Ivo Andrić
Ivo Andrić je najpoznatiji srpski pisac i jedini Srbin koji je dobio Nobelovu nagradu. Rođen je
u selu Dolac 1892.godine a preminuo u Beogradu 1975. Detinjstvo je proveo u Višegradu gde
je završio osnovnu školu a 1903. godine upisuje sarajevsku Veliku gimnaziju. Slovensku
književnost i istoriju studirao je na Filozofskim fakultetima u Zagrebu, Beču, Krakovu i
Gracu. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru, 1920. godine postavljen je za
činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u
Bukureštu, Trstu i Gracu. U periodu između Prvog i Drugog svetskog rata nalazio se na
funkciji ministra i izvanrednog poslanika jugoslovenske vlade u Berlinu. Po izbijanju Drugog
svetskog rata, zbog neslaganja sa vlastima u Beogradu podneo je ostavku na mesto
ambasadora i vratio se u Beograd. Za vreme Drugog svetskog rata živeo je povučeno u svom
stanu u Beogradu, ne dozvoljavajući bilo kakvo štampanje i objavljivanje svojih dela. U isto
vreme napisao je svoja najbolja dela koja će kasnije doživeti svetsku slavu. Njegove
najpoznatije knjige su : „Ex ponto“, „Na Drini ćuprija“, „Prokleta avlija“, „Znakovi pored
puta“, „Most na Žepi“, „Travnička hronika“, „Gospođica“ i mnoga druga.
Danas kada želimo da govorimo o Ivi Andriću možemo govoriti o njegovom životu ili delu, o
njegovom filozofskom pogledu na svet ili o Nobelovoj nagradi. Jedno je sigurno, on je bio
čovek čiji život ne možemo da razdvojimo od njegovog stvaralaštva, maestralan pisac o čije
ime i delo se danas, blago rečeno, otimaju dve države, a treća ga se odriče. Međutim, bez
obzira kojim jezikom govorimo i kako ga zovemo, on je prepoznatljiv svima nama i moramo
priznati da je to naše zajedničko blago kao što je i Ivo Andrić naše zajedničko ime za nekoga
ko je ostavio dubok i neizbrisiv trag u našim kulturama.
Andrić nije samo pisac, nobelovac - on je priča o 20-om veku, o stoleću u kome su se države
raspadale u užasnim ratovima, gde su želje i ideje nestajale za tren ali on se borio, imao je svoj
životni cilj koji je pratio ne osvrćući se na političke promene ili trenutnu modu čvrsto je
verovao da u svakom čoveku postoji nešto vrednije od svake nacije i države. Ovaj miran i
povučen čovek, čijom je zaslugom ćutanje postalo oznaka mudrosti, bio je čudan
savremenicima jer nije imao običaj da se bilo čime rasipa u jednoj zemlji koja je na daleko
poznata po svojoj neumerenosti, ogromnom optimizmu i rasipanju svega. Nije voleo
publicitet, voleo je da piše a malo da govori. Govorio je da je pisanje jedan usamljenički posao
i dok njegov proces traje nema šta da se priča, sve osim pisanja je gubljenje energije i
vremena, a kada se knjiga objavi – tek onda nema o čemu da se govori. Jednostavno, pisac sve
što želi kaže u svojoj knjizi. Kada čitamo Andrićeva dela ulazimo u jedan čudesan svet koji
zrači čistotom i moralnošću kakvu je teško naći u savremenoj književnosti a sve to uprkos
piščevim stavovima i pogledima na svet. U njegovim rečenicama se krije čitav jedan svet
sudbina, sreće, ljubavi, mržnje tipičnih za ljude danas i nekada tj.u vremenu Osmanskog
carstva čijom se istorijom Andrić bavio celog života.
Andrićeva snaga i veličina se ogleda u tome što dodela jedne od najvećih i najznačajnijih
nagrada nije promenila apsolutno ništa u njegovom odnosu prema životu i literaturi, a njegove
knjige su danas popularnije nego u proteklih nekoliko decenija. Dela koja je ostavio za sobom
nisu izgubila svoju svežinu i svaki poštovalac književnosti zna da ona ne mogu izgubiti svoju
vrednost. Prva mesta na mnogobrojnim listama koja zauzimaju Andrićevi romani dokazuju da
nije kvalitetno samo ono što je moderno i novo već je kvalitetno ono što je vredno i kada
postane „staromodno“. Slobodno možemo reći da je Ivo Andrić čovek koji povezuje naše
narode uprkos neslaganjima koji traju duže vreme i koji su nažalost postali važniji od samog
pisca i njegovog dela.
Kao savet svima nama, izlaganje ću završiti jednim citatom ovog izvanrednog pisca:
„Kad jedno određeno stanje počne da vas muči, da postaje neizdržljivo, nemojte stajati u
mestu, jer bolje neće biti, još manje pomišljajte na bežanje natrag, jer se od toga pobeći ne
može. Da biste se spasli, idite napred, terajte do vrhunca, do apsurda. Idite do kraja dok ne
dotaknete dno, dok vam se ne ogadi. U tome je lek. Preterati, znači isplivati na površinu,
osloboditi se. To važi za sve: za rad, za nerad, za poročne navike kojih se stidite a kojima
robujete, za život čula, za muku duha.“
