињене   Државе   трудиле   су   се   да   пронађу
право место за атомску бомбу у својој војној стратегији, а Совјетски Савез
био је одлучан да убрза напоре како не би заостајао за Сједињеним Државама
и   да   што   пре   дође   до   свог   атомског   оружја.   Иако   је   совјетски   атомски
програм био већ у пуном јеку, ипак је бацање америчких атомских бомби на
Јапан   изазвало   узбуђење   и   узнемирење   у   Совјетском   Савезу.   Каснији

Под „хладним ратом“ подразумева се период развоја међународних односа после Другог светског

рата, који обележава крајњу заоштреност у односима међу великим силама – САД, В. Британија и
Француска, с једне стране, и СССР, с друге стране. Резултат немогућности да се између главних
носилаца борбе антихитлеровске коалиције нађу решења немачког питања и низа других која су се
тицала организовања међународног мира и безбедности, овај је период трајао скоро две пуне
деценије послератних односа које карактерише нестабилност и стална опасност од избијања новог
светског рата. Политика силе и притисака, формирање блокова, тежња за блоковском поделом
света и превлађујући блоковски утицаји у решавању светских питања, непрестана трка у
наоружавању, посебно у области нуклеарног и другог оружја за масовно уништавање и изазивање
међународних криза и локалних сукоба, представљају методе које су користили протагонисти
хладног рата. Хладноратовска политика се преобразила у тзв. политику преговарања, одно- сно
тражења решења у оквиру мирољубиве коегзистенције. У периоду између 60- их и 70-их година
20. века испољили су се ови покушаји са све већим интензитетом у оквиру тзв. политике детанта
(detente) (Политичка енцикло- педија, Савремена администрација, Београд, 1975.

с. 136 ).

амерички   покушаји   да   се   атомски   монопол   повеже   с   могућностима
међународне   контроле,   били   су   у   Совјетском   Савезу   одмах   оцењени   као
провидна   тежња   да   се   контролише   и   сузбије   рад   на   совјетском   атомском
програму,   а   да   се,   с   друге   стране,   настави   с   америчком   производњом
атомских бомби. И коначно, совјетска атомска бомба експлодирала је 29. јула
1949. у пустињама Казахстана, близу града Семипалатинска. Све америчке
процене   о   совјетском   кашњењу,   неспособности   и   немогућности   брзе
изградње   атомске   бомбе,   изгубиле   су   на   значају.   Службена   Америка   и
америчко јавно мњење били су у шоку. Сукоб Исток–Запад стабилизиран је
или боље речено умртвљен је

постојањем разорног нуклеарног оружја, које је

стратегијом сигурног уништења присилило обе стране на мирно заједничко
живљење. Унаточ свим критикама и неодобравањима, такав однос није успео
повезати остале делове света у целину – међународну заједницу.

Развијени свет, ако данас посматрамо стање мира и безбе- дности, може бити
знатно   задовољнији   квалитетом   односа   на   том   пољу,   без   обзира   на   нова
наоружања   и   нове   врсте   и   системе   војне   силе.   С   друге   стране,   земље   у
развоју и неразвијене земље још увек су далеко од тога да очекују како ће
мир и безбедност, макар у европском значењу, захватити њихове регионе и
читаве континенте, који, уз све тешкоће економског, социјалног и културног
развоја, морају стално водити рачуна управо о непостојању мира и безбе-
дности.   Доста   уски   и   затворени   покушаји   блоковског   преговарања   (ВУ   –
НАТО), као и дијалози суперсила (САД – СССР) полазили су од тога да, ако
се реше питања у тзв. средишту светске политике, није толико важно шта ће
се дешавати у рубним подручјима. Сходно томе, Julius K. Njerere каже: „Ми,
сиромашни   народи,   не   тужимо   се   на   садашњи   систем   само   због   нашег
сиромаштва у апсолутном смислу и у успоредби с богатим народима. Ствар
је у томе да смо ми у постојећем систему економске интеракције осуђени на
то да останемо сиромашни, па чак и да постанемо релативно сиромашнији,
што   год   учинили.   Захтеви   за   успостављањем   новога   међународног
економског   поретка   представљају,   у   ствари,   захтев   да   се   сиромашним
народима омогући да се развијају у складу са својим интересима, те да имају
и неке користи од напора који улажу.“